Jedna nedavna, skoro rutinska vožnja bicikla po okolini Beograda pretvorila se nenadano u šetnju po skorašnjoj istoriji, odjednom su oko mene zazujali meci iz vatrenog oružja, granate su padale oko mog bicikla, a postao sam i svedok herojske pogibije zaboravljenog Crvenoarmejca...

Iz Borče smo Milan St. i ja krenuli prema mestu koje se zove Mali Zbeg, sada poznato jedino po novom i velikom gradskom groblju koje je tu od skoro. Milan St., čovek Koji je pokretna enciklopedija i GPS navigator u jednom čoveku (na jednoj vožnji bili smo u sred nekakve njive, okruženi kilometrima ničeg, a našli smo se tu jer je Milan taj put predložio kao prečicu, kada sam ga pitao kako zna da smo na pravom putu, rekao je „Zato što je ovo logično“, i stvarno, skratili smo put za desetak kilometara, bez ikakve mape ili GPS-a, tada sam prestao da sumnjam u njegove navigatorske sposobnosti). Želeli smo samo da malo protegnemo noge, i prolazeći pored groblja, Milan St. me upita, onako, iz čista mira:

-Znaš li zašto se ovo zove „Mali Zbeg“?

Bio sam zatečen pitanjem, toliko puta sam prolazio ovuda, nikada mi Nije palo na pamet da se to pitam... Odgovorio sam mu da predpostavljam da je neko od nekoga nekada bežao ovde, pa eto, mislim, tako to...

Naravno Milan „Enciklopedija“ St. je održao malo predavanje o tome kako su nekada davno meštani sela Borče za Vreme Velikih Poplava, kada Dunav nije bio oivičen nasipom, znači pre 1933. godine, na ovo najviše mesto u okolini dovodili stoku da se ne podavi i ostajali tu dok se voda ne povuče. Interesantna priča... Ovde je sada groblje, oko njega su nove privatne kuće koje se već naslanjaju na njegovu ogradu a u planu je i izgradnja mosta u blizini tako da će ovaj ceo kraj u dogledno vreme biti višestruko urbanizovaniji.

Vozimo dalje, nailazimo na naselje Kovilovo. Sva ova naselja su nekada bila u stvari spavaonice za radnike PKB-a, ali raspadom ovog nekada najvećeg prehrambenog kombinata utonula su u tugu i čamotinju, ovde u izobilju ima samo čistog vazduha, za sve ostalo mora se ići do grada autobusima koji voze svaki sat ili čak ređe. Pitam Milana St. da li zna kako je ovo mesto dobilo ime, mislim da ću ga uhvatiti, međutim ravnodušno mi odgovara da se ovde u završnim borbama za oslobođenje Beograda, 1944. godine srušio avion kojim je pilotirao Mihail Kovilov i u znak zahvalnosti ovom tada zaseoku dato je ime Kovilovo.

Ćutim. Ne smem ništa više da pitam.

U Padinskoj Skeli saznajem da je ovo mesto početkom XX veka naseljeno Slovacima iz sela Padina kod Pančeva, a koji su ovde dolazili skelom, i eto naziva...

Izlazimo na Zrenjaninski put, vozimo nekoliko kilometara i skrećemo u Besni Fok. Ćutim i čekam. Čujem zvuk bicikla pored mene i glas Milana St. koji mi priča:

-Ovde su se za vreme velikih poplava povezivale vode Dunava i Tamiša, i mali kanal koji ih je povezivao postajao je jedno ogromno i divlje jezero, i tako je i naselje dobilo ime, po nemačkom nazivu za kanal „Fok“.

Naravno, Milan je opet u pravu. Postoji i druga verzija, da je ovde nekada živeo nekakav Nemac koji se zvao Fok, a imao je prgavu narav kao i koncesiju na žito koje je otkupljivao od seljaka. Kada bi neki od njih kretao zapregom u prodaju, govorio bi „Idem kod onog besnog Foka“ i, hopla, eto drugog porekla naziva!

U Vrbovskom zastajemo da se odmorimo pored spomenika poginulim Crvenoarmejcima. Na granitnom spomeniku ispod petokrake, tekst:

KAPETAN-INŽ CRVENE ARMIJE VIKTOR VERBOVSKI 1910-6.10.1944.

IBRAHIM IBRAHIMOVSKI CRVENOARMEJAC POGINUO 6.7.1945.

DVA NEPOZNATA CRVENOARMEJCA POGINULI 7.10.1944.

