Siniša Mali, u intervjuu za hrvatski nedeljnik Globus 2014. Godine, opisao je Andreja Vučića, brata predsednika Srbije, kao upravljača iz senke.

“Andrej je, inače, siva Aleksandrova eminencija u Srpskoj naprednoj stranci, koji se nigde u javnosti ne pojavljuje”, izlanuo se tada Mali. Ime Andreja Vučića dugo godina se u Srbiji izgovara šapatom – na ulici, kafani, basketu, poslovnom sastanku – kao ime onoga ko stoji iza svakog prljavog posla u privredi: od preuzimanja firmi, luksuznih restorana, hotela, preko trgovine falsifikovanim pasošima, do rudarenja bitkoina ili, na kraju krajeva, dilovanja marihuane.

Prvo Zvezda, potom Vlada

Vučićev brat, Andrej ušao je formalno u Košarkaški klub Crvena Zvezda uoči formiranja prve vlade, nakon pada Demokratske stranke sa vlasti, u kojoj je Aleksandar Vučić preuzeo funkciju potpredsednika vlade i ministra odbrane.

Krajem jula meseca 2012. godine, predsednik Crvene zvezde Beograd Nebojša Čović rekao je da su novi članovi Predsedništva tog košarkaškog kluba postali Andrej Vučić – brat političara Aleksandra Vučića, i diplomirani ekonomista Goran Veselinović, koga je predsednik crveno-belih predstavio kao stručnjaka za marketing. Mediji su tada objavili i da Aleksandar Vučić, lider Srpske napredne stranke i kandidat za potpredsednika Vlade Srbije i ministra odbrane, inače osvedočeni pristalica crveno-belih, nije preuzeo nijednu zvaničnu funkciju na Malom Kalemegdanu.

– Jedino što mogu da kažem je da lično pružam punu podršku gospodinu Nebojši Čoviću za ovo što čini i bori se za povratak Crvene zvezde na vrh srpske košarke. Zvezda nikada ne sme da se zadovoljava da bude druga. Ako budem u situaciji da na bilo koji način pomognem gospodinu Čoviću, ja ću to i učiniti – rekao je tada Aleksandar Vučić.

Deo javnosti se tada pitao kakve veze ima Andrej Vučić sa košarkom, odnosno šta je razlog njegovog imenovanja. Istovremeno, Andrej Vučić neretko je bio na udaru kritike trenera Partizana Duška Vujoševića, koji ga je optuživao da je, koristeći uticaj svog brata, obezbeđivao novac za klub od sponzora i privatnih firmi.

– Andrej Vučić je zvezdaš i bivši košarkaš. Igrao je u raznim klubovima kod nas i u inostranstvu. Došao je da pomogne, s čistim namerama, a dobija samo da svako može da ga provlači kroz usta, da mu se smeje – ovako je Nebojša Čović odgovorio na pitanje Vujoševića o prisustvu Andreja Vučića u Zvezdi, u emisiji Utisak nedelje, 6. aprila 2014.

Dve godine kasnije, preciznije 27. juna 2014. Andrej Vučić je podneo ostavku na funkciju u tom klubu. „On mnogo voli Crvenu zvezdu, borio se za nju na najčasniji mogući način i tako će da je i napusti, jer je očigledno da ne sme da bude nigde, jer je moj brat“, izjavio je Vučić tada za Alo.

List Politika objavila je tekst novinara Aleksandra Apostolovskog, 14. oktobra 2014. godine, u rubrici Portret bez rama – Andrej Vučić nekoliko dana nakon što su pripadnici Žandarmerije pretukli brata premijera, tokom Parade ponosa. Apostolovski u tom tekstu otkriva detalje o ličnom odnosu dva brata, koji opisuje kao nerazdvojni. „Aca je dve godine stariji od Andreja, što znači da su rasli ne razdvajajući se, u istoj ekipi blokovskih klinaca, kaleći se na basketaškim terenima gde se košarka igra kao u crnačkim getima. Kao naredna faza odrastanja, usledio je odlazak na Marakanu. Andrej je igrao bolje basket od brata, dok se Aca više isticao na tribinama, što navijanjem, što „druženjem“ s protivničkim navijačkim grupama“.

Posle Zvezde, čista politika

Te 2014. godine, mediji počinju da pišu o političkom angažmanu Andreja Vučića, uoči lokalnih izbora. Ne uzimajući u obzir pisanje opskurnih sajtova o tome da Andrej Vučić kadrira nasiljem i batinama po Srbiji, mediji su učestalo počeli da izveštavaju o aktivnom učešću brata premijera u predizbornoj kampanji te godine. Blic je 8. decembra 2014. objavio saznanja da je Andrej Vučić posetio lokalne odbore naprednjaka u Mionici i Lučanima kako bi se upoznao sa situacijom i novim članovima stranke.

