O Žaku Preveru, velikom francuskom piscu ne znamo mnogo. Da, svi znamo čuvene ljubavne pesme po kojima ga pamti ceo svet, ali se nikada nije mnogo pričalo o njemu, njegovoj ličnosti i njegovim ljubavima. Nisu one samo bile u pesmama, to je sigurno.

Siromaštvo i seljakanja

Žak Prever je rođen je u Nuiju pored reke Sene 1900. godine. Žak je rođen kao drugi sin Suzan i Andrea Prevera. Imao je starijeg brata Žana. Onda je dobio još jednog brata, Pjera 1906. Sa Pjerom je Žak bio veoma blizak. Odrastao je u bedi u Tulonu.

Andre Prever otac potonjeg pesnika, je bio zaslužan za obrazovanje, pa ga je vodio u pozorište i naučio ga je da zavoli čitanje.

Živeo je u siromaštvu i stalnim seljakanjima još od najranijeg detinjstva. Žak Prever zbog svega toga nije završio školu, već je morao da se bori za opstanak, radeći razne poslove što fizičke što kancelariske. U tinejdžerskom periodu Žak je bio bundžija. Ventil mu je bila poezija. Čitao je i pisao. Poput mladića njegovih godina bez cvonjka u džepu i praznog stomaka Žak Prever je otišao u vojsku.

Član nadrealistikog pokreta

U Carigradu, gde je otplaćivao vonički dug, Žak je 1921. upoznao drugove Marsela Dijamela i slikara Iva Tangija. Tu su se još našli Luj Aragon i Rober Deno. Sa svojim drugarima po povratku u Pariz je živeo i delio probleme i nevolje. I sam je počeo da slika.

Kad se vratio, 1924. upoznao je Andrea Bretona, vođu nadrealističkog pokreta i vrlo brzo je postao aktivan član njegove grupe.

Devojčica koju je Prever upoznao u ranoj mladosti, postala je njegova životna saputnica, muza, večni drug. Prever i Simon Dijen su se venčali 1925. godine.

Zaljubljive prirode

Simon Dijen je bila najstarija ćerka iz velike porodice koja je brinula o braći i sestrama. Simon je bila uz Prevera, dok je bio u pokretu nadrealizma. Ipak, ljubav prema pozorištu je bila jača, pa je Žak 1930. napustio pokret nadrealista. Počeo je da piše scenarije za pozorišnje trupe.

Do 1936. kasniji čuveni pisac je radio sa glumcima pozorišnih grupe. Čak se i sam obreo kao glumac, tko da je 1933. otputovao u Moskvu sa jednom grupom. Brak sa Simon se raspadao, pa su se i razveli 1935.

Borac protiv vetrenjača

Oduvek kao da se borio sa vetrenjačama. Bio je na starni dece. Njega nije zanimala rasna ili etnička pripadnost. Avaj, za idelaiste kakav je on bio! Takav svet ne postoji ni danas i nije postojao nikad.

Politikom nije znao da se bavi. Bavio se slobodom i borio se protiv svih vrsta ugnjetavanja. Borio se kao je najbolje znao – stihovima.

Prever kao scenarista

Već sledeće godine upoznao je novu damu, mladu glumicu Žaklin Loren. Sa njom je otputovao na Balearska ostrva. Kasne jeseni 1936. Žak Prever se, u društvu nove ljubavi preselio na sedmi sprat hotela “Montana“, pored “Café de Flore“.

Žaklin je dobila mogućnost da radi u Sjedinjenim Državama, pa je Žak 1938. napustio Pariz da bi se pridružo svojoj voljenoj. Tamo je pisao scenarija za filmove.

Njegovi najpopularniji filmovi su “Deca raja“, “Obala u magli“, “Staklena bašta ljiljana“, “Zora se rađa“, “Kako glupa drama“, “Večernji gosti“…

Pesma “Sena protiče kroz Pariz” je prateći tekst istoimenog kratkometražnog filma. Prever je mnogo uticao na francusku kinematografiju.

Za vreme Drugog svetskog rata 1940. Žak je otpušten iz vojske. Tad je napustio Pariz i otišao u Sen-Pol-de-Vens, na jugu zemlje. Tad je već imao novu saputnicu, Klodi Karter.

Priča o dvoje ljubavnika na kiši, jedan od momenata u svetskoj književnosti koji oslikava apokaliptičnu sliku rata koji ruši ljubav, nadanja pokazuje Preverovo gnušanje prema “ratnom idiotizmu“. Prever je u ratovima vidao celu besmisao.

