Bio je jedan baš ovako sličan dan, kao pregršt ovih poslednjih koji dolaze i najavljuju proleće i lepše vreme. Kada se sve budi, a ljudi pune nekom pozitivnom energijom koja ih, bar za taj kratki momenat, drži u nadi da ipak nešto bolje postoji, i tu u uglu ih čeka. Da ih neko ipak vidi. Oseća. Bodri da, kao nikada pre, baš sada, pokušaju i daju sve od sebe, Kako bi njihov život bio još bolji i baš onakav kakav oni žele da on postane za njih. Zrno snage. Topli zagrljaj. Naizgled tako malo, a ipak nadasve tako bitno i važno. Tako mnogo.

Ne možeš ni zamisliti koliko je to jedno preslatko i predivno dete. Neko ko se prosto tako čist rodi. Iskrene misli i bez ikakve zadnje namere prema bilo kome. Vrcavo biće koje je željno sve da čuje i vidi. Nežno toliko da, ta toplina prosto prelazi na tebe čim se ona nađe u tvojoj blizini, bez obzira da li je to nešto što u tome trenu želiš. Baš onako kako samo jedno dete može, i treba da bude.

Kada sam zakoračio u tu prostoriju, više se ni ne sećam koje je to mesto bilo, prvo što sam ugledao je bila ona. Sklupčana za stolicom odasve previše velikom za nju u tome trenu. Pognute glave i tužnog izraza na licu. Kako prosto nestaje u njoj, i gubi se u njenoj veličini. Mislim da mi se srce slomilo u tom istom trenu.
Nisam ni obratio pažnju na ostale za stolom, već posle samo malog ovlaš pozdrava i javljanja, svu svoju pažnju i energiju sam usmerio samo na nju. Čučnuo sam kraj nje i blagim pokretom ruke sklonio razbarušenu kosicu koja je otrkila malkice uplakane oči.

-Ljubavi, pa šta je bilo? Zašto si tako tužna? Šta se to desilo?

Uspravila je glavu samo malo. Prstićima protrljala jedno oko i ispričala mi da ju je taj dan u školi dosta dece zezalo zbog naočara koje nosi. Pitala me zašto to rade kada im ona ništa nije skrivila? I rekla mi da više te naočare nikada neće da nosi! Ni tamo, ni kod kuće! Nigde! I pre nego što je moja suza stigla da padne, njena ručica je bila na pola moga obraza i uz smešak je zaustavila.

-Sećaš se kada je tvoja drugarica u parku pala sa bicikle, a ti joj jedina prišla da joj pomogneš da ustane, obriše se i nastavi dalje? Kada je tvoja seka krenula u vrtić, a ti je tešila da je tamo toliko lepo i da nema potrebe da plače, jer će upoznati puno novih drugara i da će joj biti svaki dan super? Kako svaki dan svojoj majci potrčiš u zagrljaj, kada kući umorna dođe sa posla? Kako si svojoj baki pomogla da umesi one najbolje i najslađe kolače za tatin rođendan? Kako si mene prvi put uhvatila za ruku i rekla, a sada idemo na sladoled, moj omiljeni, a koji ćeš ti da uzmeš? Kada si pre neki dan bila kod svoje prehlađene drugarice, da joj pokažeš šta ste radili u školi i igraš se sa njom? Kada si svaki put u svemu tome bilo upravo to što zaista i jesi? Ti već imaš sve što ti je potrebno mila. I nije bitno kako drugi vide kako te naočare izgledaju na tebi, već kako ti vidiš svet i sve ostalo kroz njih. A sećaš se sa kime se išla da ih kupiš, i baš ti ih birala i želela da bude takve? Nisu one bitne, već ti ljubavi. Jer ti činiš da njihovo staklo bude najčistije što može. A pogled kroz njih tako neizmerno fenomenalan i sjajan. I tako divan, baš kao što i ti jesi. Sada. Juče. I svaki dan koji tek treba da dođe, a u kome ćeš ti biti sve to što upravo već sada i jesi. Anđeo.

Svi su zaćutali za tren. Ni zvuk, ni reč da se čuju. A ona ih je samo privukla ka sebi. Obrisala o svoj džemperić i stavila na lice. Spustila svoju glavu na moje rame i čvrsto me zagrlila. Prošaputala na uho:

-Zauvek ću ih čuvati i paziti, kao što i ti čuvaš i paziš na mene!

Najlepše i najvrednije stvari koje možemo podariti jedni drugima se ne mogu opipati. Dodirnuti. Sama sreća zbog određenih predmeta, koji dođu i prođu, daje samo onaj početni osećaj zadovoljstva i miline koja nas obuzima u tim trenucima. Čini da se osetimo voljenim i radosnim. Vrednim. Ono što stvarno ostavlja pečat u našim mislima i srcima, čega se uvek rado, i sa osmehom na licu sećamo je to kako neko čini da se osećamo zbog njega. Kako usled svega toga postajemo nešto što smo oduvek želeli da budemo. Što nam treba. Sa jasnom porukom da nismo sami. Neshvaćeni. I da će nečija ruka biti uvek tu da nas oseti i dodirne kada treba. Kada nam je to potrebno i važno.

Reci mi, kada zatvoriš svoje oči, kako izgleda ta devojka koju vidiš unutar sebe? Nadam se da je barem približno tako divna kao što je moje oči vide kada se zaustave na njoj.