SULJA KOCIĆ POGINUO U 57. GOD

PRENETI U OVU GROBNICU 19. JUNA 2006.

Stvar je prilično jasna. Vrbovski je dobilo ime po Vrbovskom, nekom Rusu koji je ovde poginuo...

Vraćamo se kućama. Nestrpljiv sam da sednem za računar i da na Internetu potražim više informacija o ovim mestima gde smo danas bili. Najobičnija polja i retka, siromašna naselja kroz koja smo prošli u kojima je prodavnica jedina zabava ipak nose deo neke istorije koja je zaboravljena ali zahvaljujući 21. veku i dostupnosti informacija za jedno veče nađe se priča koja bi, da nije tako, bila uskoro zaboravljena...

Internet potvrđuje većinu onoga što mi je Milan „Sveznalica“ St. danas ispričao. Ne mogu da nađem skoro nikakve informacije o pilotu Mihailu Kovilovu, kao ni o ostalim poginulim Crvenoarmejcima što mi je veoma žao ali zato na moje veliko iznenađenje na nekakvom ruskom sajtu nalazim kompletnu životnu priču kapetana inžinjerije Crvene Armije Viktora Viktorovića Verbovskog. Prevod ovog teksta glasi:

„Danas se malo zna i govori o Viktoru Viktoroviću Verbovskom, narodnom heroju Jugoslavije koji je poginuo poslednjih dana Drugog svetskog rata i koji je sahranjen u gradu koji nosi njegovo ime-Vrbovski.

Viktor Verbovski je bio potomak plemićske familije iz Černigovske gubernije. Njegov otac, savetnik Državne dume (skupštine) spremao je sina ne za salonsku nego za aktivnu službu. Događaji iz oktobra 1917. godine poremetili su sve planove. Da bi postao inženjer Viktor je morao da ode iz Petrograda (sada Sankt Peterburg) gde je u poslednje vreme živela njegva porodica i napravivši sebi novu, lažnu biografiju, pretvorio se od plemića u sina kuvarice.

Krajem dvadesetih godina u malom luganskom gradu Alčevsku pojavio se mladi inženjer koji se razlikovao od svojih vršnjaka-radnika po tome što je bio dobro obrazovan, govorio je više stranih jezika, cenio je i razumeo nauku, izbegavao je prazne razgovore a voleo je da radi. Početkom tridesetih godina oženio se lepom pijanistkinjom Elenom Stavrovskom, ćerkom u gradu čuvenog lekara Vladimira Stavrovskog, čoveka sa starovremenskim shvatanjima i, takođe, potomka plemićske porodice.

Stavrovski se pre pomirio sa revolucionarnim dešavanjima nego što ih je prihvatio. Revoluciju je prihvatio isto kao što bolesnik prihvata svoju slabost. Čak i kada je nova vlast kaznila dvojicu njegove braće, jednog za učešće u belogardejskoj vojsci a drugoga za propagandu stvaralaštva Dostojevskog, nije se razljutio na ljude nego je, kao i ranije, nastavio sa svojom lekarskom praksom. Prosac njegove kćeri mu je u jednom trenutku otkrio svoj pravi identitet i on je blagoslovio ovaj brak.

Vreme je prolazilo i Verbovskima su se rodila dva sina-Jevgenij i Valerij. Ko zna kakva bi im bila sudbina da se nije opet dogdio rat…

Stavrovski je na osnovu ranijeg iskustva, kada je smatrao da su Nemci kulturna nacija koja je dala svetu tolike mislioce-humaniste, odlučno odbio da ode iz svoje kuće kada su u grad došli fašisti. U Nemačkoj je boravio sve do Prvog svetskog rata.

Viktor Verbovski je sa svojom porodicom kao i fabrikom pokušavao da se preseli na istok ali su njihovu kolonu Nemci bombardovali. Vratio se u rodni grad kada je „kulturna nacija“ već sasvim uspostavila novi, okupatorski poredak. On se uspostavljao metodama koje su bile daleko od humanih, u osnovi grubom silom. Neobuzdan gnev je obuzeo pedantnog inženjera. Otišao je pravo u nemačku komandaturu i služeći se odličnim znanjem nemačkog jezika dospeo pravo kod komandanta. Ne treba ponavljati reči koje je uputio u lice komandantu grada. Porodično predanje kaže, čak, da mu je opalio šamar. Njegov sin, Valerij, je govorio da je posle toga dobio strašne batine i da je bio uhapšen.

