Odustala sam. Ništa dramatično, nikakav teatralni izlaz na velika vrata. Samo malo suza koje sam zadržala za sebe. Za sebe i ono malo zvezda što se vide kroz moj prozor. Ne postoji razlog. Postoji ih mnogo više. Još uvek je sve tako novo za mene. Ali osećam da mora da ispliva na površinu. Sad ili nikad. I mrzim ono kad kažu da se druga vrata otvore kad se jedna zatvore. Mrzim, a opet se tešim time. Užasan kliše, ali ako će mi od toga biti bolje dajte! Dajte sve od čega će mi biti bolje! Jer, ja sam sve probala. Napunila sam stomak, ispraznila oči. I ne znam odakle da počnem. Ne želim da počnem od početka, početak je bio savršen. Kraj me je uništio. A svašta sam morala da prećutim,slažem i zaboravim da bih stigla do ovde. I da sam znala da će kraj biti ovakav ne bih otišla u taj park, ne bih sela na tu klupicu i ne bih dozvolila da me uzme za ruku...taj čovek od leda! Čovek za kojeg sam mislila da je bio i da će ostati moj život. Sada je samo rez na srcu, ožiljak za zauvek. I još mnogo toga je, mnogo toga o čemu još nisam spremna da pišem. Mnogo toga o čemu još nisam spremna da mislim.
Malo mi mrznu prsti i možda bih trebala da se ugrejem. Ali, kako ugrejati slomljeno srce? Ponekad mi se čini da su ovi komadići stakla samo delovi leda, da će se otopiti čim se nalijem šoljom čaja. A onda se setim da su to parčići zariveni duboko u moje srce. I da planiraju tu još malo da ostanu. Koliko god da je bolelo kad su se smeštali u unapred napravljene pukotine, znam da će boleti još više kad ih budem vadila. Jedan, po jedan. Ali znamo da tako rane zaceljuju. Prvo izvadiš ono što ih je napravilo, očistiš ranu i pustiš da zaceli. A ovim ranama će trebati Vremena. Prvi komadić vadim tako što donosim prvu odluku. Ne javljam se više na taj broj! Za sve što sam htela da čujem imao je vremena. Za sve što je mogao da kaže a nije, imao je vremena. Za sve što sam ga pitala imao je izgovor ali ne i odgovor. Za sve o čemu je bilo važno da se razgovara imao je vremena. Samo za mene nije bilo vremena. I ni jedno od tih vremena nije pametno iskorišćeno. I zato, ne javljam se na telefon.
Još jedna rečenica, rodjena kao pametna. Treba praštati. Oprostila sam. Više puta, po mnogo puta. A onda je došlo do granice, sve to opraštanje raznih malih i velikih stvari. I moraće ovaj put on meni da oprosti što ne mogu da mu oprostim. I iskreno, ne znam kako će on moći da se nosi s tim.
Nikada on nije bi jači nego što je bio u mojim očima. Gledala sam ga kao spas, kao najbolji mogući ishod. Kao što se gleda u sreću. Sa strahom i željom. Čak i moj, bio je tako nedostižan i svoj. Uvek je bio više svoj nego bilo čiji. Volela sam to. Misleći da je to vrlina.
Sada, znam da je to sebičnost. Ne daje se ni malo ni onima koje voli. Ni onima koji ga vole. Uvek sam, čak i kada je zajedno. Moj čovek. Čovek koji više nije moj, a možda to nikada nije ni bio. Osećala sam te njegove česte odlaske i dolaske. Kao plima i oseka. I uprkos njima volela sam ga. Volela sam ga zbog onog što je uspavljivao i budio u meni. Sva ta lepa osećanja, dugujem njemu. Previše mu dugujem da bih tek tako prestala da ga volim. A osećam celim svojim bićem da treba da prestanem. Zauvek.
Radovala sam se svakom našem susretu! O kako sam se samo radovala... I ta radost mi toliko nedostaje. A znam kad bismo se sad sreli, ne bi se pojavila u svom sjaju. Bila bi to samo sena radosti te. Kao trag od prašine. Par zrnaca peska. Nešto toliko majušno da ne bi bilo vredno ni pomena. U razlici izmedju te dve radosti pored sveg izgubljenog vremena nalazim se ja. Razapetih osećanja. Na ivici da potonem. A opet na granici da se uhvatim za poslednje što imam. Za nadu. U koju veruju i mnoge beznadežnije patnje od moje. I da je prigrlim svom svojom jačinom. Mada, pravo pitanje je koliko sam jaka?
Nedovoljno za nov početak. Nedovoljno za neke nove ljude, nove susrete i nova poznanstva. Nedovoljno za novi list. A opet dovoljno da znam da se izdignem iznad svega, kad za to dođe vreme.
PHOTO by : Pinterest
