Ovo proleće u februaru pravi posebnu zbrku u mojoj glavi. Poludelo vreme, poludela Planeta, poludeću i ja sa njima.
Puca me adrenalin, brže mi je prošlo godinu dana vojnog roka nego ovih par meseci priprema za put.
Dođem svakodnevno do stana u koji nikako da se uselim jer je birokratiji u Elektrodistribuciji potrebno više vremena da odobri uvođenje struje nego što je Tesli trebalo da je izmisli. Sednem na gomilu kesa i kutija sa stvarima koje takođe čekaju struju da bi bile raspoređene, gledam Zorku zatrpanu njima i onda krene naš dijalog:
– Zorka, vidiš li ti kakvo je vreme napolju? Petnaest stepeni.
– Vidim, vozili smo i na mnogo nižim temperaturama, je l`   da?
– Jesmo bogami, a eno već ciklotumaralâ po gradu koliko hoćeš. Šta misliš da radimo?
– Ja sam, šefe, stvar, nije baš da mnogo mislim. Uradićemo kako ti kažeš.
– Pa da, to i jeste problem, što si stvar. Slaba vajda od tebe ovako dok sedimo i pričamo.
– A ti me onda uzjaši pa vozi.
– Ne mogu Zorka, bojim se.
– Molim?
– Bojim se, bre. Ako sednem na tebe, natovarim te bisagama za probu, odosmo mi za Lisabon pre vremena. Propašćemo ko prerano procvetalo voće ako nas negde stigne mraz. Ti znaš da je Gaga završila srednju poljoprivrednu, evo je, čuka mi po glavi i opominje. A i dani su još uvek kratki, više bismo vremena proveli u šatoru nego u vožnji.
– A ništa onda, čekamo kraj aprila kao što si rekao.
– Čekamo… lako je tebi da kažeš da čekamo. Izvalila si se tu, boli te uvo. Gume otpustila na dva bara, ni lanac ti nije podmazan, ni ležajevi, ko zna kakvi su ti diskovi!
– Šefe, ja…
– Znam bre, ti si stvar, ne možeš sama kod majstora. Ne moraš stalno to da potenciraš. Nego, znaš da sam razmišljao da ti kupim prikolicu? Ima ona na jedan točak, sedam kila teška, a sve stane u nju. Bili bismo metar i po duži, ali bisage bi imala samo napred. Pa kad se negde stacioniramo, samo otkačimo prikolicu i lunjamo okolo.
– Ne znam, nikad nisam vukla prikolicu. Da nas ne rokne neko otpozadi? A nisam sigurna ni da bi ti umeo tako da voziš.
– Nisam ni ja, ali baš mi primamljivo zvuči, jebiga.
– Ne psuj.
– Što da ne psujem, ti će mi zabraniš?
– Ne psuj jer ćeš sve ovo ujutro na blog da staviš.
– Hah, vidi ti nju kako ipak razmišlja. Sumnjiva si mi ti neka stvar, baš.
– Nisam ja ništa rekla, ti si sâm, nego si umislio da ja pričam.
– Hoćeš da kažeš da sam lud,  je l`  tako? E pa, odoh ja u teretanu, da uzjašem onu drugu što se vozi u mestu, ali bar me ne naziva ludakom. Ono, moram da platim ali bolje i to nego da me vređa ko ti.
– Ček malo, kakvo jahanje? Kakva druga?
– Pa eto, mi biciklisti smo jedna velika porodica, nije bitno ko koga jaše.
– NE MOŽE TAKO BRE!
– Opa… stvarno odjednom umemo da razmišljamo, a? Nemoj, zaboleće te volan, a i na lepotu utiče negativno.
– Postoje neke granice. Kad ih pređeš, moram da počnem i ja da mislim za tebe. Evo, spremna sam, majke mi, idemo gde hoćeš!
– Šalim se Zorka, ne paniči. Evo pada mrak polako, kroz deset minuta nećemo ni da se vidimo. Odoh da čuvam unuku. Pa ujutro u teretanu i sve u krug još dva meseca.
– Nek bude mesc i po, ja bih rekla.
– I ja bih. Mesec i po, polovina aprila i krećemo. Ti Gago da ćutiš, tebi je tek svejedno. U stvari nije, i tebi se žuri da vidiš Lisabon nego večito ta tvoja opreznost i spuštanje lopte. Na kraju krajeva, videćemo šta kažu meteorolozi. Ili, još bolje, astrolozi, oni tačnije prognoziraju vreme. Meteorolozi su Zorku i mene sto puta zajebali do sada. Idem.
– Eeeej…
– Šta je sad?
– Pazi u teretani, samo na spravama da radiš. Ništa jahanje, da je ne bih pregazila mamicu joj prišrafljenu!
– Aham. I ne psuj, ovo ide na blog. Ajd vidimo se sutra.
Zaključavam i izlazim smeškajući se u sebi, Zorka pojma nema da sam jahanje u teretani već platio unapred, a vi tamo da ćutite. Ono što ne zna, nije se ni dogodilo.

Članak Nas dvoje, troje… se pojavljuje prvo na Not a travel blog.