Biopsija je sranje.

Čak kad je i neinvazivna, kao ova u julu.

Da se razumemo, bila je ista kao i invazivna, samo su stavili malo više anestezije. Ogromna igletina je ulazila u moju sisu a sestre su me nameštale da bi igla ubola na pravo mesto. Tačnije, razvlačile su me po stolu, njih nekoliko sestara, jedna je zvala drugu, pa druga doktorku a ova opet svoju koleginicu jer sam „specifičan slučaj“ i ja sam se osećala kao komad mesa, što sam i bila. Držala sam oči zatvorenim, a preko mene su plivali talasi svega što sam prebacila preko glave od „maligno je“ do sad, od kad je prošlo godinu i po dana. Mislim da sam se i trudila da ne plačem, bog bi ga znao zašto, bolje bi Bilo da sam se isplakala.

Bila je prvo jedna operacija u oktobru.

Krajem septembra 2020 tek sam se vratila s mora, preplanula, riba i po i srećna. A nakon nedelju dana su me operisali.

Pa hirurška intervencija u decembru.

Pa lečenje do marta.

Svaki jebeni dan kod lekara (od 1 decembra do marta). I za Novu godinu i za Božić i preko vikenda. Preko 60 inekcija.

Svaki jebeni dan kod lekara.

Pa opet magnet. Magnet nije zabavan.

Pa rutinska kontrola ali ne lezi vraže.

Šalju me opet na nezabavni magnet.

Zakazivanje još jedne hitne operacije.

Pa druga operacija, sad u februaru.

Pretpostavljam da znate mađioničarski trik sečenja osobe na pola.

Mađioničar uzme neku lepojku, uglavnom oskudno obučenu, stavi je u svetlucavu kutiju i prereže testerom na pola.

Njegova nasmejana asistenkinja sve vreme mrda tabanima, odvoji se od svog tela, da bi se ponovo spojila.

Mene su tog 1. februara isekli po sred tela.

Bolelo je kao đavo a telo se nije još uvek sastavilo.

I taman kad sam pomislila, ej, pa vreme je za život KONAČNO, ej konačno…

Dobila sam krvarenje.

Jedno, drugo, treće.

A na sve to promena i neinvzivna fucking biospija. Pa su mi predviđali ne jednu već dve operacije.

Ma da mi jedete govna mislila sam. Neću se više lečiti. Ljudi misle da je samo važno biti zdrav a jebeno nije. Važno je živeti, oni to zovu kvalitet života. Koji k ja imam od života gde sam u godinu i po dana bar 8 meseci izgubila po lekarima, u sred korone, što je samo otežalo situaciju. Tako je, kurčev život.

Pomislila sam, lagaću. Lagaću da ne moram na operaciju i da sam ok, pa nek riknem kad riknem. Jer ja nisam mogla više da budem pacijent. Danima sam meditirala, slušala videe o paranormalnim silama, telepatiji, zvukovima koji leče i sl, mislila da sam potpuno odlepila ali mi je bilo svejedno, to je posebno stanje uma.

Na kraju je rezultat bio dobar.

Dobar jbt!

Sestru na onkologiji samo što nisam poljubila, skakala sam od sreće uprkos svima onima koji umiru, nisam mogla da suzdržim radost. Prestala sam i da krvarim.

Izbegla sam ne jednu već dve operacije. Ej!

Ej!

Nedelju dana nakon toga nisam spavala, ali ne od sreće, već od nakupljene anksioznosti. Iako sam bila srećna (najsrećnija), nisam mogla da budem ok. Ljudi misle, dobar rezultat, that’s it, sve je gotovo. Ali nije. To vam je isto kao sa zlostavljanjem. Muž bije ženu, uhapse ga i sad je sve ok. E pa nije. Ova žrtva je izmaltretirana i treba joj da se vrati na fabrička podešavanja.

Ne mogu ja više da se nerviram oko gluposti, to vam je jasno. To je s jedne strane i loše, ali bol u guzici mi je obezbedio lakšu glavu.

I onda sam otišla tako, polu-slomljena na more 6. avgusta.

Prvo kupanje na moru je važno.

Moje je bilo u Rijeci, gradu koji teče.

U Rijeci se inače rodila i moja mama, što znači da je ovaj grad indirektno iznedrio i mene.

Doduše, meni ovo nije prvo kupanje ove godine, umočila sam guzove i u ono u Dubajiu još u januaru, ne sećam se kako se zove.

Jadransko, naravno, nosi posebnu čar, pa bih bila spremna da se ubeđujem s nekim zašto je ovo „naše“ more bolje.

Bilo je hladno, zaronila sam i viknula „majko sveta“, i to je bilo popuštanje, otpuštanje, dopuštanje, i – što kažu u ovim krajevima – pomalo.

Onda sam popila bijelu kavu.

Onda sam zaspala na plaži.

Onda sam došla kući i uključila Weeds i jela neke bajate kokice koje sam našla u Plodinama.

Suštinski, sve je bilo savršeno.

Volim plaže ovde. Nisu snobovske ni napucane, kao u Bgu. Znam da u Bg-u nema plaža, ali ima bazena i Ade. I tamo su ljudi isfolirano napeti.

