U vreme praznika i gradskih šljokica, ponovo na površinu isplivava pitanje darivanja, koje je prisutno tokom čitave godine. Posebno osetljivu temu (naročito za roditelje) predstavlja rođendanski poklon. Naime, dete najlakše upravo mami i(li) tati saopštava šta bi želelo da dobije, a kako biva starije, željena STVAR je, čini se, sve skuplja (nedostupnija) i to je ono prvo što pada u oči i što većinu  roditelja opterećuje. Problem je u tome što odmah pomislimo na novac koga nikada nema dovoljno (ili nam se tako čini)…

Pre nego što (o)smislite poklon ili dar za svoje čedo, postavite najpre sebi pitanje – da li i sami procenjujete svoju i(li) ljubav drugih kroz poklone/darivanje ili ste već naučili jednu od najvažnijih životnih lekcija?  Tek onda možete smisleno dalje u akciju zvanu „(na)učiti Dete pravim vrednostima“.

U opštoj želji da ne pravimo greške svojih roditelja (već, možda paradoksalno i uglavnom nesvesno, radije sopstvene),  nikako više u obzir ne dolazi jedan od recepata koji je nekada davno bio često efikasan, ali sa mnogo nedostataka. On je bio konkretan: „Biraj sam (-a) šta ćeš: ili poklon ili rođendan (torta i gosti)“. Danas je to gotovo nezamislivo, iz brojnih razloga, promišljanja i zaključaka novih generacija mama i tata. Stoga se postavlja  pitanje kako napraviti balans i pomiriti krajnosti? Kako prirediti i radost i (pametni) poklon kome će se dete barem malo obradovati, ili koje će Posle Nekoliko Godina pronaći na tavanu i proglasiti ga „otkrićem veka“ ?

Kako god okrenete, čini se da se sve svodi na iskrenost. Decu svakako ne treba opterećivati finansijskim problemima odraslih, ali ih vremenom treba uključivati u realnost, objašnjavati svet u kome će se jednog dana osamostaliti i činjenicu da nije sramota nemati mnogo para.

Na primer, kada saopšti da želi da dobije najveći Lego, onda najpre zajedno pogledajte cenu i mudro pokušajte da mu „prevedete“ koliko je to para, šta sve može da kupi za isti novac i koliko je to manjih lego kocki. Naravno, među tim „sitnijim“ primerima, obavezno treba navesti i „mamac“ u vidu nečega što dete jako voli. Pokušajte, na primer, desetogodišnjaku da „prevedete“ lego od 100 evra u broj omiljenih čokolada, ili kesica, a potom i u broj sličica  fudbalera koje strastveno skuplja. I tako dalje. Probajte, jer često „upali“, a korisna je lekcija. Dakle, za početak, najpre primeniti mudro cenkanje sa mnogo strpljenja i vedrine.  

Naravno, vremenom, dete sve manje reaguje na ove trikove, i tada dolazimo do faze kada roditelj svesno preuzima na sebe onu vrstu „tereta“ da pokloni nešto u okviru svojih mogućnosti (znajući ujedno da to neće izazvati takvo oduševljenje kao stric koji se pojavljuje na vratima sa ogromnim jednokratnom šarenom lažom), ali svestan da je poklonio nešto korisnije, što će biti primenljivo „na duže staze“ ili, makar, nekada.  Osim toga, nikada ne smemo zaboraviti da ono što ništa ne košta, a ostaje u sećanju, jeste DOŽIVLJAJ. Ako ne možete da priuštite žurku za sve drugare, napravite ili jednu manju bez pozivnica (čime dete učite da se prijateljstvo stiče i neguju, a  da je broj pravih prijatelja uvek jednocifren) ili vašu porodičnu, tako što ćete prirediti diskoteku u kući, ljubiti ih i maziti. Toga dana odbacite svau nervozu i mračne misli i dopustite sebi da budete posebno topli (ne, nećete ih time razmaziti), a iznad svega – smejte se, ludirajte ako možete, skačite, plešite, ali sve od srca. To će deci sigurno ostati urezano u sećanju i u duši, što je, priznaćete, mnogo važnije nego šareni papir koji kad-tad odlazi u kantu za smeće. Dozvolite  sebi da poklonite nešto što možda nije baš ono što je dete želelo, ali je dobro za njegovu dušu. Iznad svega, verujte u svoju decu jer ćete, posle nekoliko godina njihovog očekivanja skupih poklona, možda ipak doživeti to da vam dvanaestogodišnjak kaže da za rođendan želi mnogo sličica i – ništa drugo. I to ne da bi ih lepio u album, već da bi se tapkao. Tapkanje – stara i zarazna dečija igra, koja nema veze sa telefonima, tabletima i kompjuterima, a vole je i devojčice. Tapkanje – vaše dete je ipak zdravo i uči (naučilo) da se raduje i da ceni „sitnice koje život znače“.

Dobar balans isključuje euforiju pružanja, ali i očekivanja, i predstavlja pomirenje onog najboljeg iz krajnosti koje su nam na raspolaganju. Kada ga vremenom, uporno i strpljivo, sa mnogo ljubavi u osnovi i dostignemo, onda počinjemo i da učimo decu da se raduju i „malim stvarima“. Svojim primerom, iznad svega. Jer, kako reče čika Duško Radović, Pokloni su retki i jeftini. Sve ostalo je podmićivanje.  a Šta je besplatno? Samo ono što je najveće, najlepše i najvažnije.

______________________________

Autor teksta:

The post Pokloni i(li) darivanje? Učimo li decu da se raduju suštini? appeared first on Lips & Heels.