Po svemu sudeći potomak plemićske porodice i sin kuvarice trebao bi sada da leži u nekakvoj bezimenoj zajedničkoj grobnici u luganskoj zemlji… No, sudbina mu je namenila drugačiji put. Njegova žena je poslala hitan telegram sestri Viktora Vrbovskog koja je živela u Nemačkoj. Ispostavilo se da se ona udala za jednog od najpoznatijeg potomka plemićske porodice, tako da je već sledećeg dana iz Rajha u Alčevsk došao povratni telegram sa drugim nalozima koji su se odnosili na Viktora Verbovskog. Umesto robijaških, izdali su mu „folksdojčerska“dokumenta, a umesto metka u potiljak smestili su ga u vagon za „faterland“.

Porodica Verbovski nije želela da ide u Nemačku pa su umesto toga odlučili da odu u Jugoslaviju. Znali su da se i tamo vodi borba protiv fašizma kao i da se južni Sloveni tradicionalno dobro slažu sa severnim. Sa svojim folksdojčerskim dokumentima zaposlio se u vojnoj fabrici. Uskoro se povezao sa partizanima i skoro dve godine je slao oružje Jugoslovenskoj narodnoj armiji. Na kraju rata, kada su fašisti već bežali sa Balkana, njihova kontraobaveštajna služba je otkrila da Viktor Vrbovski radi za Tita. Ni kontraobaveštajna služba Jugoslovenske narodne armija nije sedela skrštenih ruku tako da su u poslednjem trenutku njega i njegovu porodicu odveli u planine.

Ipak, nije bilo u krvi Viktora Verbovskog da se krije dok su trajale borbe. Uzeo je oružje u ruku i pristupio partizanskom odredu koji je bio lociran u okolini Beograda.

Rat je bio na kraju. Nemci su smislili poslednju kaznenu akciju-rešili su da iz zemlje odnesu sve žito, uključujući i semenski fond. Zamisao je bila strašna. Spremala se velika posleratna glad, niko u tom slučaju ne bi moga da spase Jugoslovene.

Sa nemačkom pedantnošću Nemci su obrstili i ispraznili sve ambare seljačkih i farmerskih gazdinstava, sakupljeno žito odneli su do najvećeg u zemlji elevatora (mašine za prenos žita) koji se nalazi u jednom zaseoku u bliini Beograda, na obali Dunava. I partizani su takođe shvatili zamisao neprijateljskih stratega. Smelom akcijom uspeli su da zauzmu elevator ali im nije uspelo da prevezu žito na oslobođenu teritoriju. Nemci su patrolirali po Dunavu i sa barži, krstarica i razarača tukli po elevatoru svim raspoloživim oruđima, pokušavajući da zapale žito. Zapalio se jedan od silosa. Partizani su bili u rovovima i ništa nisu mogli da učine-nemačke mine su onemogućavale svaki pokušaj gašenja.

Ko zna šte je u tim minutima pokrenulo Viktora Verbovskog? Izašao je iz rova i potrčao prema elevatoru. Drugovi su ga, koliko su mogli, pokrivali vatrom iz svojeg oružja. Pod njihovom zaštitom uspeo je da ugasi požar koji je nastajao, opremu za gašenje Nemci su držali u savršenom redu. Vatra je ugašena istovremeno kada je fašistička vatra ugasila život Viktora Verbovskog.

I to je sve. o ovom podvigu pisala je „Borba“ Pričalo se da je ruski inženjer spasao ne samo žito već i budućnost zemlje. Jugosloveni su mu dodelili zvanje Narodnog heroja Jugoslavije. Njegovim imenom nazvano je seoce koje je kasnije dobilo status grada. Viktorova žena i njegovo dete vratili su se u rodni Alčevsk gde su im prišili etiketu dezertera. Tada su Staljin i Tito postali smrtni neprijatelji što se odrazilo na sudbinu porodice heroja. Nikada im nije uspelo da odu na grob muža i oca.“

Izvor: http://www.stoletie.ru/territoriya_istorii/kak_russki_spas_jugoslaviju.htm?sphrase_id=107

Kao i mnogo puta ranije jedan običan dan se pretvorio u neobičan, lep i malo tužan spoj istorije, proleća i biciklizma!

Nedaleko od Vrbovskog, april 2010

 Ispred spomenika

Ruski kvas, da li slučajno, samo u Vrbovskom!