Dvadesetak dana kasnije, nakon okončanja izbora, tadašnji kandidat DS za predsednika opštine Mionica Milan Gavrilović optužio je za incidente tokom lokalnih izbora brata premijera Aleksandra Vučića, Andreja. Gavrilović, koji je tada fizički napadnut, kazao je medijima da su pritisci na članove i aktiviste DS trajali ceo izborni dan, praktično do završetka brojanja glasova na lokalnim izborima, gde je ubedljivo pobedila SNS. Lokalni funkcioner DS je istakao da je Andreja Vučića u Mionici video u danu izbora ujutro, i naglasio da su ga tukli ljudi koji nisu iz tog mesta, a da policija nije adekvatno reagovala tokom incidenata.

Predsednik čajetinske opštine protiv koga je Ministarstvo građevinarstva podnelo krivičnu prijavu u novembru 2015. godine tvrdio je da je reč o osveti zvaničnika SNS. Milan Stamatović je tada izjavio da su deo te osvete i aktuelne smene direktora javnih preduzeća i republičkih institucija u Čajetini, obavljene po nalogu Andreja Vučića, koji, kako je rekao, „kadruje i naređuje ko će biti smenjen u Srbiji“. Na pitanje kako je moguće da premijerov brat smeni navedene direktore, jer nema takva ovlašćenja, Stamatović je uzvratio da „Andrej Vučić obavlja najuticajniju funkciju trenutno u Srbiji, a to je funkcija premijerovog brata“, i da „uticajima sa te pozicije kadruje po celoj Srbiji“.

U avgustu, 2015. godine, DS je izdala saopštenje u kojem je tvrdila da je SNS u Novom Sadu formirala je svoj izborni štab za pokrajinske i lokalne izbore, kao i mini štabove za svaki deo grada, ističući da izborni štab za pokrajnske izbore „vodi lično Andrej Vučić, brat predsednika Vlade Srbije, koji je, prema informacijama dobijenim iz lokalnog SNS, za sebe i svoje ljude obezbedio radni i životni prostor u Novom Sadu“.

U isto vreme, naprednjaci su preko medija pozivali Andreja da se aktivno uključi u politiku i pomogne stranci. Tako je Igor Mirović, aktuelni premijer Vojvodine u izjavi za Danas, u martu 2015. godine, rekao: „Pozivam Andreja Vučića da se na aktivniji i formalniji način uključi u rad stranke, s obzirom na njegove kompetencije. Andrej Vučić je završio Ekonomski fakultet i mogao bi puno da doprinese, i zato ga pozivam da se aktivnije uključi. On već učestvuje u stranačkom životu tako što veoma retko u pojedine opštinske odbore dođe u smislu gosta kao člana stranke. To radi na jedan krajnje primeren način, bez stranačke funkcije. NJegovu ulogu naduvavaju“.

Za predsednikovog mlađeg brata prvi put smo čuli nakon izbijanje afere “Asomakum”, odnosno slučaja istoimene firme i drugih privrednih društava koje je policijska istraga još tokom 2011. identifikovala kao grupu fiktivnih kompanija formiranih sa ciljem izvlačenja novca iz budžeta na osnovu nepostojećih pravnih poslova. Kao vlasnik Asomakuma formalno se vodio baš Andrej Vučić. Tek 2014., nakon što je opozicija pokrenula aferu, Andrej protiv Asomakuma podnosi tužbu sa tvrdnjama da mu je navodno falsifikovana lična karta. Uz obilje sumnjivih pravnih odluka i veštačenja, brat predsednika je iz čitave afere izašao bez ogrebotine. Istovremeno, trenutno se sudi 18 osoba koje su optužene da su prale novac preko firmi osnovanim falsifikovanim ispravama Andreja Vučića i drugih osoba.

U septembru takođe 2014., na sada već čuvenoj Paradi ponosa, po nosu i ponosu nisu dobili pripadnici LGBT zajednice, kako su najavljivali ekstremni desničari, već Andrej i njegov prijatelj Predrag Mali, brat ministra finansija. Tokom bahatog pokušaja probijanja kordona Žandarmerije, zajedno sa dvojicom pripadnika Vojne policije – preteći, vičući i, prema tvrdnjama svedoka, potežući pištolj – dobili su ozbiljne batine od niških žandarma. Oko slučaja se u javnosti digla galama, ali uz brojne pravno sporne odluke, kao i u slučaju Asomakum, predsednikov brat je izašao krivično neokrznut, dok su sedmorica žandarma nedavno osuđena na uslovne kazne.

Godinu dana kasnije, u septembru 2015., tokom posete tada premijera Aleksandra Vučića potpredsedniku Amerike Džozefu Bajdenu, Andrejevo ime se ponovo pojavilo, i to u pismu petoro američkih kongresmena koji izražavaju ozbiljnu zabrinutost zbog njegovog uticaja na privredna kretanja u Srbiji. “Zabrinuti smo zbog izveštaja da je mala grupa ljudi koju predvodi premijerov brat Andrej Vučić i dvojica njegovih bliskih saradnika Nikola Petrović (Vučićev kum) i Zoran Korać, učvrstila svoj uticaj u energetskom sektoru, telekomunikacijama, infrastrukturi i svim drugim vodećim biznisima u Srbiji”, navodi se u tom pismu.

