Prvi februar.
Tačno mesec i po dana neplanirano treniram nebivanje kod kuće. Odužilo se useljenje u novi stan, neko od prethodnih vlasnika je bio lopina (ili sirotinja, da ne grešim dušu), ostao je dužan za struju, pa kad su mu je isključili, krao je nekako od komšije ili šta već. I onda su mu demontirali i brojilo i sve i sad sam morao da tražim novi priključak. A to, jebiga, traje…
Leptiri sa Sumatre su me juče oduvali do Beograda i evo me ponovo u prestonici ove lepe ali lude zemlje Srbije.
Osećam se zaista dobrodošao, gde god se denem sve ovo vreme. Uopšte ne osećam ono – „svakog gosta, tri dana dosta“. A i trudim se da budem što manje na smetnji i što više na koristi. Samo što je to nemoguće do kraja, naravno. Svako ima svoje rituale koje je navikao da obavlja a ja ih remetim. Tačno da imam zimsku opremu krenuo bih sutra. Ovako, brojim još tri meseca. A do uvođenja struje nekih dvadesetak dana ako sve bude kao što su mi u Elektrodistribuciji rekli da će biti.
Dakle, Beograd.
Prva asocijacija su mi džez klubovi i pijane noći, ali splet asocijacija onda krene dalje i na kraju ispadne više belih nego crnih kuglica. Nije bilo toliko loše deset ili beše dvanaest godina ovde provedenih, mrzi me da brojim u pet ujutro. Bilo je onako kako je moralo da bude, nije ni sve do mene. A svašta sam i naučio. I da radim i o životu uopšte. Mada, taman kad naučiš nešto o životu, ono gle, ostalo ga je tako malo da baš i nemaš koristi od toga, nemaš kad da primeniš.
Lep mi je Beograd. Naročito zato što u njemu ne živim nego dođem ovako, bez obaveze da negde žurim, pa uglavnom pešačim, baš me briga za gužvu i jurnjavu. Sve mi je lagano i opušteno. Jedino me nervira što na svakom koraku nailazim na prodavnice biciklističke opreme a niti mogu niti bi verovatno trebalo sve da kupim. Osnovne stvari imam i to je najbitnije. Neće mi putovanje propasti zbog nedostatka opreme, sigurno.
Vreme je malo kilavo, neka susnežica i vetar, ali da je april ili maj, ne bih ovde ni bio.
Dobra stvar je što u Beogradu teretane rade od šest ujutro, a to je vreme koje mi savršeno odgovara. Stignem da napišem nešto i popijem dve kafe pre nego što krenem tamo i još mi ostaje čitav dan posle za… ne znam za šta, videću. Imam ovde bezbroj prijatelja. Što iz mladosti, što stečenih kasnije, najviše zahvaljujući bavljenju internetom. Danas ću se videti sa Senjom, posle s Jelenom, pa Željkom. Gliga i Mira su neizostavni, možda Ana, Maja i još poneko.

A i sa sestrom mi je okej. Zanimljivo je ovako kad sam ja njoj postao uzor, a jedno pedeset godina bio sam tačno suprotno od toga. I voli kad spremam zdravu hranu, za razliku od moje dece u Boru. Samo da prvo u naredna tri dana pojedemo ovaj Kupus što je spremila ona. Naučila da kuva za vojsku. Troje dece, zet, snaja i troje unuka. A ovako kad je sama ne kuva uopšte pa mogu ja, što mi takođe odgovara,
Prethodnih petnaest dana u Boru popričao sam sa Zorkom, dogovorili smo se šta nam je sve potrebno za put, moje je da nekako sve to sad obezbedim. Javlja mi se da ćemo više biti opterećeni nego opremljeni, ali regulisaće se to usput. Nešto ćemo da bacimo, nešto možda da dokupimo, ali do Lisabona ćemo stići, nema šanse da bude drugačije.
Eto, dragi Dnevniče, toliko za ovo jutro, polako se približava vreme za trening.
Dve kafe su popijene, sada je na redu med sa mlevenim orasima, lešnikom i bademom, pa čaša mog čuvenog soka.
I onda odoh.
(Naslovna fotka je, jasno, od prošle godine, kad sam ovde bio sa Zorkom. Nisam još stigao da napravim novu)

Članak I kupus sa suvim mesom je priprema za Lisabon ako ga tako shvatiš se pojavljuje prvo na Not a travel blog.