Sletela sam iz Francuske na beogradski aerodrom da bi mi sačekušu napravili taksisti lešinari koji su okruživali svoj plen sa upornim „treba taksi?“, koji bi onda opušak bacali na zemlju ili čak nastavili da puše u kolima, dok je zbijeni narod čekao 72-iku, uletao u bus kao da je apokalipsa, svađao oko mesta i sve je bilo nekako… Prljavo, nevaspitano, malograđanski, tmurno. Sve je bilo nekako Beograd koji gastosi idealizuju, sve je bilo nekako zašto se još uvek nisam preselila osećaj, pomešan sa pitanjem da li ljudi sa Francuske rivjere koji posete Bg se vrate kući i budu u fazonu back to reality?! Svakome je realnost drugačija, eto. Uglavnom, bila sam u Nici 24 – 27. februara 2023 i ovo su moji utisci & slike + pošto morate da odete, skrolujte za preporuke na kraju teksta šta obići & gde klopnuti.

I dan, Nica: sea la vie

Volim da putujem Evropom. As you may noticed, dosta putujem, pa me često pitaju gde mi je najlepše, ali pitanje je komplikovano jer sve zavisi od toga šta čovek voli. Za mene nisu ni Afrike ni Azije ni kampovanja, zmije, žabe (mada bih sve problala i svuda išla jer sam pre-radoznala), za mene je Evropa ono što suštinski volim: umetnost, moda, uglađenost, hrana, hedonizam, snobizam, aristokratija (u jednoj reči: proseravanje).

Ovog februara, po prvi put sam u Francuskoj & me like it sve ima onaj sedimo u kafiću napolju zimi, pijemo kaficu i pozdravljamo se sa “ça va” vajb – i prelepo je a Nica je grad sa moretom što joj odmah dodaje na vrednosti. Stigli smo popodne i odmah krenuli da šetamo; moj prijatelj Luka, mama i ja. Parkovi, kafići, svi nekako smireni, saobraćaj uređen, znaš da je more iza ćoška.  Međutim, osim toga što ima šta da se vidi nije baš sve cveće i proleće: na svakom koraku se oseća marihuana (not that I complain), ima dosta beskućnika (pijanica koji ne deluju fino) i u prodavnicama uglavnom pričaju francuski (iako im se obratiš na engleskom).

No, svejedno bih se preselila #prodanaduša

Prvo što smo uradili jeste da smo našli odličnu kafu u slatkoj kafiterijici Brume. Onda smo na ulici slučajno naleteli na tzv. socca (što se ispostavilo da je lokalni must-try) a u stvari je palačinka od leblebije, maslinovog ulja i vode koja je ovde neka fora i jede se s biberom; utisak: ok je ali ne vidim čemu drama. Onda smo otišli malo da se okrepimo i raspakujemo u hotelu. Fun fact: dobile smo sobu na 4 spratu, ali vrata nisu mogla da se zaključaju, pa su nas popeli na 5 sprat – a tek smo se raspakovale. U prvi mah sam se dobrano iznervirala, da bih shvatila da se sa 5. sprata sa prozora videlo more (što je celom odsedanju dodalo posebnu notu). Ovo spominjem sebi više nego vama da ne zaboravim: nekad se loše stvari pretvore u nikad bolje

Enivejz, izašli smo malo da se prošetamo, shvatili da je u toku karneval u Nici (čisto da znate ako biste da odete u februaru), onda otišli do mora koje je delovalo mračno a ne azurno (ah, kakva kardinalna greška shvatićemo već ujutru!), i seli na čašu francuskog vina i pizzu blizu obale što se pokazalo kao pobednički potez. Pesma za nepca od pizze sa pruštom, 2 vrste sira, rukolom, sušenim paradajzom u restoranu Le Cocodile + neko fino organsko belo vino doprineli su tome da mi kolena zaklecaju na pomen putovanja u Francusku, pa sam odmah poželela u Pariz i požalila zašto nisam ranije došla. U svakom slučaju, lepa polovina dana.

