Prelepa priča portala Kaldrma o nekom starom Beogradu i uvid u duh vremena i tendencije građanstva koje sa ove vremenske distance deluju nadahnjujuće.

Svega je Bilo u Beogradu potkraj 1940. godine, ali u jednome je oskudevao.

Samo dve biblioteke su postojale za široke mase. Narodna biblioteka na Kosančićevom vencu, a druga Opštinska.

Doduše, bila je tu i najozbiljnije opremljena Univerzitetska biblioteka u Bulevaru kralja Aleksandra, ali je ona bila namenjena samo studentima. A Beograd se ubrzano približavao petstohiljaditom Beograđaninu!

A u to vreme, za razliku donekle od današnjeg digitalnog doba, štampana knjiga bila je izvor svakog znanja. Bez knjige nije bilo napretka, ni ličnog ni opšteg. Zato su biblioteke u to vreme bile od tolikog značaja, i njihov mali broj – problem za društvo.

Ali, ono što se danas više ne zna, zaboravljeno pod slojevima proteklih vremena, jeste osnova ove naše jedinstvene priče o ljudskom, gotovo sizifovskom, podvigu jednog Beograđanina.

Jer, prestonica je, zapravo, imala još jednu javnu čitaonicu, i to u predgrađu Kraljice Marije, kako se nekada zvao današnji Voždovac. Nalazila se na adresi Vojvode Stepe 200. I nije bila otvorena novcem države, već je bila privatno vlasništvo. Njen vlasnik, osnivač i najuporniji član bio je Bogdan Bogdanović, šef računovodstva Uprave vodovoda Opštine beogradske.

Osnovana je 1934. godine. Pod krovom kuće u Vojvode Stepe okupili su se oni kojima su jedine dve gradske biblioteke bile daleko, ustanovili su skupštinu, izabrali predsednika, Bogdanovića, i čitaonica je mogla početi sa radom. Ali, pošto uvek postoji to „ali“: nisu imali knjiga!

Počeli su se dovijati. Iznajmili su prvo lokal. Naravno, za kiriju je trebalo novca. Zato su stvorili muzičku sekciju koja je priređivala koncerte i zabave tu u predgrađu, pa su tako mogli plaćati zakup.

Onda je Bogdanović krenuo po varoškim knjižarama da moli da ustupe svoja izdanja ovoj mladoj čitaonici.

–  Odziv je bio izvanredan. U prvoj knjižari u koju sam ušao dobio sam šezdeset knjiga – pričao je u to vreme predsednik, pa odmah otkrio i da, ustvari, ništa nije bilo bajno:

–  Kada smo ih doneli u čitaonicu i uzbuđeno počeli da raspakujemo pojavile su se aritmetike koje su još Pre Deset Godina prestale da važe, pa bukvari novi novcati, ali koji su malo kome od naših čitalaca mogli da posluže jer su oni odavno naučili da čitaju. Bile su tu i botanike za sve razrede, geometrije, nauke hrišćanske, i sve sa prestankom važenja od pre deset godina. A mi smo skupo platili njihov prevoz. Ako ništa drugo, barem su poslužile za kamuflažu da se prikriju prazne police prigradske biblioteke.

Na sreću, muzička sekcija je dobro radila, pa su uzeti prvi honorari i Bogdanović se sa još nekim članovima zaputio u antikvarnice gde su kupili prve knjige. Međutim, to je još bilo daleko od ostvarenja sna.

A kako se u životu dosta toga desi slučajno, tako je bilo i ovoga puta. Spas je došao u poslednji čas, pre nego što je entuzijazam zauvek ispario.

Opštinski službenik Bogdanović se vozio u tramvaju na posao kad se susreo sa opštinskim egzekutorom (izvršiteljem). Ispričao mu je svoje probleme sa bibliotekom, na šta mu je ovaj rekao da će kod „Grgeča“ za koji dan biti prodaja neke zaostavštine bez testamenta i da će biti tamo i – dobrih knjiga! Tako je pokojnica Miroslava Dimitrijević posle smrti, a da to za života nije ni slutila, postala veliki dobrotvor jedne biblioteke koja se našla u neprilici.

