Radko Polič Rac je čovek koji je obeležio čitavu jednu epohu jugoslovenske kinematografije, a osim mnogobrojnih glumačkih uspeha njegov život prepun je neverovatnih iskustava koje malo koji čovek iskusi i preživi.

On je u svom intervjuu za Mondo ispričao Kako je u poslednjih 7 godina četiri puta umro, kako je preživeo atentat tokom ratnih devedesetih, kako se potukao sa Batom Živojinovićem zbog Slobodana Miloševića, kao i kako bi voleo da ovaj svet može da krene ispočetka, ali bez štetočinskog uticaja ljudskog roda.

Polič, koga najšira publika zna najviše po ulozi kapetana Ditriha iz “Balkan ekspresa”, i dalje radi – prošle godine izdao je i svoju autobigrafsku knjigu, snimao je nešto i za TV, ali sve je dosta otežano jer mu je, kako kaže, zdravlje katastrofa.

– Ja sam 24 sata na kiseoniku a to još i ne bi bio problm nego ja moram na svakih 6 sati da se inhaliram da bi na taj način uneo lek kako bi mi pluća uopšte radila. Što se srca tiče sad je to ok. Imam 8 stentova pa sam po tome rekorder u Sloveniji. A što se pluća tiče, ja sam bio stravičan pušač. Znao sam da popušim po 4-5 paklica dnevno. Pa ja samo jednu paklicu popušim dok popijem kafu. Tako da pored srca i pluća nakupilo se tu još nekih stvari i tako sam ja u zadnjih 7 godina čak četiri puta umro. Jedva su me spasili – započeo je svoju priču Polič.

Detaljno opisuje svoje stravične zdravstvene probleme.

– Najteže je bilo pre dve godine. Tad sam živeo u stanu u prizemlju. Kad sam ustao jedno jutro nestalo mi je vazduha, pa sam poslednjom snagom otvorio prozor, zgrabio telefon i probao da nazovem hitnu. Ali nisam mogao nego sam umro. Neka moja komšinica iznad mene me je nekako čula pa se spustila iz stana i našla me kako visim iznad prozora. Ona je onda nazvala hitnu pa su me ubacili nazad u stan gde su onda pokušali da me reanimiraju. Pošto to nisu uspeli odvezli su me u Urgetni gde su me vratili u život. Od tada imam stravične probleme, pluća su mi otišla u ku*ac totalno. Dugo sam bio u Kliničkom centru u Ljubljani i nikako to nisu uspeli da poprave pa sam morao na kiseonik. I na sve to posle jedno mesec i po dana sam imao opet zastoj i tada su me jedva spasili. E od tada moram da se inhaliram na svakih 6 sati – kazao je Polič.

Kaže kako mu ta inhalacija najteže pada jer je zbog nje vezan za kuću.

– Šta da kažem, malo je komplikovano i zajebano. Ja sam ranije svako leto išao u moju kuću na Unijama a sad ništa. E sad, ima neka varijanta da se kupe neki aparati ali to je dosta novaca. Videću, možda dogodine, ako ostanem živ. Još uvek radim. Celu ovu moju knjigu sam snimio na disk, za dve nedelje ću imati i promociju. Radio sam nešto i za televiziju. Sledeće godine u maju bi trebalo da igram jednu veliku ulogu, ali se bojim da neće ići – rekao je slavni glumac.

Kada umreš, nema svetla ni tunela

Sam kaže da je četiri puta umro, a demantuje priče o svetlu i tunelu koje su pričali ljudi koji su iskusili i drugu stranu.

– Ma sve je to laž. Jedino što se sećam da je uvek bilo Kada sam umirao da sam pomislio – ao majko odoh ja. I drama. Kada su me vratili u život bilo je kao da sam se ponovo rodio. Ništa ti nije jasno. Pola sata dolaziš sebi i to je kao novo rođenje. Gledaš ljude oko sebe, nemaš pojma zašto svetlo, zašto tama, zašto se nešto pomera, šta to pričaju. E onda polako vremenom shvatiš da si se ponovo rodio. Baš kao dete. Sad znam kako je to kad se rodiš. Stravično ti smeta svetlo kada se to desi. Boli. I nemaš pojma šta se dešava oko tebe. Ne možeš da se setiš ko si, gde si. Ništa ti nije jasno. Treba ti dva tri sata da sastaviš sliku – aha, ja sam Radko, tu sam u bolnici.

Svaki sledeći put kad umireš sve se ponavljalo isto. Nema veze što si već jednom umro, što imaš neko pređašnje iskustvo. Potpuno jednaka iskustva. Poslednji put su me spašavali baš dugo. Umro sam negde između 5 i 6 ujutru i onda su me spašavali ceo dan. Bilo je vrlo teško. Mislili su da ću imati oštećenja na mozgu. Drugi ili treći dan su sa mnom razgovarali kao sa detetom. Iako sam im rekao da znam ko sam i gde sam, objasnili su mi da moraju polako sa mnom jer su se bojali da imam oštećenje mozga pošto sam dugo bio na onoj strani. Ali eto, mozak radi, iako je telo otišlo u ku*ac – posvedočio je Polič.

