Sindrom hroničnog umora može se nazvati i bolešću sa 1000 lica. Prati ga čitav spektar različitih simptoma, a kasno se dijagnostikuje.

Ono što je na početku bitno da se naglasi jeste da umor i hronični umor nije isto. Umor je trenutna iscrpljenost organizma koja nestaje nakon odmaranja, dok je sindrom hroničnog umora poremećaj Koji karakteriše ekstremni umor ili umor koji ne odlazi sa mirovanjem i traje minimum šest meseci.

Koliko je teško saznati da bolujete baš od hroničnog umora, najbolje će da pokaže primer Ine Ignjatović (41), predsednice Udruženja obolelih od sindroma hroničnog umora i krize svesti.

– Moji simptomi su bili umor koji nikad nije prolazio, čak ni posle deset, jedanaest sati sna. Temperature 37.2 koje su trajale i po šest meseci bez prestanka. Nagli skok ili pad pritiska, pa često i velika razlika među pritiscima. U toku sna je dolazilo do prestanka disanja. Nemogućnost obavljanja najobičnijih dnevnih aktivnosti. Suva usta, osećaj unutrašnje temperature pri najobičnijem hodu. Smetao mi je izlazak na Sunce i svetlost. Bez naočara nisam mogla da idem. Disala sam na škrge i po sunčanom danu, a kada bi Sunce zašlo prodisala bih. Ne postoji džaba izreka: „Ko se Sunca krije bolje da ga nije“. Takođe ovim simptomima dodajem i  uvećane transaminaze, jetra je otkazivala. Promena na repu pankreasa. Zaboravnost, osetljivost na dodir. Zujanje u ušima, kao da tonem negde. Tremor čitavog organizma… – kaže Ignjatovićeva.

Ovakvo stanje zahtevalo je hitnu posetu lekaru, ali su onda dijagnoze samo počele da se nižu:

– Radila sam obične laboratorijske analize, ultra zvuk abdomena i srca, ekg, magnetnu rezonancu, skener. Ispitivanje hemostaze, biopsiju limfnih žlezda, endoskopsko snimanje želuca, endoskopski ultrazvuk, biopsiju želuca i tankog creva. Pregled kod reumatologa, ginekologa…. Testove na viruse  i virusne infekcije. Čak i odlazak kod psihijatra na moju inicijativu i ništa, niko nije mogao da mi nađe djagnozu. Rekli su da se držim dobro koliko sve traje… – priseća se Ina.

Ipak, svako od doktora je posumnjao na određeni vid bolesti, pa se tokom pet godina, koliko se i borila da nađe uzrok svih simptoma koji su je zadesili, susrela sa oko 20 dijagnoza.  Na sve te dijagnoze ispostavilo se da je bila negativna. A onda je jedna TV emisija promenila njeno zdravstveno stanje.

– Gledala sam gostovanje prof. dr Branislava Milovanovića, gde je nabrojao većinu virusa i simptoma koje imam, odmah sam sebe prepoznala. Otišla sam kod njega na pregled i odmah dobila dijagnozu, hronični umor – objašnjava Ina.

Lečenje podrazumeva jačanje organizma vitaminima i antioksidansima, kao i promenom načina ishrane.

– Danas, dve godine nakon što mi je doktor pronašao dijagnozu, osećam se neuporedivo bolje. Nemam ni deseti deo simtoma koje sam imala. Reagujem na nagle promene vremena, ali je to kratkotrajno i daleko  je od onoga što sam nekada imala. Mogu da radim normalno, da se krećem i živim život punim plućima. Kao da sam se ponovo rodila, osećam se bolje nego pre petnaest godina – zaključuje Ignjatovićeva.

Na pitanje šta je zapravo sindrom hroničnog umora, koji ga simptomi prate i kako se leči, objasnio nam je profesor dr Branislav Milovanović, predsednik Udruženja za Neurokardiologiju Srbije, koji se bavi ovom problematikom prethodnih 20 godina.

– Sindrom hroničnog umora ili hronični sindrom zamora (engl. Chronic fatigue syndrome – CFS) je poremećaj koji karakterišu bolovi u mišićima, prolongirana letargija, niska energija, nesanica i apatija. Drugi nazivi za ovaj sindrom su: postviralni sindrom zamora, benigni mijalgički encefalomijelitis, mijalgički encefalomijelitis, sidrom hroničnog zamora i imunološke disfunkcije. Često je praćen psihosocijalnim problemima poput depresije, anksioznosti, vokacionih teškoća i porodičnih konflikata. U ekstremnim slučajevima dovodi do tzv. „izgaranja“ – kaže dr Milovanović.

Funkcionalni kapacitet obolelih od CFS veoma se razlikuje od osobe do osobe. Dok neki bolesnici vode relativno normalne živote, ostali su posve vezani za krevet i nesposobni da brinu za sebe. Više od polovine obolelih nesposobno je za rad, a gotovo dve trećine zbog svoje bolesti ima smanjenu radnu sposobnost. Više od polovine obolelih je na bolovanju, a manje od petine radi puno radno vreme.

Dijagnoza se postavlja na osnovu većeg broja karakteristika, od kojih je najčešća teška mentalna i fizička iscrpljenost koja se pogoršava naporom, a traje najmanje šest meseci.

– Svi dijagnostički kriterijumi zahtevaju da simptomi nisu uzrokovani ni jednim drugim medicinskim stanjem. Pacijenti koji boluju od CFS mogu se žaliti i na druge simptome, kao što su mišićna slabost, kognitivna disfunkcija, imunološka preosetljivost, ortostatska netolerancija, probavne smetnje, depresija, slab imunološki odgovor, srčane i respiratorne smetnje. Većina CFS slučajeva počinje iznenada. Ipak, ni tačna zastupljenost, niti prave uloge infekcije i stresa u razvoju CFS, još uvek nisu poznate. Dokazani su različiti potencijalni rizični faktori razvoja CFS, no još uvek nedostaje konačan dokaz koji bi bio upotrebljiv za lekare – objašnjava dr Milovanović.

Kako dalje navodi dr, ne postoji lek ili „brzo popravljanje“ koji bi pomogao da vrati stanje ravnoteže (ili homeostazu) unutar autonomnog nervnog sistema koji bi mogao da olakša neke od simptoma koji su povezani sa disautonomijom.

– Do potpunog ozdravljenja dolazi u samo 5 do 10 odsto slučajeva. Ne postoje lekovi za lečenje CFS/ME. Kao metode lečenja preporučuju se promene životnih navika i korekcija ishrane-probiotici, životinjski proteini, esencijalna ulja (omega 3 i 6- koja se nalaze u masnoj ribi, avokadu, maslinovom ulju, orašastim plodovima smatra se da smanjuju preteranu aktivnost simpatičkog nervnog sistema i stimulišu vagus), takođe obezbediti dovoljan unos B-vitamina, kalcijuma, magnezijuma, cinka, vitamina C, fizikalna terapija, antidepresivi, analgetici, dozirana fizička aktivnost – zaključuje dr Milovanović.