Od tada pa do danas o mlađem bratu predsednika kolaju najrazličitije priče: od reketiranja elitnog beogradskog restorana Franš, uništavanja javnog preduzeća Pošte Srbije nauštrb narastajućeg privatnog sektora, do toga da je “pravi gradonačelnik Novog Sada”, i da za SNS agresivno obezbeđuje kapilarne glasove na izborima.

Prema podacima do kojih su došli novinari istraživačke mreže KRIK, Andrej Vučić zaposlen je u Narodnoj banci Srbije. Međutim, podaci o njegovim primanjima ostali su nepoznati, pošto je ova institucija odbila da dostavi te podatke. Kako su dodali iz Narodne banke, Andrej Vučić kod njih radi poslednjih osamnaest godina, a smatrali su da je bitno da naglase da je on završio Ekonomski fakultet u Beogradu. Na zvaničnom sajtu Udruženja osiguravača Srbije Andrej Vučić je imenovan kao član Nadzornog odbora ove institucije.

U već spomenutom tekstu KRIK-a stoji da je Andrej Vučić vlasnik četvorosobnog stana od 108 metara kvadratnih. Stan se nalazi na Novom Beogradu i prema tržišnoj ceni vredi oko 191.000 evra.
Izuzev ovih proverenih podataka, u javnosti cirkuliše i čitav niz spekulacija i glasina o poslovnim poduhvatima brata Aleksandra Vučića. Ove teze uglavnom plasiraju opskurni mediji čije je pisanje u više navrata demantovao premijer Vučić. Glasnije od ostalih, mogle su da se čuju i pročitaju glasine da je Andrej Vučić vlasnik firme za distribuciju elektronske opreme Win Win i poznatog beogradskog restorana Franš. Na više konferencija za štampu premijer je demantovao te „čaršijske priče“ o Franšu.

Veze sa Zvonkom Veselinovićem

No, tek 2019. godine isplivali su prvi opipljivi materijalni dokazi, odnosno fotografije koje ga povezuju sa jako opasnim čovekom – kontroverznim biznismenom Zvonkom Veselinovićem sa podebelim dosijeom. Prvo je KRIK 14. aprila prošle godine objavio sliku njih dvojice iz 2015. kako na Kopaoniku u restoranu Salaš 137 sede i gledaju košarkašku utakmicu Crvena Zvezda-Alba. Dan kasnije BIRN objavljuje njihovu fotografiju kako tokom predizborne kampanje 2014. godine sede u marketinškoj agenciji koju je tada SNS angažovao za izbore. Ulične glasine o sveprisutnom Andreju, ali pre svega one da “Andrejevi i Zvonkovi ljudi” uzimaju reket i predstavljaju strah i trepet, konačno su dobile ozbiljno uporište u stvarnosti.

Zvonko Veselinović je dospeo u žižu javnosti 2011. godine kao organizator barikada na Jarinju i Brnjaku na administrativnoj granici sa Kosovom, dok smo za njegovog kuma Milana Radoičića prvi put čuli tek nakon ubistva Olivera Ivanovića u januaru 2018. Tada je BIRN objavio neobjavljeni deo intervjua sa Ivanovićem iz avgusta 2017. u kom on Radoičića opisuje kao kriminalca i vođu “neformalnog centra moći”, ističući da ga ozbiljno zabrinjava što je predsednik Vučić baš njega u to vreme naveo kao primer borca za Srbe na Kosovu. Ivanović je novinara zamolio da taj deo ne objavljuje, ali kad je novinar Radoičićevo ime hteo da precrta, ubijeni srpski političar ga je zaustavio.

“Ne, ne, ne, neka ostane tu, zapamtite to, to ćete imati ime tu”, rekao je tom prilikom. Dve i po godine kasnije, kosovsko tužilaštvo u svojoj optužnici za njegovo ubistvo upravo Radoičića i Veselinovića označava kao predvodnike kriminalne grupe koja je likvidirala najliberalnijeg srpskog političara na Kosovu, i za obojicom raspisuje poternice.

No, da krenemo od početka, od sada već čuvenog paljenja graničnog prelaza Jarinje kada je Zvonko Veselinović bio jedan od najvećih “branitelja srpstva”, o čemu je u to vreme govorio i tada opozicioni političar Aleksandar Vučić. Dok su lokalni Srbi na barikadama sprečavali otcepljenje Kosova, Zvonko je alternativnim putevima švercovao naftu i drugu robu, i to sa kosovskim kriminalcem Mentorom Bećirijem, podaci su iz istraga Beograda i Prištine koje je objavio Insajder.

Veselinović je sposoban i ambiciozan čovek, i hronološki gledano, svake godine svoje karijere, u svakom pogledu, sve više je napredovao. U policijskoj Beloj knjizi organizovanog kriminala iz 2001. on se pominje kao vođa grupe koja je krala automobile, bavila se iznudama i falsifikovanjem dokumenata. Dve godine kasnije hapšen je zbog sumnje da je preprodavao drogu. Iako je na saslušanju policiji priznao da je nabavio preko tri kilograma heroina od izvesnog Kena iz Prištine, tu izjavu je kasnije povukao tvrdeći da ju je policija iznudila batinama. Već 2011. godine, kada Blic piše o neimenovanom “šverceru koji pali Jarinje”, srpska Bezbednosno-informativna agencija (BIA) ga u svom izveštaju opisuje kao vođu kriminalne grupe koja se bavi trgovinom droge, oružja, nafte, zelenašenjem i pranjem novca, i koja blisko sarađuje sa albanskim narko-trafikantima iz južnog dela Kosovske Mitrovice.

