Prethodnih šest vikenda sam provela na edukaciji o javnom nastupu u organizaciji instituta MainPoint.

Kad sam kretala na taj kurs nisam ni znala sa čime se susrećem, niti šta me tamo čeka. Volim kada idem bez ikakvih očekivanja, zato što onda uvek bude dobro. Čim sebi postavimo neke, bespotrebno, visoke standarde brže se razočaramo, a kada ulazimo u nešto bez ikakvih očekivanja, čiste glave, možemo realniju sliku da vidimo i da joj se posvetimo u potpunosti.

Tako je bilo sa ovom radionicom.

Dakle, ja pala sa Marsa pravo u Karađorđevu ulicu, gde se kurs održavao.

Moju grupu je činilo nešto više od desetak polaznika plus predavači, diktafon i kamera. Miks najrazličitijih ljudi i priča, dobra neka vibracija je vladala svih šest časova i srećna sam što sam bila deo toga.

Četiri celine koje smo prolazili detaljno tokom naših susreta su trema, dikcija, moć govora tela i stil izlaganja.

Moram priznati da kad sam kretala u svet novinarstva najviše sam se pribojavala treme, a najinteresantnija mi je bila dikcija na kojoj sam jako želela da poradim. Sa druge strane, o govoru tela nisam nikada razmišljala, kao ni o stilu izlaganja. Kakva greška.

Sa punim pravom su baš ove četiri stvari osnova edukacije. Sve su podjednako važne za kompletan javni nastup. I da se razumemo, kada kažem javni nastup ne mislim na televizijski nastup ili držanje nekog predavanja, javni nastup je sve. Pod javnim nastupom se podrazumeva svaki razgovor, prezentovanje ideja i planova, zaista sve. Sve naučeno na ovom kursu je primenljivo u svakodnevnim aktivnostima. U razvijenijim državama edukacije ovog tipa se podrazumevaju i spadaju u obavezno obrazovanje.

Elem, da se vratimo mojim časovima.

Odmah je na prvom času došlo do bacanja u vatru u vidu vežbe “Predstavi se u dva minuta”. Svakog od nas su snimali diktafonom.

Ljudi dragi, znate li vi šta je dva minuta?! I to da o sebi pričas sve vreme?! Izazivam vas da probate.

Uvek sam se fokusirala da teme o kojima pričam budu neke meni bliske, ili neko naučeno gradivo po potrebi, ali da pričam isključivo o sebi- retko. Izazov za mene. Što je čudno, zar ne treba sa sobom da smo najbliži?!

Pričali smo dosta o tremi. Ono što je osnova dobrog javnog nastupa jeste svakako priprema. Ukratko, postoje naravno i neke cake kako da se smirite uoči važnog izlaganja. Dan, dva pre vašeg događaja vizualizirajte nastup, zamislite ga do najsitnijih detalja. Poenta je u detaljima i zamišljenom pozitivnom ishodu. Izazovite tu emociju, prepustite se. Drugi trik je, da uoči samog izlaska pred ljude zažmurite na minut ili dva, dišete duboko i izmestite sebe na neko lepo mesto iz vaše prošlosti. Takođe, vodite računa o detaljima. Ili recimo, tu je i treći trik ako imate strah od autoriteta pred kojim treba da govorite. Obezvredite tu osobu i zamislite je u najnezgodnijoj ili najsmešnijoj situaciji (uglavnom se savetuje toalet). Zanimljivo, zar ne?!

Moje izlaženje iz zone konfora se nastavljalo iz časa u čas i sve je uredno beleženo od strane predavača kako u audio, tako i u video zapisu.

Drugi čas je bio posvećen dikciji i došlo je do malo zahtevnije vežba, ali za mene i interesantnija “Osoba koja me inspiriše”. Izabrala sam da govorim o novinarki Opri Vinfri. Snimali su nas kamerom ne bi li videli naš govor tela, što je bila tema sledećeg časa, pratili su našu tremu i proverili dikciju i upotrebu poštapalica. Nekoliko vežbi smo prošli ne bi li na što bolji način opustili govorni aparat. Najjednostavnija i za mene najdelotvornije je “kao u oazi, kao i u oazi”. Poenta jeste da se ova rečenica ponavlja između deset i dvadeset puta na glas ili samo imitirajuću da je izgovarate sa jakom ekspresijom lica, pred sam nastup. Da što vise razvijate i oslobodite mišiće lica. Probajte.