“Barbara” kao besmisao rata

Zato je i nastala “Barbara“. To čuvena Žakova borba između života i smrti, protiv rata i borbi naspram kojih je stajala ljubav. Posrnule devojke, ulica – to je ono što ga je privlačilo.

Sećaš li se Barbara,

padala je kiša neprestana

nad Brestom toga dana,

a ti si išla nasmejana,

pokisla, ustreptala, blistava,

pod krupnim kapima kiše..

Seti se, Barbara,

sretoh te u ulici Sijam,

smejala si se – i ja sam ti se osmehnuo,

sećaš li se, Barbara?

Nisam te poznavao,

a nisi ni ti mene

sećaš li se,

seti se ipak toga dana

i ne zaboravi ga.

Jedan čovek što stajao je pod strehom zaklonjen,

zovnuo te, Barbara

i ti si potrčala njemu po kiši,

pokisla, ustreptala, blistava

i bacila mu se u zagrljaj.

Sećaš se toga, Barbara,

i ne ljuti se što ti kažem ti,

jer kažem ti svakom koga volim,

čak i kad ga ne poznajem.

Sećaš li se, Barbara

i ne zaboravi nikad –

tu mudru i radosnu kišu

na tvom srećnom licu

tu kišu nad morem,

po brodogradilištu

nad lađom iz Cezana..

Oh, Barbara

kakva je svinjarija taj rat,

i šta je sa tobom sada

pod kišom od gvožđa,

od vatre, čelika, krvi.

I onaj koji te je stezao u zagrljaju,

zaljubljeno, strasno

da li je mrtav, nestao ili još živ.

Oh, Barbara

još uvek kiša pada nad Brestom

kao što je padala nekada.

Ali nije to isto, jer sve je porušeno.

To su samo posmrtne kapi užasa i očaja,

to više nije ni pljusak

gvožđa, čelika i krvi,

već samo oblaci koji nestaju kao psi,

kao psi što prominu

vodenim strujama duž Bresta,

da istrunu negde daleko,

vrlo daleko od Bresta,

od koga nije ostalo ništa.

Na Zemlji trenutak je večnost

Onda se opet Žak zaljubio. Bila je to ratna 1943. godina. Izabranica njegovog srca bila je Žanin Lori. Njima se 1946. rodila ćerka Mišel. Mišel je voljenom ocu podarila unuku 1974. godine.

I dalje je viđao sve one koje laganim koracima lepršaju pločnicima Pariza. Voljen i zaljubljen. A tu su i one.

Hiljade i hiljade godina

neće biti dovoljno da iskažu

onaj tren večnosti

kad si me ti poljubila,

kad sam te ja poljubio,

jednoga zimskog praskozorja

u parku Monsuri u Parizu,

na zemlji koja je zvezda.

Nazvan “pesnik Pariza” budućim naraštajima je ostavio pravu riznicu ljubavi. On se bavio sasvim običnim ljudima, trudio se da stane na crtu nepravdi, a zvali su ga da je “pesnik uličnih radosti“.

Zaljubljen u ljubav

Buntovne naravi, stalno je bio angažovan u borbi protiv nepravde, elitizma, klasnih razlika, voleo je da posmatra žene stidljivim očima, kradom, nije se pravio da ne primećuje tu božansku estetiku ženskog tela i lepote.

Stihove pesme “Ta ljubav” mogao je da napiše samo onaj koji je zaljubljen u ljubav, a to je oduvek bio Prever.

Naša ljubav zastaje tu

Tvrdoglava kao magare

živa kao želja

Svirepa kao sećanje

Glupa kao kajanje

Nežna kao uspomena

Hladna kao mermer

Lepa kao dan

Nežna kao dete

Gleda nas smešeći se

I kazuje mnogo ne govoreći ništa

A ja je slušam drhteći…”

Njegova prva knjiga poezije je objavljena 1945. Bila je prodata u neverovatnih 2.000.000 primeraka.

Direkno na pločnik Šanzelizea

Žak Prever je 1948. doživeo ozbiljnu nesreću. Došao do kancelarije Nacionalne radiodifuzije ne bi li da predstavio film koji je pripremao. Nesrećnim spletom okolnosti, pao je kroz staklena vrata koja su bila otvorena prema spolja, pravo na pločnik Šanzelizea.

Prever je bio dugo bio u komi. Nije mogao da piše, ni da slika kolaže koje je i Pikaso gledao sa posebnim divljenjem.

Kad se oporavio, 1952. Žak se vratio u Pariz. Bio je i u Londonu 1955. Na kraju se, ipak, vratio u svoj Pariz i nastanio na Montmartru. Kupio je kuću u Normandiji 1971. godine, pored njegovog dobrog prijatelja Aleksndra Tronera.

