Koliko je moć magije kod drevnih civilizacija bila velika, može se videti i danas, ukoliko se duboko zagrebe ispod površine savremenog čoveka. Među populacijom koja je ostala imuna na progres novog doba treba se tražiti izvor onoga što može uputiti na način života čoveka od pre nekoliko stotina, pa ponegde i hiljada godina.
Reč je naravno o zatvorenim ljudskim grupacijama smeštenim u šumama Južne Amerike i Afrike Koje još uvek žive po aršinima svojih predaka i ne bi se reklo da će se uskoro tu nešto promeniti. Među ljudima Koji pripadaju zapadnoj civilizaciji, onima koje često srećemo na ulici, u medijima i gde god dopire urbano naštelovani pogled, pripadnici ovih grupacija često se nazivaju i pogrdnim imenima poput “nerazvijenih civilizacija“. Ono što, međutim, u biti može obrisati sve tvrdnje čoveka naviknutog na gedžete i aplikacije, jeste da su upravo među potomcima ovih civilizacija skrivene velike tajne o osnovama medicine, koja se na mnogo frontova bratimi sa narodnom farmacijom, ali i obredima, običajima i verovanjima. Nepotrebno je izvoditi tezu da su među indijanskim plemenima, kao i kod afričkih urođenika, u današnje vreme pojedini običaji u najmanju ruku nerazumljivi ostatku sveta. To je i te kako očigledno, ali se nikako ne sme sa nipodaštavanjem gledati na njihove navike, jer vrlo često tu leže istinske tajne o zdravlju, mladosti i sreći.

Tajne iz davnina

Vređalo nas to ili ne, gotovo da je aksiom postala rečenica kako smo mi, deca sa kraja prethodnog veka, poprilično razmažena generacija u odnosu na čitavo nasleđe koje nam je ostavljeno u amanet. U odbranu, svakako, imamo mogućnost da iznesemo činjenicu da je poslednjih 20 godina dvadesetog veka donelo više promena na planu tehnologije nego svi milenijumi od Velikog praska do sada. Tako se valjda tešimo, jer smo iskonski i genetski postali lenji i manje izdržljivi. Vredi se zamisliti i i nad činjenicom da je Danas, kada je medicina toliko uznapredovala, smrtonosnih bolesti, kao nikada do sada. Među ljudima koji boluju od teških bolesti, opasnih po život, često nalazimo one koji se uprkos skupim lekovima, vraćaju majci prirodi, pa one “zastarele i staromodne“ afrikance više ne smatramo suludim, već se divimo njihovoj alternativnoj medicini. A recepti iz davnina, ne deluju uvek i svuda. Ostaje nam veliki upitnik da li je zapravo lekovita trava, smućkana po tajnom receptu šamana, samo deo puta koji se jedino uz neizostavni obred može sprovesti do kraja. “Ajahuasca“ čuven biljka koja isceljuje i duh i telo, u poslednje vreme je popularna među eksperimentalistima koji bi da se očiste od moralne i fizičke prljavštine. Ipak, jedino plemenski vračevi i njihovi direktni učenici, po svedočejima onih koji su je iskusili, mogu nas uvesti u čari botanike iz one perspektive na koju retko kad obratimo pažnju. Uostalom setimo se samo saveta naših, ovdašnjih starih, koji su na spise Vase Pelagića gledali kao na najveće bogatstvo kada je u pitanju medicina iz prirode.

Spas sa istoka

Diskutabilno je pitanje odakle potiče farmacija i koje prvi spojio botaniku sa hemijom i iz nje izvukao korist po čoveka i živi svet. Danas kada imamo čitavu paletu lekova i njihovih zamena, gotovo se nikad ne zapitamo kada je i kako sve krenulo. Sirupi, tablete, pilule, postali su deo naše svakodnevice. Farmakoindustrija je danas toliko uznapredovala da se veoma često događa da se lekovi proizvode i u samim apotekama. Praškaste materije koje se prave po određenim receptima često se stavljaju u želatinske prazne kapsule koje su medicini poznate još od polovine devetnaestog veka. Ovakva konzumacija leka smanjuje mogućnost direktnog kontakta leka sa sluzokožom usne duplje. Verovali ili ne, lekovi se, ovakvi kakvima ih danas znamo, pojavljuju još u vreme trocifrenih godina nove ere. Izuzev kineske i japanske drevne medicine koja je unapređivala sva znanja o do tada pronađenim hemijskim supstancama, najviše uspeha farmacija je imala između sedamstote i hiljadite godine nove ere na prostoru islamskih zemalja. Tome u prilog svedoči i saznanje da su prve apoteke otvorene 745. godine u Bagdadu. Mnogi povezuju apoteke sa prodavnicama začina, ali istorija farmacije kaže da su žitelji ovih prostora u svojim kanonima medicine prepoznavali indikacije kod čak šest do sedam stotina lekova.

Zbog svega navedenog, isključivanje konteksta prošlosti počev od narodne medicine, do one koja je hemikalije uključivala tek po nuždi, je po mnogima pogrešno. A farmakomafiji koja i te kako uzima maha, se često govori. Setite se, razvoj medicine trebalo bi da pomogne čoveku. Nadamo se da čovečanstvo zbog ličnih interesa pojedinca nije promašilo kurs kojim već vekovima plovi.