Biseri su padali po meni u svakom njenom pokretu, plesala je korakom srne dok se zemlja vrtela oko tog osmeha,

I taj čili duh prestao je da spava, a sve moje zime pustiše svetlost. Nastade ona.

Kao zatvoren u boci, oslobođen i razigran, dao je svoje najlepše boje da zaseni to novo, najsjajnije doba.

I najlepše reči, još neizgovorene, nosio je u sebi dok je kao kakva vila na ramenu šaptala,

I budio svaki dan za Novi razlog da ga zavoli,

Jer njen glas zameni sluh, usne govor, osmeh pogled. Čula su živela samo s njom.

Učila je od njega dok su mu ruke putovale po njenoj kosi, u toj nežnosti osećavši sve boli i tajne, znajući da će ih čuti, prva i poslednja.

Videla je kroz taj neobičan mir nepokornu snagu života, spremna da mu veruje i pruži ono što njoj fali,

Gradove i planine pomerila bi i kule prastare srušila da zove se posebnom, kao jedan sasvim novi svet,

Da zna da vredi u svojim manama, da lepota njene aure ne kopni ni sa stotinu proleća.

I da sada deli onu najbližu nit do božanstva. Ljubav.

____________________

Autor: Miloš Jović 

The post DUŠE appeared first on Lips & Heels.