Za fudbalere ne postoje božićni i novogodišnji praznici. To se lako može videti, samo treba uzeti daljinski i "pročešljati" televizijske kanale. Fudbal se konzumira u neograničenim količinama. Nametnut je neverovatan tempo proizvodnje fudbalskih sadržaja, koji uvek nalaze potrošače i još uopšte nema ni najmanjih pokazatelja da bi moglo da dođe do prezasićenosti. Pri tome zanemaruje se da nisu samo gledaoci ti kojima se nameće fudbalska produkcija već da su i fudbaleri takođe od krvi i mesa, koji bi praznike trebalo da provedu kao sav normalan svet - u prazničnoj atmosferi i s najbližima.

Za vreme božićnih i novogodišnjih praznika gotovo sve evropske lige nastavljaju s takmičenjem ili im je prvenstvena pauza toliko kratka da upošte nema vremena za pravi odmor. Oni koji imaju kraću pauzu uglavnom je provode u pripremama za nastavak sezone. Dok većina običnih ljudi to vreme provodi u svojim toplim domovima, za fudbalere je to period najvećeg fizičkog napora, ali i mentalne iscrpljenosti.

Oni srećnici, koji imaju nešto dužu pauzu, najčešće ne dužu od dve nedelje, isto tako ne mogu sebi da daju mnogo oduška. Oni dobijaju razne programe za održavanje kondicije, programe vežbi snage, režime ishrane i slično. Sam odmor fudbalera je, uz to, strukturisan i kontrolisan kao i njegova svakodnevnica za vreme takmičarskog perioda. Fudbaleri pred polazak na odmor dobijaju tzv polar-satove za merenje pulsa i broja pretrčanih kilometara sa tačno određenim vrednostima koje moraju da postignu. Po povratku, satovi se priključuju na kompjuter koji pokazuje da li fudbaler ispunio ono što je od njega traženo. Obavezno merenje kilaže je deo svakodnevnice sportiste, a na to se prilikom pauze u takmičenju obraća posebna pažnja. Ukoliko su težina i masnoća veće u odnosu na poslednje merenje pred pauzu, fudbaleri plaćaju kazne, uobičajene su one na svakih sto grama...

Dakle, igrač koji je tokom cele sezone izložen neverovatnim fizičkim i psihičkim pritiscima, i za vreme odmora prinuđen je da konstantno "motri na sebe". Koliki je to mentalni pritisak i izazov u periodu kada se slavi, izlazi i jede, zna samo profesionalni sportista.

Neverovatan takmičarski režim tokom sezone i van nje, disciplina, karantini, putovanja, život daleko od porodice i domovine mogu da izazovu kompezacioni mehanizam koji može da odvede u drugu krajnost. Telo i psiha su toliko izmučeni da sportisti često kompenzaciju i zadovoljstvo traže u alkoholu, neumerenom jelu, nekontrolisanim izlascima, pa čak i drogama. Sa pojavom antidoping agencija droga je postala manje zastupljena, ali je i dalje ima u zavisnosti od sporta, dužine pauze, vrste droge i toga koliko ostaje u organizmu.

U fudbalu se alkohol i dalje najćešće koristi kao "droga" za opuštanje, ali i česti izlasci i ponekad neumereno jelo. Mnogi fudbaleri su spremni na jako velike novčane kazne, pa čak i na neigranje zbog nediscipline i neumerenosti. Za njih pijanka, brza hrana ili dva dana odmora više, koje će provesti sa društvom ili porodicom, imaju neprocenjivu vrednost, mnogo veću od iznosa kazne koje će morati da plate.

Najpoznatiji po svojoj nedisciplini su igrači iz Južne Amerike i Afrike. Za Brazilce je gotovo pravilo da ne dođu na vreme na početak priprema, a kad stignu imaju nekoliko kilograma viška, naročito ako im odmor padne u vreme karnevala u Riju. Ronaldo, koga su prozvali debeljko i čija je debljina postala predmet sprdnje u celoj fudbalskoj Evropi, najbolji je primer za to. On se toliko bio udebljao, da je bio prinuđen na hiruršku liposukciju.