Predsednik Aleksandar Vučić je u jednom intervju iz 2015. priznao da je Veselinovića podržavao u vreme dok su postojali problemi na prelazu Jarinje, ali nikad ništa sem toga. “Ja sam mu pružao političku podršku tada dok sam bio u opoziciji. Podrška se tiče barikada, ne biznisa. Zvonka Veselinovića video sam jedanput u životu”, rekao je tad Vučić, a na pitanje da li se sa njim viđa njegov brat Andrej, odgovorio da ne zna i da mora da ga pita. Međutim, sam Veselinović je jednom prilikom rekao da ga je u vreme najveće negativne kampanje protiv njega tokom 2011. tadašnji zamenik predsednika SNS-a zvao i rekao da SNS stoji iza njega. “Iznenadio me i poziv Aleksandra Vučića, on me je, kada je počela hajka, lično zvao telefonom i rekao da kao stranka stoje iza mene”, izjavio je Veselinović.

S druge strane, Veselinovićev kum Milan Radoičić nije se pojavljivao u javnosti do pre nekoliko godina, iako je kao jedan od operativaca bio u skoro svim Veselinovićevim poslovima, a zajedno sa njim je bio optužen i za prisvajanje 32 kamiona Hipo Lizinga, za šta su obojica pre nekoliko godina oslobođeni. KRIK je objavio da je Radoičić 2009. optužen da je kao član međunarodne kriminalne grupe učestvovao u otmici makedonskog biznismena, međutim, oteti biznismen koji je Radoičića prepoznao kao kidnapera koji mu je donosio „brufen“ u zatočeništvu, iznenadno je poslednjeg dana suđenja promenio iskaz. Iako je za sve ove godine bio osumnjičen za mnoga (ne)dela, osuđen je jedino za falsifikovanje lične karte 2010. godine.

Zvonko Veselinović i Milan Radoičić, na Kosovu optuženi za organizovanje kriminalne grupe koja je učestvovala u ubistvu političara Olivera Ivanovića, u Srbiji su među suvlasnicima građevinskog preduzeća “Granit-peščar” koje je učestvovalo na nekim od najvećih državnih projekata.

Isporučivali su materijal za izgradnju deonica na auto-putu Beograd-Južni Jadran (Koridor 11) i preko posrednika poslovala sa državnim firmama kao što je “Beograd-put”.
Novinarka KRIK-a Bojana Pavlović rekla je da su prihodi samo dve firme Zvonka Veselinovića i njegovog kuma Milana Radoičića, koje popločavaju ulice u Beogradu, prošle godine iznosili 63 miliona evra i da je važno da se spomenu veze koje oni imaju u politici.

Građevinski materijal za popločavanje nekoliko ulica u centru Beograda nabavljen je takođe od firme “Granit-peščar” u kojoj četvrtinu vlasništva imaju Zvonko Veselinović i Milan Radoičić.

„Važno je da se spomenu veze koje oni imaju u politici. KRIK je objavio fotografiju Zvonka Veselinovića sa bratom predsednika Andrejom Vučićem kako sede u jednoj prilično lagodnoj, prijateljskoj atmosferi koja ne može da se podvede pod onu slučajnu uličnu fotografiiju“, rekla je Pavlović u Utisku nedelje.

Objavili smo, takođe, i fotografiju Milana Radoičića sa Bedžetom Pacolijem na jahti, napomenula je Pavlović, dodajući da su time samo želili da ukažu da su oni, i sa jedne i sa druge strane političkog spektra, jednako zastupljeni.

„Njima su politički vrh Srbije i Kosova jednako dostupni“, napomenula je Pavlović.

Kumovi Milan i Zvonko se od kada je SNS na vlasti više bave legalnim biznisom, mada često ne na baš legalan način, tvrde upućeni. Firme pod njihovom kontrolom dobijaju sve više poslova u oblasti transporta i građevinarstva, i to na državnim projektima, a čak je sedište jedne od njihovih firmi bilo u zgradi u državnom vlasništu. Istraživački mediji su objavili i Veselinovićeve i Radoičićeve fotografije sa Vučićevim kumom Nikolom Petrovićem, ali i sa ministarkom građevine Zoranom Mihajlović na jednom od državnih gradilišta. Interesantno je da su u poslednjih nekoliko godina sudovi oborili sve optužnice protiv njih dvojice – i za prisvajanje kamiona Hip Lizinga, ali i za nelegalno iskopavanje šljunka na državnom projektu izgradnje Koridora 10.

