Mačići dobrodošli u drugu epizodu mog putovanja gde smo nakon Zagreba, Ana i ja sletele u Napulj negde oko 7 izjutra, ali nismo bile umorne iako nismo mnogo spavale i onda smo otišle da šetamo po Napoliju, ma sad ću sve da vam pričam, nego da znate da ovaj post donosi dogodovštine iz Napulja (uz moje preporuke na kraju ofkors), i da ovaj grad morate da posetite jer je neviđeno zabavan, Gete je lepo rekao Vedi Napoli e poi muori, okej ne morate da mrete mada je baš mesto koje ćete ili mrzeti ili voleti i ja sam se toliko oduševila da sve ljude na planeti želim da pošaljem tamo da vide kako je najbolji. Andiamo!

25. mart: Welcome to Eatily

Ono što prvo primećujem jeste arhitektura; zgrade su zbijene i grad ima morski vajb, sa sve prostrtim vešom između zgrada + plavo bele trake koje se protežu po celom gradu, uz grafite ili slike Maradone svako malo, ali i religijske instalacije (ako mogu tako da ih nazovem), tj statue ili predmeti koji slave Isusa ili Mariju ili možda pak zaštitnika grada Đenara, o kome će reči biti malo kasnije, ali i velike šarene umrlice po zidovima (da, dobro ste pročitali).

Uglavnom, na prvu Napulj je neviđeno prljav (i od Beograda prljaviji ako je za poverovati), ofucan, svuda smrdi na pišaćku, sve zgrade su išarane i stare, saobraćaj je na ivici nervnog sloma jer ulica ne može da se pređe, ali ono bez zezanja ne može da se pređe, što kaže Ana jedini razlog zašto te ne pokupe jeste da te ne bi odrobijali, i svi voze skutere po tim uskim ulicama, trube, viču, voze kao ludaci i sve je jedan sveobuhvatan haos. Ipak, upravo zato što je sve papazjanija onda je grad neodoljiv i tvrdoglavo svoj i neviđeno zabavan i sav u ovo-ću-pamtiti-ceo-život prizorima – kao dete koje je harizmatično i lepo a razmaženo i samo pravi sranja – al’ nekako moraš da ga voliš

Vikend je i turista je milion, što iskreno nisam očekivala, ko će bre u Napulj mislila sam naivno, ali sad shvatam da bih u Napulj išla uvek i zauvek. Mi smo ostavile torbe u smeštaju a zatim otišle da se šetamo a kada kažem šetamo mislim odemo na spešalti kofi, kao i uvek. Našle smo Caffe Sansone, super kjut mestašce, kafa naravno top, ali u oči mi je upalo da je barista izneverovao da Ana ne želi kroasan uz kafu, pa sam ga ja brže bolje uzela jedan sa punjenjem od pistaća, a možda bolje i da nisam jer sam odmah zatim uzela još jedan od čokolade i verovatno bih nastavila da ih uzimam da mi je želudac dovoljno veliki. Ono što ću shvatiti kroz par dana jeste da Napulj nema slane pekare iako ima pekare na svakom koraku, ali to su pekare sa slatkim pecivima i slatkišima, uglavnom testastim sa sirom tipa rikota, ali sve ono za seču vena koliko je dobro, tako da je dobro što ne živim tamo jer bih postala debela Italijanka.

Nakon kafe, odlučile smo da se spustimo do mora i radovale se plavoj tekućini pred našim očima kao da nismo nikad videle more u životu (a podsetimo se, pre samo 20ak dana sam ga videla u Nici). Idemo do mora, lungomare  je šetalište uz more, gde ćete primetiti tvrđavu Castel Nuovo (a postoje još dve u gradu, Castel Sant’Elmo i Castel dell’Ovo). U tvrđavu ne može da se uđe ovaj put, ali može na to polu-ostrvce pa sednemo na sunce i gledamo na Vezuv. Od Santorinija imam neku fiksaciju u vezi sa vulkanima, pa sam oduševljena što gledam na vulkan, a vidi se i Kapri, i eto u prvih 2 h u Napulju sedimo na stepenicama uz more, sunce je i život je super.

E sad, ovde moram da se zaustavim i ispričam da sam na netu pročitala kako je ispod ovog utvrđenja pronađen i skelet krokodila – što je potvrdilo legendu da je dok je Castel Nuovo funkcionisao kao zatvor, doveden krokodil s Nila koji je zastrašivao zatvorenike koji bi pomislili da pobegnu. Zašto je krokodil važan, saznaćete malo kasnije, sada još uvek sedimo na suncu i divimo se moru i Vezuvu u pozadini.