Ovde pak, sede nonice i nonići i ljudi sa stomacima, ožiljcima i strijama. I osećam se kao ljudsko biće. Čak mi ni gužva ne smeta. Ni gomila dece.

Osećam se kao kod kuće a nisam kod kuće.

Ili možda jesam?

Rijeka je iznedrila i mene, novu, bolju, lepšu, pažljiviju, mazniju, koja će da grli sebe više i da sluša svoje prohteve.

A onda je bilo vreme za Cres.

Na ovom ostrvu, jedan on najčešćih suvenira je onaj na kome piše: no stress on Cres.

Nomen est omen – na Cresu stresa nema.

Ne znam koliko puta sam bila ovde, letovali smo svake godine kad smo bili mali, i vrlo je moguće da je Cres moje prvo more u životu sa mojom prvom drugaricom u životu, evo je na slici, deluje bar 10 godina mlađe od mene, zato što je duhom mlađa, mada mi više nije ni drugarica, to je sestrinski odnos, mnogo se bre volimo. Tijana je dakle drugarica iz stomaka (naše mame su se trudne šetale zajedno), a već prvo veče bio je doček njenog rođendana još poznatijeg i kao najveća fešta nekrunisane kraljice Cresa. Cres je inače poznat i po duuuugačkoj nudističkoj plaži, neki kažu da nisu videli toliko penisa za ceo život koliko ovde za 5 min, ja lično ne znam, nisam brojala.

AnwayZ, na Cresu sam prvi put u životu otišla u prodavnicu u pidžami, moguće da nisam nosila ni brus, naučila da igram kanastu i da vam kažem da me sralo poprilično, a isti dan sam videla kako ogromne tune iskaču iz vode (mislila sam da su delfini), pa sam sledeći dan prvi put šatro skakala na glavu (tj pokušavala sve dok mi kupaćke gaćke nisu spale sa guzice) – a prvi putevi u životu su realno jako važni, i možda je vama kanasta bzvz, ali ja sam imala 7 džokera u ruci, hello!

Pored prvih puteva rađenja nečega, družila se sa divnoćama Mirom, Cecom i Tićom, spavala u kući u kojoj je cela moja porodica letovala, bila na privatnoj turi brodom, napila se, kupala, otišli na ručak u Valun u restoran San Marco pa se dopila još malo, jela neka morska izvoljevanja (karpaćo sa morskim plodovima + lingvini sa morskim plodovima) i opet otišli u VIP uvalu sa vodom kao kristalom a sutradan na skrivenu Mali Bok plažu gde je bilo super iako nismo imale suncobran a bilo je baš vruće a u vodi hladno do kostiju, a onda uveče sa društvom u vinariji su svirali akustičnu gitaru i jeli smo kinder palačinke u pola ponoći (moj jadni želudac se pomirio sa nutritivno siromašnom ishranom), i ne da sam zahvalna, nego kidam – ali uglavnom da znate da na Cresu mi je, baš mi je bilo lepo.

Onda je usledila opet Rijeka, na igrom slučaja više dana nego što sam planirala, jer me je rezervisani smeštaj u Rovinju već čekao.

Ali puštam sve dođavola, lepo se provodim, baš opušteno i bez žurbe, čak me i ladno more ne dira koliko inače, od prošle godine u Kopenhagenu sam se na njega nekako i odlučila, hajde da izađem iz svojih okvira da nešto mora da bude ovako ili onako da bi mi se dopalo, lakše mi pada da uđem u hladnu vodu od tada a toplu mnogo više cenim.

Na kraju me ipak uhvatio silni neizdrž za Rovinjem, pa sam otperjala prvim basom.

Pre svega, kako sam kročila na Rovinjsko tlo tako sam osetila talas olakšanja, lečenja, sve će biti okej feelinga i znala sam da će Rovinj do its magic i izbaviti me iz svega.

U stvari, tek tad sam se opustila. Tek se tad moje telo rastavljeno na pola, duša na pola, srce na pola, počelo da zaceljuje.

Od važnih stvari, upoznala sam Isidoru.

Sa njom sam svaki dan išla na ostrvo pored Rovinja, Crveni.

Kupamo se uvek na istom mestu, kod špiljice. Ovde nema ljudi i sve što se čuje je zvuk talasa koji lupaju o stene i galebovi. Vreme prolazi munjevito, a opet, ne znamo koji je datum ni koji je dan i ja unapred znam da su mi ovo najdraži dani u životu.

Dora mi priča o svemu što joj padne na pamet a ja gledam njene meke usne ispod koje se krije fiksna proteza, šućmuraste oči zbog kojih deluje ozbiljno, pramenove kose koji joj beže od vetra i mislim kako je neodoljiva. Skačemo u vodu, uvek na isto mesto: gde se vide obrisi crnog kamena. U prilici kada ja promašim da skočim gde treba, rasečem palac na nozi. Tragovi moje krvi ostaju na belim stenama. To mi je na neki uvrnut način simpatično, ostavljanje traga. Danima, talasi nas miluju i leto na