Γεια σας γατάκια za prvomajske praznike nerada, predsednica mačjeg klana odlučila je da se uputi put Egejskog mora sa prijateljicom joj Svetlanom, tj mora kao takvog, najboljeg odgovora na sva pitanja o (be)smislu života, i naravno, osvetlala je mekane obraze mačićima u previše odlaganoj poseti Grčkoj + okupala se u moretu 28. aprila, otvorila sezonu nudističkog kupanja i preporodila se, zato sam se i kupala gola, kako je to u stvari odlična reč, preporoditi tj. postati opet a jesam na moru uvek iznova neko suštinski novi i uvek bolji, uglavnom, evo vam mojih doživljaja iz Soluna i okoline (od 27. aprila do 2. maja) a na kraju naravno skrolujte za moje preporuke ako se nađete u ovom delu sveta – ili možda bolje isplanirajte jer da znate Solun je neviđeno kjut, banite

Kalimera omorfi

27. april: Znate ono kad snimite jednu duuugačku glasovnu – a onda vam zazvoni telefon i sve vam se izbriše?! E pa isto se desilo i sa ovim tekstom – ceo je bio napisan i onda neshvatljivo od strane mog kompa izbrisan i ja evo sedim i gledam i ne verujem i već ne znam koliko živa se jedem kako se to desilo ali dešava se, nije mi milo nimalo :/ Uglavnom, možda će sada ova priča pružiti više od onoga što sam mukom pisala juče ceo dan, evo probaću, ima sve da vam ispričam kako je bilo…

U Grčkoj sam letovala godinama, tačnije, po cela leta provodila na Sitoniji sa društvom, to vam je srednji prst Halkidikija, sa naj plažama koje su moje oči ikada videle, ali u nekom trenutku sam odlučila da obiđem sve što postoji na ovom svetu (as you may know) i nekako baš dugo nisam bila u Gr, mislim 10ak godina. Za 1. maj sam želela da odem negde gde je toplo i gde mogu da osolim guzicu, pa se Grčka nekako samonametnula tj. Solun mi je uvek bio nekako samo u prolazu, bila sam 10x a nijednom pošteno, pa sad hajde konačno i da ga obiđem kako valja sa Cecom koja nije bila ranije ovde.

E sad, da vam priznam, naravno da sam nekada u toj Grčkoj bila zaljubljena u nekog Grka, zvaćemo ga ovde Agapi (nekada ste na nekom putovanju se sigurno zaljubili i hteli da menjate državljanstvo); probali smo da živimo zajedno i nismo se nešto posebno rastali da vam kažem (propade EU državljanstvo), a onda me je on – plot tvist -zvao nakon 10 godina da mi se izvinjava što se završilo kako se završilo (stvarno je imao za šta da se izvinjava, karma je čudo, a čak sam i pisala o tome ovde). Bilo kako bilo, nakon toga smo se neodređeno dogovarali da se vidimo u nekom trenutku u životu i sada se taj trenutak desio, iako to stvarno nisam planirala; nisam imala pojma ni gde je ni šta radi i možda će vam evo ta priča biti zanimljivija nego moji inače putopisi.

Ali, da počem od polaska za Solun gde nam je – ne znam kako – ali kolima trebalo 9h iako smo pauze u vožnji pravili ukupno 2x – jednom za teleću u Predajanima, gde sam izjavila da nisam ni znala da sam umrla pa me je čorba oživela, da toliko je fina, mada dobro je u Predajanima uvek; a drugi put da se Ceki i ja zamenimo za volanom, gužve na putu nije bilo, ali nekako je to trajalo 9h, da li neko zna kako se stigne za kraće vreme? Bilo kako bilo, stigle smo u Thessaloniki uveče, u neki najlepši smeštaj na planeti zemlji (nisu baš responsive, ali je smeštaj top), malo se prošetale i legle. Agapi se za sada javio da će nas pronaći u nekom trenutku, tako da je naš susret trebao da se dogodi tek sutradan.

Život je more i more je život

28. april: Generalno plan za ovo putovanje nam nije bio da upoznajemo toliko Solun koliko da uživamo, a to je podrazumevalo plažu, i naravno, kafu. Pri guglanju best specialty coffee došli smo do par kandidata i odmah se zaputile ka prvom: bio je to Ypsilon, hipstersko mesto koje je uređeno na minimalistički način. Svetao, široki prostor je tih jutru i pun ljudi koji odande rade a uveče je njegova prekul bašta u slepoj ulici košnica za studente, fino za sedeti svakako.

Inače, svi ugostiteljski objekti u Solunu izgledaju kao da su sa renoviranjem završili juče: sve je cakum-pakum i novo i moderno dizajnirano, što pomalo odudara od izlizanih i išaranih fasada; svakako se vidi da se utrkuju ko ima veći, ili ako ću da se pravim fina, čije će mesto lepše da izgleda, i ko će bolje da te posluži, ali to utrkivanje ide u korist turista. Inače uvek mi se dopadalo da u Grčkoj donesu bokal vode pre nego što naručiš piće, a onda te puste bar 5 minuta pre nego što poručiš, da odlučiš u miru, nema žurbe, a često donesu i grickalice – na ovaj način više uživam u samom ispijanju kafe.