Nakon gušterisanja, idemo u smeštaj i shvatamo da imamo najbolji pogled na svetu kroz mini terasu (ne mogu da vam kažem koji je smeštaj žao mi je, plašim se da mi ga ne ukradete), a onda idemo da probamo tu čuvenu napuljsku pizzu. Pošto je vikend, na izvikanim mestima je gužva, pa ulazimo u prvu piceriju koja nam je pala za oko, zove se Insolito (a kasnije smo shvatile da ima ocenu 4,7 na guglu). Na sve sam se spremila, ali da je pizza ono što je u Napulju zaista nisam. Naručile smo pizzu Dante sa mortadelom, pastom od pistaća i mocarelom i naravno, pizzu Napoli sa inćunima, kaparom, bosiljkom i maslinama. Dakle, 25. mart 2023. neka se obeleži kao dan kad sam ZAISTA probala pizzu i poželela da mrem na mestu od miline, šta je ono mačići moji, bolje mi je bilo sve ove godine u življenju u zabludama od pizza, sad kad sam saznala šta je PRAVA stvar, patiću do kraja života i nijedna pizza nigde neće biti to-to.

Zatim smo krenuli da probamo njihove čuvene sfogliatelle na najboljem mestu u gradu (testasti slatkiš sa sirom – postoje 2 vrste, lisnati i tvrđi), ali ja sam usput pojela jednu verziju toga jer sam alava, srećom pa smo u najpoznatijoj sfogareljinici (ili kako se već kaže) Sfogatelle Calde Arranasio čekale 45 min i uzele sve što smo videle u izlogu, tako da je želudac mogao da odmori, ali i to sam jela čim sam se opasuljila i onda mi je čuka preskakala od šećera. Sfogatelje su mi se uglavnom dopale, možda ona tvrđa više, ukus je kao neki najlepši kroasan (mada to mi je greota da kažem jer nije kroasan) sa filom. Osim ovoga, ovde je popularna i ta baba, isto slatko pecivo (gnjecavije, koje se polije rumom i nije punjeno) koje je meni malo preslatko ali sve je njam.

Onda smo se izvalile jer nas je umor ipak stigao, i neka sam ja došla u Italiju da izvršim palatalizaciju iz jedi, moli, voli u jedi i moli se da te neko voli posle hrane ovde, i jos neka uđe u zapisnik da mi je Napulj na prvu nevidjeno hot, ono mrnjau, dođi vamo hot, sve je neuredno i tako prezabavno a još ima i more, oh Italijo, che cosa da fare, pomeriću let zbog tebe (jesam, naravno da jesam).

26. mart: krokodil pobedio Benksija

Svanuo je sunčani danić u Napulju i mi smo odlučile da ga iskoristimo na max. Prvo smo malo prošetale do Galleria Umberto I, jednog lepog tržnog centra, a onda otišle da popijemo kafu u najkultnijoj kafani u gradu. Gran Cafe Gambrinus postoji 150 godina, i ovde su sedeli Hemingvej, Oskar Vajld, Angela Merkel (i nas dve), a ono što mi je bilo zanimljivo jeste da predsednik države svakog 31. decembra ovde doručkuje. Konobari su stara garda, vidi se da je za njih ugostiteljstvo zanimanje sa školom, kafa je odlična, bašta top a unutra imaju i salu za ručavanje i još 300 slatkih čudesa. Kapućino je bio 5.5 e ali stvarno je ugođaj sedeti ovde.

Zatim smo šetali, u Napulju je na ulicama uvek neka svirka/ žurka, pa recimo imate performans sredovečnog muškarca koji peva sa svoje terase a kantica za ubacivanje love mu visi sa užeta. Ako ne gledate svirku, onda gledate religijsku povorku koja liči na rejv povorku, grafite ili religijske postavke koje su na svakom koraku; hoću da kažem, svuda je baš živo i gužva, ali taj šareni haos deluje zabavno, a i kao što rekoh, Napoli ili volite ili mrzite. Onda smo otišli da vidimo Benksija, o da, da, u Napulju ima njegov grafit Madona sa pištoljem, i ja sam bila – malo je reći – fascinirana. Madona je predivna, pipnula sam zid koji je i Benksi pipnuo, a grafit je zaštićen neprobojnim staklom nakon peticije gradskim vlastima. Ono što me je najviše iznenadilo jeste da nije uopšte bilo gužve kod grafita iako je bio vikend.

Dalje smo otišli u Napuljsku katedralu, Duomo di Napoli, gde se nalazi bočica sa krvlju Sv. Đenara, zaštitnika Napulja. Tri puta godišnje bočica sa zgrušanom krvlju se iznosi pred javnost pa se uz pomoć molitve pretvori u tečno stanje; veruje se da ako krv ostane zgrušana, Napulj će doživeti katastrofu. Naravno, naučnici su lako pokazali kako se ovaj trik hemijski sprovodi, ali je svakako možete biti religiozni i bez čuda. Krv dakle ne možete da vidite (osim 3x godišnje), ali je katedrala lepa a ono što je meni zanimljivo bilo je da je ulaz u katedralu dozvoljen i psima.