Mnogi su prigovarili Ronaldu da su njegov izgled i nedisciplina totalno nesportski i da to ne priliči jednom fudbaleru. Međutim, njegova debljina i nedisciplina je u današnjem nehumanom takmičarskom sportu su samo izraz odbrane od mehanizama koji nastoje da kontroliše svaki deo bića modernog sportiste. Ronaldov stomak podseća da je i on čovek, a ne mašina, i da njegovo telo traži svoja zadovoljstva, koja su mu u velikoj meri uskraćena. Telo je u profesionalnom sportu stalno na ivici iscrpljenosti i sport je danas pre svega mukotrpan fizički posao, a ne zdrav način života kako se obično misli.

I pored neverovatnih zahteva, FIFA, UEFA, fudbalski savezi itd. uvek su uspevali da pronađu nove termine za nova takmičenja. Jedan od poslednjih takvih izuma je bio Kup konfederacija, koji je smešten u vreme letnje pauze, i na kom je pre nekoliko godina "pao" Vivijan Foe, preminuvši na terenu pošto mu je otkazalo srce.

Kalendar takmičenja je pretrpan, što klupskim što reprezentativnim takmičenjima i turnirima. Većina profesionalaca igra gotovo svaki treći dan. Fudbaler Premijer lige u jednoj godini igra u Ligi, FA kupu, Liga kupu i, ako je u nekom od najuspešnijih klubova, u Ligi šampiona ili Ligi UEFA, a povrh svega toga igra za reprezentaciju svoje zemlje. Malo koji organizam bez fizičkih i psihičkih stimulansa može da izdrži taj ritam i ne čudi što mnogi fudbaleri između utakmica, karantina i aviona, na šta se na kraju svede njihov život, kompenzaciju traže u opijanju, izlascima, cigaretama ili čokoladi. I, onda se mnogi čude što neki fudbaler igra promenljivo ili što ne može da održi formu tokom cele sezone.

Timovima se, isto tako, zamera što u jednom takmičenju igraju dobro, a u nekom drugom ne mogu da se prepoznaju. Fudbaleri su prezasićeni, a veliki broj utakmica i takmičenja im samo oduzima potrebni fudbalski elan vital, strast fudbalera prema igri se gubi i on vremenom počinje da igra mehanički, a to može primetiti. Jedna od najbolje čuvanih tajni u fudbalu je da se igrači između sebe, unutar tima, često dogovaraju kako da na neupadljiv način što pre ispadnu iz nekog takmičenja, pošto jednostavno ne mogu da izdrže toliki napor, bez obzira što im to takmičenje donosi izuzetne premije i novčane nagrade. To je naravno nešto što nijedan navijač ili uprava kluba ne želi da čuje, ali nažalost sušta je istina.

Dokle god sva ta takmičenja kao fudbalski proizvodi imaju kupce, teško je očekivati da će se nešto promeniti, pa i za same fudbalere. Uostalom, sama masovnost raznih takmičenja je diskriminatorski mehanizam prema onima koji nemaju toliko novca. Naime, bogatiji klubovi će sebi uvek moći priuštiti više kvalitetnih igrača i "jaku klupu", tako da će kroz sva takmičenja u kojima učestvuju uvek moći da zamenjuju istrošene igrače svežijima, dok finansijski slabiji klubovi nemaju tu mogućnost.

Bilo kako billo, žrtva sveprisutnosti fudbala u svakodnevici, i njegovog "nesilaženja sa malih ekrana" nije samo poluzasićeni auditorijum već, daleko više, i sami fudbaleri, koji moraju da upriliče to zadovoljstvo u bilo koje doba dana ili godine.

Ivan Ergić, fudbaler Burse i bivši reprezentativac Srbije (Politika)