Nedavno sam imala situaciju koja je naizgled bila sasvim nebitna, a zapravo je bila od presudnog značaja. Selila sam se iz stana koji je bio svjedok velikog emocionalnog kraha (čitaj: raskida) i jedva sam čekala da ga napustim. Kada sam premjestila sve stvari u novi stan, stari sam htjela da počistim, isperem, uglancam, dezinfikujem, oribam, prebrišem i slomim leđa. Jedna draga osoba mi je predložila da samo odem i ostavim sve to (ne ograničavajući se samo na stan) iza sebe. Rado, rekla sam, ali ne da mi obraz. Njen komentar je bio: stvar srca je bitnija. Kako, molim?

Izgleda da rijetko razmišljam o tome da postoji izbor: Srce Ili Obraz. Jesu li naše bake/nane/nene/majke, a možda i mame također, bile u zabludi da taj izbor ne postoji kada su donosile odluku da ostanu u lošem braku, da služe muževu familiju kao hamali, da trpe, šute i čuvaju obraz? Vjerovatno. Biti raspuštenica je bilo ravno socijalnom samoubistvu. Čini mi se da se nepoštivanje društvenih normi koje njegujemo oprašta teže nego zločin. ‘Đon-obraz’ je jedna od najgorih balkanskih osuda koje poznajem.

Srce-obraz dilema postoji u nešto drugačijem obliku u životima žena dvadeset i prvog stoljeća. Naime, žena koja danas trpi lošu vezu je sramota za progresivni ženski rod (kako lako posrćemo za osuđivanjem nečeg što je do jučer bila odlika svetica). S tim u vezi, kada se desi raskid veze, tokom ženskih kafenisanja, izaći će na vidjelo sve najgore osobine dotičnog muškarca: nema perspektivu u životu, ne cijeni me dovoljno, ima grozne ispade ljubomore, ja mu sve dajem, a njega baš briga za mene… Tu ženska podrška stupa na snagu, te se kolektivno dolazi do zaključka da on dotičnoj nije ni do koljena i da treba da bude zahvalna što se raskid desio, jer ona zaslužuje mnogo bolje. Ali, avaj, kroz nekoliko dana, na idućoj kafi, dotična stidljivo počinje sa: javio mi se sinoć i pričali smo. Pomirenje pravda time sto uveliča njegove izljeve ljubavi i kajanja (do mjere patetičnog) kako bi izgledalo da je bilo nemoguće reći ‘ne’. Obavezno se završava sa ponekom poluistinom kao dodatni sloj opravdanja, poput one da mu je ovo zadnja šansa i da čim napravi iduću grešku, to će biti kraj za sva vremena. Osjećamo toliku potrebu pravdati izbor srca, jer gubimo obraz.

Između oba slučaja bi se lako mogla podvući paralela da, bez obzira koji izbor naprave, žene ostaju u lošim vezama. I zbog obraza, i zbog srca. Tako da ne mogu reći šta je ispravan izbor. Mogla bih diplomatski odgovoriti da sve zavisi od situacije i od osobe, ali čak ni u tom slučaju ne bih bila sigurna. Ko zna sta se dešava iza nečijih zatvorenih vrata. Radije bih da kažem da možda ne postoji ispravan i neispravan izbor. Možda postoji samo izbor između biti sretna i ne biti. Ali, jedno vas molim, moje drage dame, ne miješajte sreću sa zamaskiranom nesrećom. Sreća nikada nije bila, niti može biti trpno stanje.

U ime takvog izbora, nisam počistila stan. Obraz je vanjština, ponekad se može i počistiti, dok do srca, bojim se, teško dopiru ribaće četke.