Prever je 1977. umro od raka pluća u kući u Omonvil-la-Petit, u Kotentinu. Njegova kuća je 1994. godine pretvorena u muzej Žaka Prevera.

Večiti buntovnik

Žak Prever je bio prvenstveno pesnik. On je pesnik, buntovnik, onaj koji osuđuje, ali koji je dirnut jednostavnom lepotom sveta. Ako se neko može nazvati slobodnim pesnikom, to je onda Žak Prever.

Postoje velike lokve krvi na svetu.

Pa gde odlazi sva ta rasuta krv

da li je zemlja pije i od nje se opija?

Neobično li pijančenje onda

i tako mudro… i tako jednoliko…

Ne zemlja se ne opija

ni zemlja se ne okreće naopako,

ona urdeno gura svoje piljarske taljige,

kiša… sneg… grad… lepo vreme…

Nikad ona nije pijana,

tek s vremena na vreme dozvoli sebi

poneki bedni mali vulkan..

Okreće ona svoju loptu

sa drvećem… baštama… kućama

okreće ona i te velike lokve krvi,

i sve žive stvari okreću se s njome

i krvare…

Ali zemlju ni brige za to

okreće se ona i dalje

i sve žive stvari počinju da urlaju.

A nju ni brige već okreće se dalje

i ne prestaje da se okreće

i krv ne zaustvalja da teče…

Pa gde odlazi sva ta rasuta krv,

krv ubica… krv rata… krv bede…

i krv ljudi mučenih po zatvorima…

krv dece koju spokojno muče njihovi očevi i majke…

i krv ljudi kojima ona teče iz glave

po ludačkim ćelijama…

i krv zidara kad padnu sa krova…

i krv koja izbija i teče velikim lokvama

sa novorođenima… za decom novom…

Majka viče… dete plače…

krv teče… zemlja se okreće…

i zemlja ne prestaje da se okreće,

i krv ne prestaje da teče…

Kuda odlazi sva ta rasuta krv

krv isprebijanih… poniženih…

samoubica… streljanih… osuđenih…

i krv onih koji umiru tako… slučajno..

Ulicom prolazi jedan živi stvor

sa telom punim krvi,

i odjednom eto smrti

i sva krv njegova ističe,

a drugi živi uklanjaju krv

i odnose telo..

Ali tvrdoglava je krv,

i onde gde je bila smrt

mnogo docnije još uvek je trag…

Usirena krv,

rđa život, rđa telo,

Krv gruša kao mleko,

kao mleko kad se pokvari,

kad se okrene kao zemlja,

kao zemlja kad se okreće,

sa svojim mlekom… svojim kravama…

i svojim živima… i svojim mrtvima…

zemlja koja se okreće sa svojim drvećem…

živima… mrtvima…

zemlja koja se okrećesa svojim venčanjima…

sahranama…

školjkama…

vojskama…

zemlja koja se okreće i okreće

sa svojim potocima krvi…

Jedina vera u ljude i – ljubav

Njegov nezavisan karakter je uvek bio svetlosnim godinama daleko od normi koje nameće škola, stranke ili sistem. To kod njega nije bila ravnodušnost prema događajima u svetu. To je njegova ljubav prema slobodi, koja mu je donela veliku publiku.

Ne može mu se osporiti da je bio majstor sa rečima. Iako nije voleo religiju, tradiciju, autoritet i konvencije, Preverova poezija je prepuna iskrene vere u ljudsku toplinu i solidarnost, ponekad je puna dečjeg poverenja u ljude i u ljubav. Nije voleo religiju i to što se ona meša u ostale segmente društva.

Oče naš iže jesi na nebesi

ostani gde si

a mi čemo ostati na zemlji

koja je ponekad tako lepa

Preverova poezija je, nema sumnje, snažno uticala i na francusku šansonu. Gajio je veliku ljubav prema slikarstvu, i to modernom slikarstvu. Pikasu je posvetio dve pesme. Na kraju krajeva, Prever je generacije učio da vole.

Inspiracija – Facebook, casopiskus.rs, wannabemagazine.com

Fotografije: Pinterest, Facebook, Tumblr, larotonde.qc.ca, remue.net, autour-de-paris.com, actualitte.com, franceculture.fr, actingoutpolitics.com, gruil.com, artnet.com, pablo-ruiz-picasso.net

Ovaj članak je prvi put objavljen na www.rokselana.com

Članak Buntovnik u opasnim godinama: Žak Prever – pesnik Pariza zaljubljen u ljubav se pojavljuje prvo na BlenderOnline.