Zatim smo zabole neku sunčanu terasu Palazzo Petrucci Pizzeria, i odlučile da probamo isto tako tradicionalnu pohovanu pizzu i jednu sa Mišelinovom zvezdicom, jer se podrazumeva da za sve vreme boravka u Napulju jedeš pizzu, jer je toliko dobra (ja inače nisam neki zaluđenik za pizze, samo da se zna). Pizza je naravno bila savršena, pohovana isto fina (znači nije kalcona, već baš pohovana pizza). Posle sam jela neki sladoled od bufalo mleka koji su mi kao preporučili, ali pošto nije ni blizu onom u Rimu, nisam bila baš oduševljena iskreno i neću preporučiti.

Onda smo otišle na plažu Mappatella Beach uz bocu vina, koju smo pile iz espreso papirnih čašica, i odlučile da se popnemo do Belvedere San Martino, koji se nalazi pored utvrđenja Sant’Elmo i samostana San Martino. Ovo je podrazumevalo penjanje i penjanje i penjanje… I još penjanja, jer po celom Napulju su stepenice koje vode na vrh grada, mislim, tu su i naseobine, kuće gde neko živi, ja ne znam kako se oni penju tuda. Sat vremena penjanja (bez stajanja) kasnije, došle smo do najlepšeg vidikovca. Ceo Napulj se vidi odavde i Vezuv pliva u bojama zalaska, zajedno sa morem i Kaprijem i deca igraju fudbal oko samostana i sve je nestvarno. Možda je čak još lepše kada se za 20ak min spuštate stepenicama na dole, ka gradu, gledate Napulj pred sobom i onda shvatiš da se obožavaš sa životićem.

Uveče smo imale snage za još jedan aperol, pa smo prvo svratile u Oak Napoli, što bi verovatno postao naš rezident kafić da živimo ovde, a onda i u Keste, najkul mesto u gradu, tako je bar rekao Gugl, ali nije ni lagao, stvarno izgleda super, ima neko dvorištance ispred i lampice i iako je nedelja, Napuljske ulice vrve od ljudi, ne čak ni omladine, već ljudi koji se druže i baš je živo.

E sad, najbolji deo tog dana nije bio što sam videla Benksija uživo, ni kasniji zalazak sunca nad Vezuvom, ni bogami kad sam jela pizzu sa Mišelinovom zvezdicom na terasi sa pogledom, ni kad smo na plaži na suncu otvorile bocu pa pile iz espreso časica, niti kapućino na najkultnijem mestu u gradu gde je i Hemingvej pio kafu, a ni sladoled od bufalo mleka niti kad sam pila aperol u najkul mestu u gradu – ne, ne, ne, najbolji deo dana je kada sam posle boce vina u taksiju odlučila da je idealno vreme da vežbam svoj (bože me sakloni) italijanski i najljubaznijem taksisti na svetu koji nam je davao istorijske podatke o gradu, htela da pokažem kako i ja znam ponešto o Napulju i objašnjavala kako je ispod tvrđave pronađen skelet krokodila koji je plašio zarobljenike, a Ana se trudila da se ne upiški od smeha a ja mrtva ozbiljna tražila pomoć prijatelja i, naravno, reč za krokodila i skelet na italijanskom pa kad me je on razumeo, i ja se zamalo nisam upiškila ali od sreće pa kad sam shvatila uzrok svoje radosti, onda mi je sve bilo smešno a najviše kad mi Ana tokom dana samo dobaci “coccodrillo… skeleton”

27. mart: Cuore di Napoli

Dan je bio malo kišan i malo vetrovit, i mi smo se odlučile za chill upoznavanje Napulja (danas kao lokalke, dok smo juče bile turisti). Krenule smo ujutru do Napuljskih katakombi Sv. Đenara, zaštitnika Napulja koji je u 4 veku sprečio erupciju Vezuva. Inače, siroti Đenaro je obezglavljen pri progonu hrišćana sa samo 29 godina, i na slikama je uvek bezbrad, u plavo beloj odori. Katakombe su na dva nivoa, starije iz 2 veka i novije iz 5 veka, u njima nema kostiju (iz higijenskih razloga), a ovde se nalazi oko 8000 grobnica, podeljenih u 3 kategorije: za bogate (sa lukovima i slikama), na zidovima za srednju klasu i na zemlji za siromašne. Meni je zanimljivo da biste posećivali grobnice voljenih, morali ste dakle da siđete u zemlju, simbolički osvešćujući i sopstvenu smrtnost.