Nema, kaže, ni istine u tvrdnji da čoveku kada umire ceo život prođe pred očima.

– Ne, ne. Umreš u sekundi. Možda se to dešava kad neko umire minut, dva ili tri. Meni se baš ugasilo sve. Odjednom nestaje zvuk. Kao da ga blenduješ. Blenduješ zvuk, blenduješ svetlo. Sve polako nestaje i mrak. U toj sekundi ti prođe – gotovo je, adio, ćao – osvetlio je svoje iskustvo poznati glumac.

Oproštaj od porodice

Kada je trebalo da ide na operaciju, gde su postojale velike šanse da umre na operacionom stolu, Polič je rešio da pozove braću i sinove i da im kaže svoje poslednje želje.

– Sedeo sam na krevetu, gledao u zalazak sunca a kod sebe sam imao papire koje je trebalo da potpišem da pristajem na operaciju. Bila je to velika operacija. Sedeo sam onako jadan na krevetu i onda sam, pre nego što sam to potpisao, pozvao braću i sinove. Rekao sam im – Ja sutra odlazim na operaciju, hajde da se pozdravimo. Volim vas. Ako se ne vratim, nemojte da pravite probleme već me zapalite i bacite u more. Kad sam završio sa drugim sinom razgovoru u moju sobu je ušao doktor koji me je sutradan i operisao. On mi je rekao da će me on spasti sa stentovima. Ja sam prvi put čuo za to pa sam tražio da mi objasni o čemu se radi. Ali razlog zašto sam se odlučio je kada mi je rekao – znaš šta, kad bi ti bio moj ćale ja bih te spasavao na ovaj način. Rukovali smo se i sutra sam u 9 bio na operacionom stolu – ispričao je Polič.

O Oliveru Dragojeviću

Posebna želja mu je bila, ukoliko umre, da mu Oliver Dragojević otpeva “Dunju”.

– Želeo sam, ako umrem, da mi Oliver Dragojević otpeva pesmu ‘Dunjo moja’. To je fantastičan tekst. Znam tu pesmu od pre ali me je posebno dotakla kada sam čuo kako je peva Dragojević. Njegov glas, misao. Sasvim drugačije zvuči kad Oliver peva tu pesmu. Znali smo se on i ja još kao klinci iz Dubrovnika – rekao je Polič i istakao da razume Oliverovu odluku da nikada posle rata ne nastupi u Srbiji.

– Razumem ga. I ja sam imao velike probleme kada sam sa Živojinom Pavlovićem radio film ‘Država mrtvih’. Baš sam bacao kocku da li ću doći u Srbiju. Ipak sam se odlučio da dođem jer umetnost ne sme postavljati granice. Ako se bavimo time čime se bavimo ne možemo postavljati granice a posebno ja koji mrzim ratove i ne mogu da ih smislim. Rekao sam sebi – moram da odem u Srbiju i da ne prekinem veze koje su bile sa prijateljima, glumcima, rediteljima – objasnio je glumac svoju odluku.

A kada je reč o ratovima koji su se desili na ovim prostorima i dan danas je ogorčen i ljut.

– Ljut sam i ogorčen zbog ratova i dan-danas, ali ne zato što smo se rastali, nego sam zbog tog kretenskog načina na koji smo to uradili. Rastali smo se sa noževima i puškama, ubijale su se komšije. To je katastrofa. Stane mi mozak kada razmišljam o tome. Političari nas i dalje vuku ne samo za nos, već i za jaja, ku*ac, srce i dušu. Obmanjuju nas. Ja da sam mlađi ja bih postao atentator sto posto – kazao je.

Preživeo atentat zbog cigarete

Tokom devedesetih godina jedan je od retkih glumaca na koje je pokušan atentat.

– To se dogodilo kod mene kući. Radio sam na nekoj ulozi i to je bilo vreme kada sam pušio. Nećete verovati eto tu mi je cigareta spasila život. Imao sam u ustima cigaretu, nisam je još upalio, nešto sam čeprkao po tim materijalima, da bi mi u jednom trenutku ta cigareta ispala. U onom momentu kada sam se sagao da dignem tu cigaretu, iznad moje glave je zafijakulao kao u filmu. Čuo sam jedan interesantan zvuk koji do tada nikad nisam čuo. Kad je on pucao probio je dva stakla na gornjem prozoru i duplo staklo iza mojih leđa. Taj zvuk nije bio kao da se nešto razbilo, nego, ne znam… Ne mogu da opišem. Nekako rezatno. Polako sam se podigao i pogledao prema prozoru koji je bio ispred mene. Video sam samo nečije noge, istrčao sam iz stana, izašao u dvorište i video čoveka koji je nestao u šumarku. Vratio sam se i na prozoru video malu rupicu i video i rupicu na prozoru iza mene. Sve se to uveče dešavalo. Sutradan sam izašao po danu napolje i na jednom platou našao metak – ispričao je Polič.