Kupili su komplet Srpskog književnog glasnika od 1901. do 1935. godine, sve brojeve tokom deset godina objavljivanja časopisa „Misao“, pa „Delo“ od 1907. do 1914. i mnogo knjiga beletristike.

Za sve to su dali novca kao za dve i po mesečne kirije za zakup lokala koji su namenili za biblioteku.

Pročulo se koliko odmah za ovu „akciju“, pa su u narednim danima, mesecima i godinama u Vojvode Stepe 200 dolazili ne samo čitaoci sa celog Voždovca, već i Dušanovca, Čukarice, čak i Jajinaca i Kumodrža! A posebno je bilo važno što je članarina bila jeftina, pa je svako mogao da pristupi čitaonici.

Ustvari, ne baš svako. Ili bolje rečeno mogao je svako, al nekima njihovi roditelji i muževi nisu dali. Da, devojkama i ženama.

To da se na jednom mestu mešaju sa momcima i odraslim muškarcima nije naišlo na odobrenje kod dela Voždovčana koji su biblioteku prozvali „burdeljom“!

Srećom, sve te predrasude nisu potrajale, pa se beleži da je u jesen 1940. u biblioteci bilo više članica žena i devojaka nego muškaraca.

Dobrovoljni sekretar čitaonice bio je Nebojša Longulović, mehaničar bez posla, pa je svo vreme ovog sveta provodio tu među knjigama. Posebno je bilo živahno predveče, kada su se članovi vraćali s posla i dolazili po novo štivo.

Narod je posebno voleo da čita sve što se nalazilo na rafovima sa oznakom „Srpski pisci“, morali ste da budete baš srećnik da se dočepate Gogolja, a da ne pričamo o ubedljivo najčitanijem romanu – „Ana Karenjina“. Za ovo Tolstojevo delo, iako je bilo više primeraka, postojale su ogromne liste čekanja!

Tih godina je objavljen i „Kajin put“ Milke Žicine i bio je veoma popularan.

U osvit početka Drugog svetskog rata i na tlu Srbije, najstariji član voždovačke biblioteke bio je obućar Đura Perčević od 77 godina, rođeni Palilulac.

Ali, zla sreća se opet nadvila nad lokal koji su iznajmljivali od Kumodraške opštine. Mada je bio memljiv, nizak, mračan, i tako nije pogodovao ni mnoštvu knjiga ni mnoštvu čitalaca, publike je bilo sve više. Ali je opština počela da diże kiriju: sa 375 dinara na 550, pa najednom na vrtoglavih 1.100.

Toliku mesečnu rentu čitaonica nije mogla da plaća 1940. godine. Više nisu imali muzičku sekciju i izdržavali su se samo od članarina koje su, kao što rekosmo, bile svima pristupačne i iznosile samo dva dinara.

–  Čitamo tako ovih dana u novinama kako je porodica pokojnog Pavla Popovića poklonila njegove knjige Univerzitetu, kako je supruga počivšeg Miloša Vasića, bivšeg ministra vojske, svu njegovu stručnu biblioteku poklonila Vojnoj akademiji i sanjamo da i nama neko tako pokloni knjige da bismo mogli svoje članove da zadovoljimo – jadao se Longulović.

Kriza čitanja u to doba nije postojala, željni su bili ljudi pisane reči, a Bogdanović se nadao da bi Opština beogradska mogla da preuzme na sebe plaćanje kirije.

Nije prošlo mnogo, a u aprilu iduće godine nemačke bombe su zasule Beograd. I tada je bila zatvorena poslednja stranica priče o biblioteci u Vojvode Stepe 200.

Izabrana najbolja nova srpska reč, zameniće ustaljenu pozajmljenicu

The post Voždovačka biblioteka za siromašne gde su žitelji periferije „Anu Karenjinu“ čekali mesecima appeared first on Luftika.