II dan: (bal)kanski festival: Kan & Antib

Dan je bio oblačan, ali mi smo hteli sve daj nam sve da vidimo pa smo išli od Nice preko Kana do Antiba, i taj dan je baš bio tempo. Prvo smo pronašli neku najbolju pekaru na svim svetovima Eric Kayser, znači bukvalno se ne zna šta je bolje i svežije, ja sam zabola neki tart sa kajsijama, onda sledeća dva dana išla da ga tražim ali ga nije bilo pa mi je duša plakala, ali sve je u toj pekari fenomenalno, verujte ovoj snob osobi koja uvek izvoljeva za hranu.

Onda smo otišli da se prošetamo njihovom čuvenom pijacom u ulici Cours Saleya, čitala sam nešto da je jedna od top 10 u Evropi i stvarno jeste lepa; ima u stvari više vrsta pijaca (menja se po danima) a najpoznatija je Marché aux Fleurs (cvetna pijaca), koja je tu svaki dan osim ponedeljka. Otišli smo do mora, videli da se ljudi kupaju u februaru ali mi se ipak nismo usudili i krenuli da se penjemo na Colline du Château (zamak na brdu, tj. nešto kao Kalemegdan, ali s moretom).

Pre nego što se popnete, dolazite do znaka I Nice i tu se slikate kao pravi mali dobri turisti, a onda, pet miliona stepenika kasnije, dođete do vrha i tu je prelepi veliki park odakle se pruža pogled na (sada smo razumeli) zaista azurnu obalu. Ovde možete da popijete kafu, prošetate se i odete do (v)lažnog vodopada Cascade de Gairaut, koji, iako je tvorevina ljudske ruke a ne prirode, oped izgleda pre-le-po (iako je duvao vetar i svi smo bili mokri pored njega). Spustili smo se odatle i slučajno naleteli na sajam starina gde ljudi osim ploča i slika prodaju i razglednice.

Dalje smo se zaputili u Kan, boga pitaj zašto, ako se pitate da li da idete, nemojte, nemate šta tamo da tražite OSIM ako nećete da sednete u najrestoran ikad igde Plage Goeland. Dakle u Kanu nemate šta da vidite osim stepenica kanskog festivala (stepenice ko stepenice, ništa spec zaista), ali smo mi videli Plage Goeland restoran na plaži, seli i – oh bože, kako je bilo lepo! Restoran je na plaži, sa svežim cvećem na stolu, divnom uslugom i dobrom hranom – samo zbog toga možete u Kan (mada kapiram da ovakvih restorana ima i u Nici). Moja preporuka je tatar biftek (koji je na meniju skoro svakog restorana inače), a ja sam probala nešto tipično francusko: bakalar sa školjkama i hobotnicama, umak od belog luka i kuvanim jajem i povrćem (kao rinflajš iz supe), što je bilo fino, ali biftek je ipak bio bolji. Ovde smo otišli do Copenhagen Coffee Lab, ali je kafa bila toliko (ali toliko) loša, da sam je (srce mi se cepa dok ovo pišem) bacila.

Dalje smo otišli do Antiba gde isto ne morate da idete mada malo manje nego u Kan ako volite umetnost kao ja, jer ovde se nalazi Pikasov muzej (tj kuća u kojoj je stvarao tokom 1946 godine). Antib je inače mali i kjut, sve nekako uličice, radnjice, pa obala (sličan fazon kao Nica i Kan), a onda odete u Musee Picasso. Ulaz je 8 eur, a kolekcija u kojoj je Pikaso ostavio 23 slike i 44 crteža se stalno dopunjuje. Meni je bilo najinteresantnije da vidim kolekciju tanjira (keramike), kao i predivnu terasu koja gleda na more (na kojoj su skulpture drugih umetnika) mada sam iskreno sve preletela jer smo bili u turbo mood-u. Još malo šetnja uz obalu, voz i povratak u Nicu, gde smo malo gledali karneval spolja (nismo platili upad koji je bio 28 eur), pa pred spavanje popili po vince La Civette du cours (pristojno mesto).