Naredni čas smo dobili domaći u vidu prezentovanja nekog grada po želji u trajanju od dva do tri minuta. Odlučila sam se za Novi Sad, koji je takođe meni blizak, sa kojim imam posebnu emotivnu vezu i neke lepe uspomene. Takođe se snimalo, da se vidi da li ima napretka. Na moju sreću- bilo je. Pričali smo o moći govora tela, kao i o disanju.

Disanje je mnogo važno. Kad pričamo o disanju misli se na disanje iz stomaka, duboko, a ne plitko ili disanje sa podizanjem ramena.

Moć govora tela je zaista moć ukoliko telo koristite na pravi način tokom svog izlaganja. Važno je da ne budete kip, ali ni da mlatarate neartikulisano svojim ekstremitetima. Najbolje rešenje je da sve bude svedeno i prilagođeno kontekstu vašeg teksta i publici. Kontakt očima je takođe važan. Budite prisutni, posvetite se publici.

Na četvrtom času je bilo reči o stilu izražavanja. Tako olako shvatamo tu temu, a toliko je važna. Zapravo, od načina na koji pakujete i plasirate svoju priču u najvećoj meri zavisi i ishod situacije. Dobro je znati na koji način vašu priču možete da prikažete slikovito i kako da ono o čemu pričate drži pažnju.

Pretposlednji čas su nas podelili u dve grupe ne bi li imali vremena da sa svakim prođu detaljno sve snimke. Skretali su nam pažnju na određene stvari, išli u detalje, ponavljali neke stvari iznova i iznova bez ikakvog opterećenja, sve sa ciljem da se u što većoj meri savlada pređeno gradivo.

Čudan je osećaj kad otkrivaš novog sebe, kad se suočiš sa svojim “manama” i to pred potpunim strancima. S druge strane, fantastično je kada osvestiš sve te “nedostatke” koji su u vezi sa javni nastupom i kada znaš kako na istim da radiš, kako bi bila bolja verzija sebe. Zbog toga sam posebno zahvalna na ovom kursu.

Naravno, nije potrebno samo da se pojaviš na kursu, to je dvosmerna ulica. Ukoliko ne daješ sebe nećeš sebe ni naći. Mora da se radi, proučava gradivo, ponavlja kod kuće, rade domaći, koliko god možda smešno zvučalo. Sreća pa je sve zanimljivo i samim tim pričinjava zadovoljstvo da se bavite tim temama i vratite na kratko u školske dane.

Poslednji čas je bio šlag na torti. Veliki događaj zbog prezentovanja poslednjeg domaćeg zadatka koji je podrazumevao izlaganje teme po izboru u trajanju od pet do sedam minuta. Sećate se onih šokantnih dva minuta izlaganja s početka teksta? Možete li da zamislite moju reakciju kad sam čula sedam minuta?!

Znala sam odmah da ću pričati o trčanju, jer ta tema mene zaista najbolje opisuje. Nisam imala pojma kako da dođem do te minutaže, s obzirom na to da je sve što sam pisala i probala trajalo oko dva minuta. Valjda se mozak prešaltao zbog prethodnih vežbi.

Poslednja nedelja je stigla i moje vreme bi šest minuta i 40 sekundi. Samopouzdanje na malo višem nivou nego inače.

Sreća.

Olakšanje.

Uspela sam.

Sertifikat stao u torbu, a čaša u ruku, jer svaki uspeh treba proslaviti.

Slavilo se posle kursa, sa sve predavačima, u jednom pabu u ulici Gavrila Principa. Sumirali smo utiske, prepričavali domaće zadatke, razmenjivali kontakte i smejali se.

Ukoliko ova priča neku od vas navede da uradi nešto dobro za sebe, pospeši svoj javni nastup i izražavanje,  sve informacije možete da nađete na sajtu instituta (mainpoint.edu.rs).

Pročitaj još:

Parola “možeš ako misliš da možeš” nije fraza, već umetnost življenja

Zašto sam krenula na kurs iz HR-a, a ne želim da se bavim ljudskim resursima

Usavršavaj se! Pravilno izaberi kurs koji će ti doneti veću produktivnost i zaradu