O predskazanju rata i Bati Živojinoviću

Napominje da je još i pre Titove smrti znao da će izbiti rat na ovim prostorima. Znao je da će se to desiti početkom devedesetih, na šta je upozorio i svog oca, koji tada u to nije poverovao.

– Bilo je to još pre Titove smrti. Bili smo kod mojih roditelja, ćaletu su došli neki njegovi drugovi partizani. Razgovarali su o tome šta će biti kad Tito umre. Ja sam im rekao – slušajte ljudi, ajde da se kladimo. Evo zapišite, 1990. ili 1991. počeće rat. Nikad to neću zaboraviti. Moj tata je bio ljut pa smo se i posvađali jer on nije razumeo kako mogu govoriti o ratu kad smo izgradili jednu tvrdu, politički sigurnu državu. Počeli smo se svi svađati tada. Ja sam ostao kod svoje tvrdnje. I evo, ona se obistinila. Znate, raspad SFRJ je počeo još za vreme Tita. Ljudi oko njega su vukli svako na svoju stranu. Svi su hteli veliku državu ali da oni njom vladaju. Ovaj Balkan je, izgleda, na prosotoru gde mozak ne radi onako kako bi morao da radi. Izgleda da smo mi drugačiji od ostalog sveta. Ovde su stalno neki problemi. Jedan od većih krivaca na ovim prostorima je i crkva. Da li katolička ili pravoslavna to nema nikakve veze. A imamo i muslimane. Sarajevo je bilo je genijalno. Taj konglomerat svih vera na malom prostoru. A to Sarajevo je bilo jedno đavolje mesto gde se sve raspalo. Sve vere govore – ne ubijaj. A u Sarajevu se ubijalo na sve strane – sumirao je Polič našu tužnu istinu.

Dotakao se Polič i Slobodana Miloševića, ali i jedne tuče sa Velimirom Batom Živojinovićem zbog pominjanja istog tog Miloševića.

– To je bilo pre rata na nekom snimanju. Sećam se bilo je to noćno snimanje, Bata i ja smo imali neke puške. I on mi je tada rekao kako dolazi mesija. Tada je pomenuo ime Slobodana Miloševića. Ja sam prvi put čuo za to ime.

• Ma koji mesija, jesi li ti normalan.
• Ma videćeš ti.
• Koji ti je ku*ac, šta pričaš, šta lupetaš?
• Videćete vi u Sloveniji kada mi uzmemo vlast u svoje ruke.

I potukli smo se. Bilo je gadno, jedva su nas razdvojili. Tako smo se Bata i ja rastali. Eto posvađali smo se zbog tog degena i debila, zbog tog malog Hitlera. Inače ja sam Miloševiću dva puta pisao otvoreno pismo. Smatram da je on krivac za sve ove grozote koje su nam se posle dešavale – rekao je Polič.

Čovek je kič i najveće govno

Na kraju, Polič je priznao da mrzi ljudska bića jer smatra da je čovek promašaj prirode.

– Čovek je kič. Mi i danas osećamo da će doći do kraja civilizacije. Pogledajte šta priroda radi. Ovo nije kapitalizam, ovo je neoliberalizam. Važno je zgrnuti što više love. Svet proizvodi 50 posto stvari koje nam uopšte nisu potrebne. Proizvodimo 50 posto govana a istovremeno se gušimo, vazduh je sve prljaviji, voda je sve prljavija. I biće rata zbog vode, i biće rata zbog vazduha. I niko ništa, daj samo da se proizvodi. Bitno im je samo koliko ćemo proizvesti više nego prošle godine. Pa dokle više?! Gde to sve ide? Šta nam trebaju te pizda*ije koje se proizvode bez veze – ocenio je glumac i zatim zaključio:

– Sećam se jedne rečenice Tomasa Bernharda, austrijskog pisca i dramaturga – ‘Ako hoćemo da ispravimo svet, najbolje je da ga ukinemo.’ To je jedna genijalna misao. Mi svet ne možemo da popravimo i ispravimo jer smo ga toliko zas*ali. I zaista je najbolje da ga ukinemo, pa nek krene ispočetka, ali bez ljudskog roda, jer čovek je najveće govno – podvukao je Polič.

Ukradena spomen-ploča Velimiru Bati Živojinoviću

The post Čovek je najveće govno, kič i greška prirode! appeared first on Luftika.