Dani su proleteli i ni slutila nisam da su vec meseci prosli od kako nisam nista pisala. Ne mogu reci da mi inspiracije manjka, ali jedno je sigurno, jednostavno od silnih obaveza i cudnih desavanja sa kojima se prvi put susrecem nije bilo mogucnosti za mirnim i produktivnim pisanjem.
Tesko je, moram priznati stalno primenjivati Bibliju u svakodnevnom zivotu, Ljudi su postali nekako suvise agresivni. Neki novi bes iz njih izbija kao virus, kojem se ne zna poreklo , a ni lek. Polako izjeda i muci. Neki sumorni oblak je oko ljudi iako se oni trude da kroz mnostvo filtera to provuku, nekako ne ide.
Mladi ljudi, osnovci, srednjoskolci, studenti , mame sa decom svi kao da su zarazeni tim cudnim virusom besa , kao da samo cekaju da im se obratite pa da vas napadnu i rastrgnu.
Trudim se da izbegavam konflikte, ne zato sto se bojim, vec zato sto bi ih moji odgovori jos vise razbesneli. Kao da lepa i razumna rec, Bozija rec aktivira taj bes.
Kako kontrolisati taj bes? Gde je to dugme gde se taj virus besa gasi? Da li bi me stavili na “mute” kada bi im odgovorila mojim recnikom, recnikom istine, Bozijim zakonom.
Bes dolazi od odbacenosti , praznine duse, usamljenosti, ali da li je moguce da su odbaceni i sami?
Bog je uvek tu , mi Nismo Sami cak i kada to tako izgleda. Samoca jeste bolest savremenog doba , ali mi nismo sami.
Osecaj krivice i bes su sve prisutniji, ljudi ne prihvataju da je Bog tu, i da on ipak zna najbolje sta je za nas dobro, on nas je stvorio, on nas i uzima, zasto mu se mesamo u posao? Bog nas nikada ne ostavlja same i jako je tuzan kad mu se ne prepustimo.
Prepustamo se raznim drugim posastima, ali sve manje i manje njemu.
Prazne duse okovane besom , lutaju ulicama mog divnog grada Beograda. Sijaju jaka svetla a mi se ne vidimo, vidimo samo jedni druge kao senke spremne na agresiju i napad, da se taj bes oslobodi , pa ponovo dopuni.
Oslobodimo se besa, na naj jednostavniji nacin kroz veru. Veru u Boga , veru u njegov put koji je odredio za nas. Nije svaki put isti, ali ako je i razlicit, ne znaci da je losiji.
Ne kopirajmo druge, jer pustinja u koju tad ulazimo zeleci da budemo kao drugi nema izlaza. Prtaimo svoj put, put kojim se mozda redje ide ali je nas.
