Pitaju me gde ja to Idem kad se noć spusti, a mesec proviri između dva oblaka. Tamo, kažem, odakle se mesec najbolje vidi. Idem, da pronađem još jednog mene, zanesenog i zagledanog u iste stvari. Jer, ma koliko mi puta otvarate oči, ja u bajke još verujem. Sigurna sam, srešćemo se. U gluvo doba noći, kad obično slične duše hodaju gradom. To neće biti naš prvi susret, već prepoznavanje. On će pužiti ruku, ja ću odgovoriti smeškom. Biće to priča koju jutro neće pokvariti. Govoriće mi da me je tražio dugo na pogrešnim mestima, među pogešnim ljudima. Biće to slučajnost stavljena pred nas. I mi ćemo je prigrliti kao dar, ne pitajući se zašto i kako je ona dospela tu. I uvek kada bude oblačna noć, kao sada ja ću svima moći da kažem da zvezda nema jer ih je on sve poskidao samo za mene.