Selo Kriva Reka na obroncima Kopaonika je i teško pristupačno, a stradanje civila u  Drugom Svetskom ratu  kada je ubijeno 311 meštana ovog sela istorija gura u zapećak. Međutim, meštani ovog planinskog sela su i hrabri i ponosni na svoje pretke te ne daju da se ovo stradanje zaboravi.

Dugo godina sakrivan ratni zločin nad civilima u selu Kriva Reka oktobra 1942. godine danas je sve više vidljiv. Trebalo je 70 godina da žrtve dobiju spomenik (2010), a pomenu ni danas ne prisustvuje niko od republičkih organa ili ministara.

U tom selu kraj Brusa stradalo je 311 ljudi: od beba do sedih staraca. Zahvaljujući porodici i prijateljima kardiohirurga dr Aleksandra Milutinovića (39) iz Brusa ovo stradanje nije zaboravljeno, a poslednjih pet godina svakog oktobra iz Brusa kreće povorka mladih ljudi, među kojima najviše ima đaka.

Ta memorijalna šetnja se zove Bruski marš, duga je 23 km, visinska razlika je 800 m i događaj je skroman lokalni doprinos stvaranju kulture sećanja na genocide počinjene nad Srbima u 20. veku.

Taj događaj ujedno je i želja autora da se među naše učene ljude vrati želja da se rodnom kraju u Srbiji oduže, jer se u doba kad smo kao narod napredovali (19. vek) s radošću vraćalo iz velikog sveta da bi svoja novostečena znanja primenjivali ovde.

Danas prema rečima sagovornika Priča sa dušom uglavnom učeni ljudi osećaju svoj sebičluk kao zvezdu vodilju „time trujući celokupni duhovni prostor i navodeći manje učene na sličan način razmišljanja i delanja.“

– Okoriste se ako mogu i odlaze da se nikad ne vrate. Želja je, između ostalog, bila da damo drugačiji primer u praksi.

Prema rečima dr Milutinovića Bruski marš će se ove godine održati po peti put, u nedelju 3. oktobra 2021. u organizaciji Udruženja građana za zaštitu prirode i negovanje Srpskog nasleđa Rajko od Rasine.

– Na ideju da organizujem Bruski marš došao sam Pre Desetak Godina, inspirisan marševima kojima se obeležavaju bitni događaji u našoj istoriji: Cerskim maršem, Kolubarskim, Topličkim… Svima je zajednički boravak u prirodi, da ljudi izađu iz svojih kuća, da pešače i čuju nešto o onome o čemu nisu učili u školi, da se položi mirnodopska žrtva i da se da prilog kulturi sećanja koja Srbima, nažalost, nije jača strana – rekao je dr Milutinović za Priče sa dušom.

Cilj Bruskog marša je da okupi što više dece, koja verovatno nikad ne bi došla u Krivu Reku niti bi znala nešto više o masakru koji se tamo dogodilo.

To selo danas ima oko 400 stanovnika, udaljeno je 22 km od Brusa i u njemu je 1942. godine stradalo 311 Srba.

Tamo se živi od maline, a asfalt je stigao tek pre desetak godina – on već propada i ne deluje da će biti obnovljen.

Agresori su 1942. pod izgovorom traženja štaba komandanta Rasinskog korpusa Jugoslovenske vojske u otadžbini, majora Dragutina Keserovića počinili ovaj masakr, iako četnika tada tu nije bilo.

Oni su se ranije evakuisali da ne bi zbog mogućih žrtava Nemci i Bugari vršili odmazde, jer su tada još uvek bile aktivne rasne kvote za streljanje „100 Srba za jednog ubijenog Nemca“. Ipak, odmazda nije izbegnuta.

Snage majora Keserovića još 1941/1942. godine napadale su Kruševac i remetile nemački transport za Romela i Afriku te je to bio jedan od razloga da se formira po zlu čuvena nacističko-folksdojčerska S.s. divizija „Princ Eugen“, mahom od banatskih švaba.

– Putem medija mnogi od vas čuli su paušalne priče o zauzimanju nemačkih kuća po Banatu i povratu imovine, ali retko ko je čuo javno ko su bili pripadnici ove divizije. Zvanična istoriografija i politički sud nakon Drugog Svetskog Rata osudili su majora Keserovića kao zločinca, iako je on bio taj koji je u ovom delu Srbije bio istinski borac protiv okupatora (nedavno je rehabilitovan, a nadamo se da će i propagandi najizloženiji Nikola Kalabić). U isto vreme, kasnijih pobednika Drugog svetskog rata i građanskog rata, komunista u Srbiji tog vremena jedva da je bilo – rekao je Aleksandar Milutinović.

Tokom marša svakog oktobra povorka ide lagano, uz prigodnu muziku, pravi se nekoliko pauza, a putovanje traje oko šest sati.

– Po dolasku u selo dočeka nas sveštenik, koji održi službu, odnosno parastos za žrtve. Na putu do tamo otpevaju se neke pesme i umetnici izvode numere na fruli u toku pauza. Najbitnije nam je da su se deca vezala za ovaj događaj i stalno pitaju kada će biti održan.

Udruženje Rajko od Rasine ima više aktivnosti u toku godine. Između ostalog, oni čiste Rasinu, Graševku ili Krivorečku reku (Jošanicu), od pet do osam puta godišnje i sve finansiraju iz privatnih donacija. Jedini izuzetak udruženje je imalo na konkursu opštine Brus 2018. (60.000 dinara) i 2019.(150.000 dinara koje su odobrene uz potpisan ugovor, ali do danas nisu isplaćene).
Aleksandar priča za Priče sa dušom da se u vreme kada je pohađao školu u Brusu nije učilo o pomenutom nemilom događaju.

Niti ga je bilo u udžbenicima, niti su se profesori trudili da deci nešto više ispričaju o Krivoj Reci.

U udžbenicima i na časovima istorije o ovome se i dalje ne govori. Nezvanično, a ni zvanično.

Ipak, Aleksandrov otac Veroljub Milutinović, profesor fizike, odnedavno u penziji, motivisao je đake da krenu na marš, pa je prve godine bilo 40, druge 130, a treće više od 200 najmlađih učesnika.

– Ono što je srpsko u Srbiji je često stavljeno na stub srama. Imamo neki nenormalan odnos u kojem ispada da nekoga ugrožavate ako volite svoje ili o tome vodite računa. Bitno je da mlade generacije shvate da su deo društva, deo jednog naroda i da znaju ko su. Da prvo ispitaju svoj kraj, pa onda da uče o Beogradu, da se ne desi da ne znaju gde je Kragujevac, a da s druge strane bolje poznaju grčku obalu – dodao je dr Milutinović kojem su u njegovoj plemenitoj misiji jedina podrška porodica i prijatelji.

Jer, oni razumeju značaj ovakvih događaja.

Izvor: Priče sa dušom

Sekretarica iz Brusa je istinski simbol za hrabrost u borbi protiv seksualnog uznemiravanja

The post Preko 300 ljudi Folksdojčeri su u Krivoj Reci pekli na ražnju, palili u kolibama, streljali i Sakatili Bez Milosti appeared first on Luftika.