E sad, mi smo zapravo ovde sele da nađemo gde da se kupamo, jer ono što je bedak kod Soluna jeste što nema baš plaže blizu ali ajde, oprostićemo jer ima sve ostalo – opet random guglanjem Ceca i ja smo se zaputile put Epanomi plaže gde se nalazi i neka olupina broda (nismo je videle, ali na slikama izgleda dosta kul), i bogami legle na topli pesak i 28. aprila se i okupale u moretu čak 2x – bilo je malo stani-pani pre nego što se uđe, ali je bilo lepo za kupanje once you’re in. U tom trenutku se – filmski – pojavljuje i Agapi, osunčan i isti kao pre deceniju kada se poslenji put videsmo. Čudan je to bio susret, imala sam utisak kao da smo se videli juče, kao da mi je nedostajao a da to nisam ni znala, i kao da sam na nekom tako udobnom, prepoznatljivom mestu da se pitam zašto nisam došla ovde ranije.

Onda je Grčka postala ušuškana kolevka mojih osećanja (izgleda da je ovo post o rađanju i preporodu, okej) jer pre 2 godine, kada me je Agapi zvao nakon decenije ćutanja, u magnovenju su mi prošle sve naše uspomene pred očima, i sve sam ih jednako osetila na telu: njegov miris, njegova kosa pod prstima, njegove oči na meni kad ne gledam, njegov smeh. Sada, kada mi je bio pod dlanovima, sve mi se vratilo u deliću sekunde, pred isti taj sudar kad ti život prolazi pred očima, sve je bilo kao da smo se juče videli, grlila sam ga najjače što umem i sećala se kako sam plakala pred njim jer nikad mi neće biti tako lepo u životu. I onda sam se sudarila sa sobom, umrla pa videla sebe odozgo, raspala, plakala, pa rastavila na atome i sve mi je bilo nevažno. Ne, nisam bila zaljubljena, mi smo bili 2 sveta na 2 kraja sveta, nisam ni sanjarila o pomirenju, ali su se nekako prošlost i sadašnjost isprepletale.

Jer da, naravno da mi jeste bilo kasnije mnogo lepo – drugačije lepo. Kao što je i sad posle sudara bilo drugačije a opet isti osećaj pa sam mu odmah rekla sagapo poli, i to je bila istina… Ništa osim ljubavi nije ostalo u meni. I osetila sam se voljeno nakon mnogooo vremena, beskrajno & bezuslovno, pa nisam znala da li to mogu da hendlam uopšte… Hendlati ljubav? Lakše je bilo sve ostalo. I ljutiti se,  i biti tužan, i usamljen, i sve ostalo je bilo lakše osećati, pa sam onda samo ćutala i nisam hendlala već sam pustila da se sve kovitla u meni, a spolja sam bila tiha – i onda je sve bilo okej.

Jer ljubav se ne hendla, već samo odnosi, a ljubav treba pustiti – unutra i iz sebe, i sve bude okej

Nakon plaže, otišli smo na ručak u Taliani Cafe-Ouzerie, u najsleđi restoran na svetu, gde terasa gleda na more, hrana se topi u ustima, konobari su veseli a mačke čekaju da im bacite koju giricu. Naručili smo dagnje na buzaru, pohovane lignje, neke ludilo škampe u sosu od paradajza i fete, grčku salatu, krompir, kuver, pola l vina + su nam doneli sladoled na kraju (i to volim u Gr, na kraju uvek dobiješ slatko) što nas je – šok, neverica – koštalo ukupno 40e a nismo sve mogli da pojedemo, tako da je ovo svakako restoran za preporuku (ne samo zbog cene).

Kada smo se vratili u Solun, otišli smo na piće u luku Soluna, po meni najboljem mestu za popiti nešto u celom gradu, tu u stvari postoji 3 kafića tik pored mora (a bez saobraćaja) i mi smo seli u Maritime,i bilo je prelepo prolećno veče a kafić fantastičan ali ono što nismo znale…

Imagine all people living life in Greece

29. april: …nismo dakle znale da je Martime najbolji za jutarnju kafu, jer nema gužve ni automobila, sediš na suncu pored vode i život ti se čini beskrajno dobar, piješ i ceđenu i sve je suštinski fantastično, i jeste kafa je 4e (a u Smokvici je 3.5) ali vredi svaki cent. Posle kafe, Ceca i ja smo odlučile da je danas taj dan kad ćemo konačno malo upoznati Solun, pa smo to uradili školski: prvo šoping kroz Tsimiski, onda na pijacu Kapani i popodne otišle na Ano Poli, stari deo grada odakle se pruža najlepši pogled na Solun (i neki grad životno).

Dakle, prvo smo šopingovale u ulici Cimiski, ako ste pali s Marsa pa ne znate, to vam je glavna ulica koja seče Solun uzduž i tu su sve zare, ejčendemovi, pulendberovi ovoga svijeta + Tiger, moja najomiljenija prodavnica stvari koje nisam ni znala da mi trebaju. Dalje smo se prošetali kroz Kapani, naravno kupile maslinovo ulje i moj najomiljeniji sir na svetu kefalotiri (zapišite obavezno ako ste ljubitelj sira kao ja, to vam je kao neki kozji kačkavalj), Grci imaju mnogo dobre sireve, ali stvarno.