Prema pisanju Mreže za istraživanje kriminala i korupcije KRIK, Veselinović je u izveštajima srpske policije i bezbednosne službe, označavan kao vođa grupe koja se bavi švercom droge, oružja i nafte, zelenašenjem i pranjem novca.

U Srbiji je 2011. godine hapšen pod sumnjom za nedozvoljenu proizvodnju i stavljanje u promet oružja i eksplozivnih materija, ali je od tih optužbi tužilac odustao.

Veselinović i članovi njegove porodice u Srbiji su vlasnici nekoliko građevinskih firmi, kao i firme “Dolly Bell” koja upravlja hotelom “Grey” na Kopaoniku.

Firma “Dolly Bell” poslovala je na državnoj adresi, iako državi nije plaćala zakup prostora, pokazalo je ranije istraživanje RSE.

Fudbal, klanovi, Velja i nevolja

Ubrzo nakon što su u februaru uhapsili čoveka osumnjičenog da je vodio kriminalnu bandu u vezi sa serijom ubistava koja su uključivala odsecanje glava i mučenje, srpski policajci izvršili su prepad u, kako smatraju, “tajnom šteku bande”: prostoriji nalik na bunker na stadionu koji koristi FK Partizan, pisao je o sprezi države, navijača i organizovanog kriminala Njujork tajms.

Prostorija koja se nalazi u zatvorenom restoranu ispod tribina zapečaćena je kao mesto zločina nakon što su istražitelji u potrazi za dokazima veza između fudbalskih huligana i organizovanog kriminala tamo pronašli oružje.

Zid je premazan belo-crnom bojom sa imenom koje navijači Partizana koriste za sebe: „Grobari“.

Ime je, navodi Njujork tajms, zasluženo. Srpski ljubitelji fudbala, bar oni koji su se u pretpandemijskim danima gurali na južne tribine Partizanovog stadiona i na isto tako anarhičnu severnu stranu arene koju su koristili njegovi beogradski suparnici, Crvena zvezda, već dugo imaju reputaciju nasilja.

Francuski navijač koji je doputovao u Beograd 2009. godine da bodri svoj tim Tuluz u utakmici protiv Partizana umro je nakon što je pretučen gvozdenim šipkama i lancima za bicikle. U tom slučaju za ubistvo je osuđeno 14 navijača Partizana, podseća se u tekstu i ocenjuje da su nasilne tendencije učinile su navijače, posebno dve rivalske beogradske ekipe, moćnom snagom na ulici i u burnoj politici zemlje.

Pitanje koje sada proždire Srbiju je šta je dovelo do hapšenja prošlog meseca Veljka Belivuka, za koga se sumnja da je kriminalac i vođa grupe nasilnih navijača Partizana. Dugo je radio nekažnjeno, a izveštava se da je imao bliske veze sa vladom i snagama bezbednosti, navodi Njujork tajms i dodaje:

U Vladinim saopštenjima, Belivuk je brutalni mafijaš čije hapšenje signalizira odlučnost da se obuzda kriminalni sastav koji je pomogao podgrevanju stravičnog nasilja u balkanskim ratovima devedesetih, izvršio atentat na reformistički nastrojenog premijera 2003. godine i ometao srpski napor da se postane normalna evropska zemlja.

„Naša poruka je da smo završili sa ovom bandom“, izjavio je 6. marta predsednik Aleksandar Vučić, koji je navijač Crvene zvezde i koji je priznao da se svađao na utakmicama u prošlosti, nakon što je državna televizija emitovala grozne slike odrubljenog leša i telo mladića sa tetovažom Crvene zvezde na nozi – navodne žrtve bande gospodina Belivuka, piše Njujork tajms.

Istražitelji su takođe povezali Belivuka sa decenijskim ratom droge između dva suparnička kriminalna klana nad kontrolom unosne rute trgovine preko Jadranskog mora od suseda Srbije Crne Gore do zapadne Evrope.

Vladina verzija zašto su Belivuk i 16 njegovih saradnika uhapšeni, međutim, zgrozila je one koji prate rad srpskih fudbalskih klubova i njihove navijače, od kojih su najnasilniji poznati kao „ultrasi“.

„Naše fudbalske huligane kontroliše država – oni rade ono što im država naredi“, rekao je Mirko Poledica, predsednik Sindikata profesionalnih fudbalera „Nezavisnost“, glavnog udruženja igrača Srbije. Rekao je da su nasilni navijači poput Belivuka toliko zastrašujuća sila da je kontrola nad njima uvek bila prioritet svake vlade koja želi da izbegne nevolje i ostane na vlasti. Belivuk je bio sredstvo vlade, rekao je, koristio se za razbijanje opozicionih skupova i pružio uličnu sigurnost za inauguraciju Vučića 2017. godine.

Ana Brnabić, srpska premijerka, rekla je u intervjuu da je Belivuku meta bio gospodin Vučić, daleko od toga da je bio partner.

„Imam kredibilne informacije da je njegov život bio u opasnosti“, rekla je. „Bilo je krajnje vreme da se deluje zbog svih pretnji organizovanog kriminala“, dodala je. Ali priznala je da su kriminalne bande razvile „jake veze“ sa državnim i bezbednosnim strukturama i da se sada istražuju i iskorenjuju. „Očigledno je da mafija ne bi bila toliko jaka da nije imala podršku u vladi“, rekla je ona.

