Lepa Vukova ćerka

Birčanin piše da se već 1844. Mina zaljubila u Đorđa Popovića, koji je u Beč došao da studira prava, kao i Branko. Popović se zbližio sa Vukom i, po njegovom savetu, sa prava prešao na slovensku filologiju. Popović je uzeo pseudonim koji je koristio do kraja života – Đura Daničić.

Radičević je posle tri godine studija odustao od fakulteta. Staro prijateljstvo porodice Radičević sa Vukom Karadžićem bila je Branku najbolja preporuka za stupanje u krug Vukovih saradnika i prijatelja. Kada mu je preminuo brat Stevan, Branko se zbratimio sa drugim mladim Vukovim sledbenikom Đurom Daničićem.

“Po prirodi bio je suprotan od Branka. Zatvoren u sebe, naklonost prema Mini skrivao je u najintimnijem kutku svoje duše. Kod Mine se pojavila unutrašnja dilema u osećanjima i prema Branku i prema Đuri. Osećala je da je draga i jednom i drugom, no svoju punu naklonost nije mogla pružiti i jednom i drugom. Tako se u domu Vuka razvijaše jedna unutrašnja drama koju primećivaše i sam Vuk. A to mu je bolno padalo“, piše u Birčaninovoj knjizi.

Ono što je sigurno je da je tata Vuk želeo da udomi Minu i da u braku ne oseća siromaštvo.

“Za njega ni Branko ni Đura nisu ulazili kao mladoženje u obzir, dok je Mina sanjarila o srećnom porodičnom životu sa dečicom. A Branko je stvarno imao materijalnih briga, pa i Đura, iako je skromno zarađivao prevodima i poučavanjem studenata kojima jezik nije išao od ruke“, stoji u Birčaninovoj knjizi.

Kako se voli majka, a kako ćerka?

Na scenu nastupa nešto što bi danas izazvalo zgražavanje i moralnu osudu društva – Branko je počeo da gaji osećanja i prema Mininoj majci Ani, kojoj je izdahnuo na rukama u bečkoj bolnici. Nije ni ona ostala imuna na mlađanog Radičevića. Verovatno da je Vuk za taj odnos znao. Moguće da je upravo to razlog što Karadžić retko spominje Radičevića u svojim opširnim spisima, iako su bili veoma bliski.

O toj ljubavi govori Brankov roman u stihovima “Bezimena” ili “Ludi Branko“. Ovaj nedovršeni roman je priča o razuzdanom studentskom životu u Beču, bahanalijama mladića posle revolucije i mađarske bune. Ironično i sa mnogo satire, Branko je pisao o ljubavi sa majkom i njenom šesnaestogodišnjom ćerkom.

Snove srušio jedan grbavi Rus

Sudbina sve uredi, pa se u Beču pojavio mladi ruski doktor medicine Flor Ognjev. Zbližio se s Vukom, ali i s Minom. Od prvog trenutka je bio zaljubljen u nju. On je bio najstariji od tri sina imućnog spahije iz Poltave. Pošto je završio studije u Kazanu, došao je u Beč na usavršavanje, gde se i upoznao s Minom. Usavršavanje je nastavio u Parizu.

“Mina ga je zavolela iako je bio grbav“. Flor je zaprosio Minu 1846, ali odgovor od njenog oca nije dobio, jer je Vuk želeo da se uveri u Flora i njegovu porodicu i da ćerki pruži vremena za razmišljanje.

“Flor je otputovao u Pariz, gde se zaposlio. Mina je pismom poslala pristanak na veridbu. Flor joj je odgovorio: ‘Ti si mi sve u životu, ti si horizont mojih misli’. Branko je voleo Minu i želeo joj svu sreću, a time se kod njega javilo osećanje da je njegovo prisustvo u samom domu suvišno. Kod Đure isto tako dolazi do promena, postaje još povučeniji u sebe, posvećuje se studijama. Za Minu je imao par reči samo kada je neizbežno bilo u susretu sa njom. Vuk je pisao roditeljima Flora i izneo kakav život želi za svoju kćer: zasebnu kuću sa poslugom i osiguranu budućnost“, stoji u knjizi.

