Po prvi put je u Srbiji upaljen „Amber alert“ kojim se javnost hitno obaveštava o nestanku deteta.

– Danka Ilić, starosti 2 god. nestala oko 13:45h u Boru, smeđe kose, visina 85 cm, nosi maslinastu jaknu, ljubičaste pantalone – stigla je sms poruka.

RTS prekinuo program i izdao obaveštenje

– Pronađi me, hitno obaveštenje o nestanku maloletnika – navodi se u saopštenju kojim je prekinut program, a koje je ponovljeno dva puta u razmaku od 10 minuta na Radio televiziji Srbije.

LJUDI NA MREŽAMA SLOŽNI

Na svim društvenim mrežama se brzinom munje dele fotografije devojčice i mnogi apeluju da se Danka nađe. Međutim, Kako u svakoj priči imamo dve medalje, tako su se i ovde drznuli neki da osude majku devojčice kao direktnog krivca za njen nestanak.

To je isprovociralo korisnike X mreže, pa su počeli da pišu ispovesti o tome kako je njihovo dete nestalo u sekundi i kako sve izgleda.

„Kad biste znali koliko brzo može biti dvogodišnje dete začepili biste gu**cu zauvek“, stajao je komentar ispod kojeg su kao znak podrške krenule da se pišu situacije roditelja.

DETE MI JE NESTALO NA PLAŽI

Devedeset i neke u Budvi, ćerka imala malo manje od tri godine. Plaža, negde oko 11 prepodne. Žena otišla negde, ostavila mi je da je čuvam. Malecka trpa pesak u koficu pomoću lopatice, udaljena od mene nekih dva metra, na desetak metara od vode. Ja čitam nešto, mobilni telefoni još nisu bili u upotrebi. Okrenut sam licem prema njoj, tako da čim dignem pogled vidim je šta radi.
Pročitam nekoliko redaka, podignem pogled, i tako…

Pročitam sledeći stav, podignem pogled, nje nema. Od zadnjeg puta kada sam je video, prošlo maksimalno 20-30 sekundi.

Gledam levo desno, još nezabrinut, nema je. Ustajem, osvrćem se, ne vidim je. Prilazim mestu gde se igrala, vidim lopaticu, osvrćem se, osećam kako mi se stomak polako steže u čvor.
Počinjem da je zovem po imenu, pitam ljude okolo jesu li je videli. Ne. Prošlo je manje od minut. Stomak je veličine stegnte pesnice. Počinjem da trčim levo desno i da se derem i zovem je iz sveg glasa. Odlazim do ivice vode, urlam. Stomak je veličine klikera.

Trčim naokolo kao sišao s uma, prošlo je verovatno dva minuta, urlam iz sve snage. Želudac je u procesu sažimanja kao kada zvezda potroši nuklearno gorivo i krene da se kolapsira u crnu rupu.
Dolazi žena, kažem joj šta se desilo, nije me ubila na licu mesta, kasnije će. U sebi se slažem sa time, nemam apsolutno nikakvih primedbi na to, osećam da tako treba. Razdvajamo se i krećemo na suprotne strane. Krećem se, ali to nije moje telo, već nečije tuđe koje hoda i dere se.

Jedan čovek mi prilazi i kaže da izgubljenu decu drže kod neke bine. Trčim tamo i već iz daljine vidim ćerku kako stoji na bini, zajedno sa još petoro šestoro izgubljene dece. I dalje drži koficu u ruci.
Moje telo ponovo postaje moje, skačem na binu (koja je visine jedno metar i dvadeset) hvatam ju onako uplakanu u naručje, osećam najveće olkašanje u životu koje sam ikada osetio i verovatno koje ću osetiti ikada. Sreću. Ljubav. Krivnju. Plačem grleći je.

Evo plačem sada ponovo se sećajući svega 27 godina kasnije.

IZGUBILA SAM SINA U VRTIĆU

Drugi dan vrtića, dolazim po frajera, presvučem mu papuče, vrata vrtića zatvorena no svako toliko neko uđe. Sagnem se da stavim papuče u ormarić, dignem glavu, njega nema. Gledam gde je, kao kul sam, možda se vratio u sobu, nije. Zovem ga, nula bodova. Sad sam već u klincu, ne verujem šta se događa. Gledam vrata pa nije neko dete pustio da izađe kroz vrata?! Izađem napolje, pitam ženu jel videla dete, ozbiljno sam u komi jer je mogao na 7 strana, trčim, u glavi mi već da ga je neko ubacio u gepek. Očajna vraćam se u vrtić i kažem nema mi deteta. Kadli odozgo sa sprata silazi frajer i čistačica ga vodi za ruku. Dan danas ja sebi ne mogu objasniti kako je on uspeo da otrči na drugi sprat dok sam ja stavljala papuče. Najveća noćna mora. Iskreno se nadam da će pronaći Danku.

OTRČALA JE SAMO DO DRVETA

Sestra imala 3 godine, ja 9 kad smo bili na moru, drvo udaljeno od nas 3 metra. Ona htela da ode po neku granu, pratimo je pogledom sve vreme. Odjednom je Zamakla Iza Drveta i narednih par minuta nije je nigde bilo! Nestala u 5 sekundi bukvalno, zamakla iza drveta nije imala orijentaciju, pa je otisla u suprotnom pravcu. Nije nas videla, krenula da paniči i da trči skroz suprotno. Tata paralelno sa njom trčao nije mogao od gužve drugačije, bitno da svi osuđuju, ne znaju da odmakne dete za sekund, da nisam doživela, ne bih verovala.

ČUVALA ME STUDENTKINJA

Čuvala me studentkinja, ja 4 godine. Prepričava posle majci. Imala je bež mantil i da me ne bi vukla, kaže da ne puštam mantil. Nije prošlo minut, ona osetila da me nema pored nje. Unezverila se, traži. A onda me vidi PREKO ULICE kako drugu ženu držim za bež mantil i idem sa njom.

The post Nakon nestanka male Danke, ljudi pišu ispovesti kako su deca uspela da im se izgube u sekundi first appeared on Aska.