Dodatak široko rasprostranjenom stavu da gospodin Vučić nešto skriva, međutim, bila je i opaka kampanja klevete u provladinim medijima usmerena na one koji su osporili predsednikovu priču o direktnom suzbijanju organizovanog kriminala, navodi list.

Vladimir Vuletić, beogradski profesor prava i bivši potpredsednik Partizana, koji je izašao u javnost sa optužbama za vladinu saradnju sa uhapšenim vođom bande, svakodnevno je blaćen u tabloidnim novinama koje podržavaju gospodina Vučića, piše Njujork tajms. Gospođa Brnabić je porekla da je kampanju organizovala vlada.

Tabloidi su napali i KRIK, izuzetno cenjenu grupu istraživačkih novinara koja godinama izveštava o vezama između vladinih zvaničnika i bande gospodina Belivuka.

Stevan Dojčinović, glavni urednik Krika, rekao je da su organizovani kriminal u Srbiji – i vladini zvaničnici – odavno povezani sa „brutalnom silom prirode“ koju pružaju fudbalski huligani.

„Političari su se uvek plašili naših huligana. Bez obzira ko je na vlasti, oni uvek sklapaju partnerstvo sa njima“, rekao je.

Međutim, poteškoće u partnerstvu sa huliganima pokazale su se padom bivšeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića. Pod njegovom vlašću devedesetih, huligani su se ulili u redove paravojnih grupa koje sponzoriše država koje su širile haos u Bosni i na Kosovu nakon raspada Jugoslavije.

Da je gospodin Milošević, kome je gospodin Vučić bio ministar informisanja i čije su službe bezbednosti blisko sarađivale sa huliganima i kriminalcima, bio u ozbiljnoj nevolji, postalo je jasno kada su ultrasi Crvene zvezde počeli da skandiraju „Slobodane ubij se!“ na utakmicama, podseća se u tekstu.

Milošević je izgubio vlast 2000. godine nakon što su ultrasi predvodili studente i druge demonstrante u jurišu na zgradu parlamenta u Beogradu, dodaje se.

Kada je Jugoslavija, čiji je tada deo bila Srbija, počela da se raspada krajem 1980-ih, rani znak predstojećeg rata pojavio se u maju 1990, kada je Crvena zvezda putovala na utakmicu u Zagreb, glavni grad susedne jugoslovenske republike Hrvatske. Utakmica je prekinuta nakon što su suparnički navijači zapalili stadion.

Među navijačima Crvene zvezde koji su putovali u Zagreb na utakmicu bio je i gospodin Vučić, koji se kasnije pohvalio da se „često tukao“ na utakmicama.

Gospodin Poledica, šef udruženja fudbalera, rekao je: „Naši političari se uvek plaše stadiona i njegove strašne moći. Znaju da se svako nezadovoljstvo na stadionu može brzo proširiti na ulicu. Oni to žele da kontrolišu “.

Dodao je da ne zna zašto su se vlasti okrenule protiv Belivuka, ali nagađa da su Belivuk i njegovi sledbenici otišli predaleko.

„Svi su znali da su nasilni, da su tukli ljude i pretili. Ali odsecanje glava?“, navodi on.

Advokat Belivuka Dejan Lazarević rekao je da njegov klijent još uvek nije formalno optužen i da ne postoje dokazi koji potkrepljuju optužbe za ubistvo, otmicu i druga teška krivična dela koje su protiv njega izrekli zvaničnici.

Gospodin Vuletić, profesor, rekao je da su Belivuk i „Sale Mutavi“, koji je u međuvremenu ubijen, prvi put preuzeli kontrolu nad južnim delom Partizanove tribine ubrzo nakon što je gospodin Vučić postao premijer 2014. godine, i počeli da tuku svakoga ko mu izgovara uvrede.

Sumnje da je Belivuk imao moćne prijatelje u vladi, ili barem za sprovođenje zakona, kako se dodaje, rastu od 2016. godine, kada je uhapšen zbog optužbi za ubistvo, ali je potom pušten nakon što su DNK i drugi dokazi protiv njega ili nestali ili su morali biti odbačeni zbog petljanja.

KRIK je kasnije objavio fotografije na kojima se vidi kako pripadnik srpske žandarmerije, policije, prisustvuje fudbalskim utakmicama sa Belivukom. U to vreme, policajac je bio u vezi sa višim zvaničnikom odgovornim za Ministarstvo unutrašnjih poslova.

Ovo partnerstvo sa vladom, rekao je Dojčinović, urednik Krika, raspalo se prošle godine iz nepoznatih razloga, verovatno zbog unutrašnjeg raskola u vladajućoj Srpskoj naprednoj stranci Vučića, čiji su se neki članovi našli u istrazi o Belivuku.

