Ponekad mi se čini da se sve brige ovog sveta sruče na moja nejaka leđa. Tu prenoće, pa onda ranim jutrom ponovo pritiskaju i bole. Ponekad brinem o najbanalnijim stvarima, a onda te brige rastu. Hrane se strahom, strepnjom, sumnjom... Od gladne dece preko globalnog zagrevanja do brige o budućnosti. Sve se to odjednom sakupi i tišti. A ja želim da živim kao da ne postoji sutra, kao da se ne dešava ni jedan trenutak sem ovog SADA. 




To moje SADA, to si ti. I znam, ponekad nisi svestan toga, ponekad se samo zagledaš u moje oči i ne slutiš ništa. Ili slutiš sve. A ja ćutim. Jer znam, ako krenem da govorim reči će prerasti u suze. Onda ćeš misliti da sam tužna. A nisam.

Plakala bih od sreće. Ponekad. Onda kad setim da se brineš za mene pa ti se na čelu stvori ta još jedna bora sa mojim imenom. Onda kad me poljubiš u ruku, onako, jer ti tako dođe. Onda kad očima kažeš i više nego što misliš da si rekao. Onda... kad moje telo postaje tvoje, a ja uzdahom odgovorim na tvoju želju. Tada.




I mogla bih satima da nabrajam. I ne bi bilo dovoljno. Bilo bi malo vremena da se opiše, malo da se napiše, malo da se oseti, malo da se shvati. Ponekad to moje SADA, to naše SADA traje kao tren...Onda se hvatam za sitnice, za svaki dodir i svaki pogled. Jer želim da pamtim. Jer želim da nosim sa sobom. Svaki drhtaj, svaki treptaj, svaki uzdah. Ponekad, čini se, ja moram da odem, ponekad se čini da moram da odem baš daleko. Tad se uhvatim za osećaj. I ne puštam. Kad pustim brige se vrate.

Ponekad imam osećaj da gde god da odem, ti ćeš biti ono čemu ću da se vraćam. Ponekad kao da me nikada ne bi ni pustio da odem. Ponekad zaboravim gde sam, ali znam da sam na sigurnom. I ponekad, ali samo ponekad, posumnjam u naše SADA.Jer, svaki put me uveriš u suprotno.