Reči koje je uputio svom prijatelju, književniku Đuri Daničiću, povodom Minine veridbe sa ruskim lekarom Florom Ognjevim jasno govore o njegovim osećanjima: “Ako ne lažem, ovo će biti Minin muž. Kažu da je i njega Bog stvorio; može biti dušu, ali telo – ne“. I Brankovi stihovi “… pevam danju, pevam noću, pevam, sele, šta god hoću…“, zapisani 1847. u Mininom “Spomenaru”, odaju njegova potajna razmišljanja.

“Branko je Minu u zvezde uzdizao i zvao je ‘sele moja’, Vuk je kćer zvao povikom ‘Mina, sokole moj’, dok je skromni Đura zapisao u spomenar samo nekoliko redaka u duhu narodne pesme“, piše u knjizi  “Nesretna ljubav Branka i Mine“.

Ovaj “Spomenar” je svojevrsna riznica misli ne samo njenih prijatelja, već i poštovalaca dela njenog oca. Tako je Vukov prijatelj, poznati nemački naučnik Jakob Grim zapisao: “Srbi, koje je ostala Evropa možda za siromašne držala, vesele je svojom bogatom poezijom, a čili ratar zove se Vuk, čije je ime postalo večno, pa lepo je biti kći toga čoveka“.

Nada za ponovnu ljubav

Radičević je prvu knjigu pesama objavio u Beču 1847. godine, na čistom narodnom jeziku u duhu modernog evropskog romantičarskog pesništva. Iste godine su objavljeni i Vukov prevod Novog zaveta, Daničićev “Rat za srpski jezik i pravopis” i Njegošev “Gorski vijenac“, tako da se ta godina smatra godinom nezvanične Vukove pobede.

Zbog revolucije koja je zahvatila Habzburšku monarhiju, Radičević je iste godine napustio Beč i prekinuo je studije prava. Boravio je u Beogradu, Mitrovici, Rumi, Zagrebu, Temišvaru. Slava koju su mu donele prve pesme bila je velika i u Kneževini Srbiji, u koju je nekoliko puta dolazio. U strahu da njegovo prisustvo ne izazove nemire među velikoškolskom omladinom, vlasti su ga proterale iz Beograda. Od Đure Daničića je dobio poruku da je Mina raskinula veridbu, jer se grbavi doktor slabo javljao.

“Branko je pesničkom dušom shvatio kolika je duboka tuga i različitost Mine u tome času. Osećao je da joj je potreban i kod njega nastaje prelom. Vraća se u Beč, napušta prava, upisuje se na medicinu i neverovatnim elanom otpočinje nove studije. Rešen je da joj zauvek posveti život i ponovo otvori horizont“, napisao je Birčanin.

Bolest ga omela da se vrati Mini

Vrativši se u Beč 1849. upisao je studije medicine, ali je nastavio da se bavi književnošću i godine 1851. je objavio još jednu zbirku pesama. U jeku borbe da materijalno zbrine sebe i svoju ljubav, Branko je oboleo od tuberkuloze. “Voleo je Minu svim svojim unutrašnjim bićem i nastaje dilema kod njega da li Mina životom sa njim treba da poprimi istu grudnu bolest“, tako je Birčanin opisao Brankove poslednje dane.

Radičević je preminuo 1. jula 1853. godine u bečkoj bolnici na rukama Vukove žene Ane. Imao je 29 godina, a sahranjen je bečkom groblju svetog Marka. Posthumno, zbirku pesama je objavio njegov otac 1862. Srpska omladina je ispunila pesnikovu želju i 1883. godine prenela je njegove zemne ostatke iz Beča na Stražilovo.