Među onima koje je policija odvela na saslušanje u vezi sa slučajem je i Slaviša Kokeza, predsednik Fudbalskog saveza Srbije. Kokeza, visoki zvaničnik vladajuće stranke, ranije je bio aktivista u ekstremno desničarskoj nacionalističkoj odeći koju je godinama vodio osuđeni ratni zločinac.

Sav loš publicitet razbesneo je mirne navijače Partizana poput Vladimira Trikića. Šetajući Dorćolom, pokazao je murale umetnika, pozorišnih reditelja i pesnika koji su navijali za klub. Partizan je, iako usko povezan sa bivšom jugoslovenskom vojskom, „uvek bio tim za intelektualce“, kaže on.

Za obične navijače Partizana, Belivuk nikada nije bio pristalica, već uljez koga je Vučić poslao da kontroliše i diskredituje rivale svog tima, navodi Njujork tajms.

Na utakmici Partizana u Beogradu održanoj pred uglavnom praznim tribinama zbog pandemije, Zoran Krivokapić bio je jedan od nekolicine navijača koji su uspeli da uđu na stadion. Rekao je da je prisustvovao svakoj domaćoj utakmici već 47 godina, a za uspon i pad gospodina Belivuka krivi, kako je rekao, predsedikovu ličnu osvetu protiv Partizana.

Afera “Jovanjica”

Odbrana Predraga Koluvije, većinskog vlasnika imanja “Jovanjica” na kome je prošle godine zaplenjena rekordna količina opojne droge, izazvala je veliku pažnju javnosti, toliku da se čak i predsednik Srbije Aleksandar Vučić o njoj oglašavao. Pitanja koja od samog početka more građane su da li je Koluvija po hapšenju zvao Andreja Vučića, predsednikovog brata, kao i da li bi trebalo da bude poligrafski saslušan zbog konstatnih navoda o umešanosti u aferu.

Ipak, dok ovo pitanje “lebdi” u vazduhu proteklih godinu dana, predsednik se bavi time da li bi trebalo da se ponovo poligrafski ispitaju policijci koji su razootkrili imanje “Jovanjica”, jer i pored ranijih obećanja da su njegov brat i on spremni na poligraf – nisu se do sada podvrgli poligrafskom ispitivanju.

Od samog početka izbijanja afere nameće se pitanje da li je Koluvija nakon hapšenja zvao brata predsednika Srbije, kao i da li je moguće da se proizvodnja na „Jovanjici“ obavljala bez znanja državnog vrha. Andrej Vučić nije nikad saslušan povodom ovih tvrdnji, i pored krivične prijave koju je protiv njega podneo gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević, a sve u cilju dokazivanja nevinosti brata predsednika.

Vučić je početkom prošle godine, upravo zbog konstantnih navoda o povezanosti njegove porodice sa „Jovanjicom“, istakao da su njegov brat i on spremni na poligraf, kako bi se utvrdile sve činjenice.

„Niko, nikada iz porodice Vučić nije bio u kontaktu sa tim čovekom. Fabrikovana je afera. I moj brat i ja smo spremni za poligaraf“, rekao je predsednik početkom januara 2020. godine.

Ipak i pored pompeznog najavljivanja o poligrafu, do ispitivanja još uvek nije došlo.

Sa druge strane, dok je saslušanje predsednikovog brata i dalje pod znakom pitanja, Vučić u medijima na poligraf poziva policajce koji su učestvovali u hapšenju Koluvije i koji su razotkrili aferu „Jovanjica“.

Ono što je posebno interesantno jeste da se i sam više puta pozivao na verodostojnost poligrafskog ispitivanja, a jedanput se, navodno, čak i testirao, u trenutku kada ga je jedan beogradski tabloid optuživao da je ucenjivao njegovog direktora i nudio mu povlastice da lažno svedoči protiv vlasnika tog lista.

Sličan stav o poligrafu dele i njegovi partijski sledbenici, pa ja tako, aktuelni ambasador u SAD Marko Đurić, nebrojano puta ponovo da je u slučaju istrage ubistva Olivera Ivanovića, kontroverzni biznismen sa Kosova, Milan Radojičić, prošao poligraf .

Koluvija je nedavno, prilikom iznošenja odbrane pred Specijalnim sudom u Beogradu, istakao da su mu policajci, nakon hapšenja, nudili saradnju i da kaže da je radio sa Andrejom Vučićem i Zvonkom Veselinovićem.

Ipak, on je to odbio, jer, kako je tvrdio, nije želeo da lažno optuži brata predsednika Srbije.

Dodatnu sumnju u to da li je Andrej povezan s „Jovanjicom“ izaziva i činjenica da, baš u trenutku kada se ponovo poteže pitanje njegovog učešća, Vučić, uz pomoć prorežimskim tabloida, iznosi i najavljuje nova saznanja o ovoj aferi iako je suđenje uveliko u toku.

„Gde je onaj poziv sa Koluvijom? A je li ćete možda na iznenađenje svih uskoro da čujete da su neki drugi razgovarali sa Koluvijom? Čini mi se da će biti iznenađenih. Interesantne stvari“, rekao je predsednik Srbije.

Postavlja se pitanje zašto predsednik Srbije ranije nije govorio o novim okolnostima, već u trenutku kada se pominje njegov brat.

Podsetimo, većinski vlasnik firme “Jovanjica” uhapšen je novembra prošle godine sa falsifikovanom službenom policijskom ispravom. Tada je otkriveno da se u plastenicima na ovom imanju nalazi oko 649,4 kilograma osušene marihuane, ali i plantaža od 65.581 stabljika kanabisa. Ubrzo je u javnosti procurela informacija i da je ovo imanje dobilo najmanje tri kredita od državne Agencije za osiguranje i finansiranje izvoza u ukupnom iznosu od 3,9 miliona evra.

Takođe, otkriveno je i da su “Jovanjicu” često posećivali pojedini politički funkcioneri, među kojima je bio i ministar odbrane Aleksandar Vulin, zatim Dragomir Petronijević iz Gradskog veća Beograda, direktor “Koridora Srbije” Zoran Babić, ali i Dragan Sikimić, koji danas vodi Agenciju za borbu protiv korupcije.

Afera “Jovanjica” ugledala je svetlost dana krajem prošle godine kada je narodni poslanik Miroslav Aleksić, na konferenciji u Narodnoj skupštini, ukazao na to da se MUP Srbije nije oglasio povodom rekordne zaplene droge pronađene kod Stare Pazove.

Istakao je da ima saznanja da je uhapšeni Koluvija nakon privođenje zvao brata predsednika Srbije. Ipak, ova informacija do sad nije potvrđena, čak ju je demantovalo i naknadno veštačenje telefona okrivljenog, navodilo je tužilaštvo.

KRIK podseća da policija nije obavestila javnost o hapšenju Predraga Koluvije i njegove grupe kojoj se trenutno sudi za proizvodnju 1,6 tona marihuane na farmi „Jovanjica“, iako to obično čini i hvali se mnogo manjim zaplenama droge.

Prvi koji je to uradio bio je upravo Aleksić, nekoliko dana nakon hapšenja. Tadašnji ministar policije Nebojša Stefanović pravdao je ćutanje rekavši da policija nije htela da upozori nove potencijalne izvršioce.

Koluvijino imanje posećivali su različiti funkcioneri među kojima su i sadašnji ministar policije Aleksandar Vulin, bivši direktor “Koridora Srbije” Zoran Babić, a najčešće u Koluvijinom društvu je mogao da se sretne član gradskog veća Grada Beograda Dragomir Petronijević, a niko od navedenih javnih funkcionera nije čak ni saslušan u istrazi.

Kumovi Alek i Neša i igra i “ko pisne…”

Član pokreta “Oslobođenje” i bivši inspektor Uprave kriminalističke policije (UKP) Milan Dumanović izjavio je danas da će zamenik predsednika Srpske napredne stranke Nebojša Stefanović najverovatnije biti smenjen sa svih funkcija, ali da neće završiti u zatvoru.

Dumanović je agenciji Beta kazao da će se sukob između Stefanovića i predsednika Aleksandra Vučića završiti kompromisom.

„Vučiću i Stefanoviću je u ovom trenutku najbitnije da ne budu povezani s organizovanim kriminalom. Kumovi će se sigurno nagoditi, Stefanović će dobiti slobodu, a Vučić omertu. Kad bi Stefanović progovorio, politička karijera Vučića bi bila ugašena“, istakao je bivši inspektor UKP-a.

On tvrdi da borbe protiv organizovanog kriminala neće biti sve dok je na čelu Srbije Aleksandar Vučić.

Dumanović kaže da je većina funkcionera SNS-a, u Beogradu i u unutrašnjosti Srbije, povezana s raznim kriminalnim grupama.

„Ako bi Vučić zaista pokrenuo borbu protiv organizovanog kriminala, morao bi da potpuno uruši SNS, jer bi veliki broj stranačkih funkcionera završio u zatvoru“, ocenio je Dumanović.

Na čitavu priču dodajmo i to da se ne zna tačno gde završavaju razne afere i skandali jednog a poćinju drugog. Prosto se prepliću. Ako taj njihov džemper počne da se para, ode li jedna petljica, ode i celo klube vunice.

Kako ono narod pametno kaže: “Kud ide june, nek’ ide i uže.” I tako njih dvojica kumova i verovatno još pet – šest prijatelja, podrepaša, poverenika, znaju sve o svakome. Pa upozoravaju jedni druge k’o onomad Palma za “ko je vozio u Doljevcu i gde je čija glava bila”.

I Neša će, po svemu sudeći proći kao Đilas, odnosno Berluskoni, kako se onomad izlanu Dragan J. Vučićević tokom reklama, nema tu zatvora ni za koga.

Samo ovaj narod trpi opstipaciju i čeka kad će re razvezati vrzino kolo i prestati da nas jašu i Kurta i Murta. Neustavno, zločinački i kako stignu, dok ne popadamo.

Razvojni pad Stefanovića – od omiljenog Vučićevog ministra do Nebojše iz Beograda

The post Kum Neša previše zna o poslovima braće Vučić i to je jedini razlog zašto je sklonjen appeared first on Luftika.