Kada su životinje u pitanju, navikli smo da mogu biti raznih veličina, oblika i boja. Ali posebno iznenadjuju vrste koje odskaču od ostalih. Jedna takva vrsta jeste i vrsta mačaka koja se zove Main Coon.

Main Coon, tzv. „nežni div“ mačije vrste, je jedna od najstarijih vrsta mačaka Severne Amerike. Smatra se da potiče iz savezne države Maine. O njenom poreklu se još uvek polemiše, a smatra se da je nastala ukrštanjem poludivljih domaćih mačaka i rakuna. Iako je genetski ova tvrdnja nemoguća, terijski objašnjava čupav rep, najčešću boju tamnog prugastog uzorka sličnog rakunu i naziv „maine coon“  koji je skraćen od „racoon“.

Druga teorija o poreklu ove čudne mačke navodi da je francuska kraljica Marija Antoaneta, planirajući svoj beg za vreme Francuske revolucije, poslala svoje mačke u Sjedinjene Države kako bi tamo brinuli o njima dok ona ne dođe.

Bez obzira na raznolikost teorija o postanku ove mačke, najverovatnija je verzija, da je main coon mačka nastala ukrštanjem prvih angora mačaka, koje su u SAD doneli moreplovci New Englanda, i kratkodlakih domaćih mačaka. Većina ljubitelja ove specifične vrste, smatra da si gen za dugu dlaku u SAD donele imigrantske mačke. Smatraju da su one stigle sa Vikinzima preko njihovih trgovačkih luka na Grenlandu i Islandu. Ova tvrdnja je potkrepljena činjenicom da je u Maineu pronađen norveški novčić iz 11. veka, a poznato je da su mačije kože bile cenjena trgovačka roba.

Mejn kun mačka je  u 19. veku bila veoma popularna, kao veličanstvena, izdržljiva u lepa vrsta. U literaturi se prvi put pominje 1861. godine, a radilo se o crno – beloj mački poznatoj pod imenom „Captain Jenkins of the Horse Marines“ koja se pojavila na izložbama mačaka u Bostonu i Njujorku, baš kada je ova vrsta postala popularna. Popularnost veličanstvene mačke je opala kada se, krajem 19. veka, pojavila persijska dugodlaka mačka. Ipak, mejn kun mačke su kao sjajni lovci na miševe a i kao kućni ljubimci imali svoje ljubitelje na prostoru Nju Inglanda. Pedesetih godina 20. veka su uspostavljeni registri pedigrea, i mejn kun mačka ponovo privlači zasluženu pažnju.

Zahvaljujući čvrstoj dlaci i građi tela, ova vrsta je otporna na najoštrije zime. Mejn kun sa pravom važi za jednu od najvećih vrsta mačaka na svetu, jer su mužjaci obično teški do 7 kilograma a ženke do 5 kilograma. Postoje priče o divovskim primercima teškim i do 18 kilograma. Iako vole društvo, mejn kun mačke su nezavisne uglavnom jer retko gde nalaze dovoljno veliko krilo u koje bi se smestile.

Mejn kun mačke se uzgajaju bez ikakvih ograničenja, u nizu prelepih boja, uključujući jednobojne, dvobojne, kornjačaste, prugasto – kornjačaste, osenčane i naravno prugaste. Smeđa klasična prugasta mačka nesumnjivo je najpopularnija. U početku su samo smeđe prugaste mačke dobijale naziv mejn kun a sve druge boje i uzorci dobijali su naziv mejn šeg ( maine shag ) .

Boje očiju mogu biti zelene, bakarne i plave.  Kod belih mačaka su dopuštene i oči različitih boja. Na izložbama, boje očiju i dlake donose samo 15% dodeljenih bodova. Za sudije su mnogo važniji  glava, telo i  stanje krzna.

Idealno, glava bi trebala da bude duža nego šira, sa visokim jagodičnim kostima i ušima koje su velike, sa mnogo dlake i široke u bazi. Vrat je srednje dugačak, dok je telo dugo, a grudi široke. Za razliku od persijske dugodlake mačke, mejn kun ima duge noge i rep.

Brada treba da bude izražena, dobre širine i dubine. Linija nosa i brade treba da bude pod pravim uglom, a nos kod čela mora da ima jasno izražen prelaz.

Uši treba da su velike i visoko plasirane, razmak između otprilike jedna širina uveta u korenu. Kod jedne mejn kun je veoma važno da na vrhu ušiju ima dosta dlačica koje podvlače njen pomalo divlji izgled. Otvorene oči treba da su okrugle do lako bademastog oblika, a pogled usmeren. Grudni koš i leđa su kod mužjaka dosta snažni, telo je dugačko i treba da se završi repom koji svojom dužinom dostiže do ramena. Obilna duga dlaka na repu je obavezna. Noge su snažne i stabilne, zadnje nešto duže nego prednje.

Mejn kun je razigrana mačka ali nije stalno u pokretu, ima svoje mirne faze kada se odmara i drema. Aktivna je do duboke starosti. Ako nema pogodne igračke naći ce komad papira ili nešto drugo i zanimaće se sa tim što ima, a voli i da aportira.

Ako ima prilike da se kreće u prirodi, bašti na primer, može se posmatrati koliko je prirodnog instinkta u njoj. Veoma je vešta i brza , pa recimo skoči i preko dva metra iz mesta da uhvati neku pticu u letu…za mejn kun to nije nikakav problem.

Tipično za rasu je da voli da se igra sa vodom. Ne baš da se kupa ali na primer oko posude iz koje pije vodu je uvek mokro. Prvo umoči šapu da proveri temperature, pa onda šapu otrese. Tako nekoliko puta, pa tek onda pije. Pritom je već pola vode van posude. Ovo zvuči kao neka šala, ali nije. 

Kao potomak pripadnika grupe šumskih mačaka mejn kun je u prirodi bila prinuđena da se kreće i kroz vodu te joj to ni danas ne predstavlja problem već i samim tim što je struktura njene dlake takva da vlaga ne dopire do kože.

Sve u svemu, većina nas može samo da nagađa koliko je zanimljivo vlasnicima ovih mačaka.

Prethodni tekst-> Andrea Bočeli: I nemogući snovi se ostvaruju

___________________________________________________________________

Priredila:

Moje ime je Danica Žunjanin.

Kažu da sam tvrdoglava i uporna, što je za Škorpije donekle normalno. Mislim da mi je upravo ta upornost pomogla da i preko 20 godina ostanem verna svojoj ljubavi prema pisanju.

Sem što sam tvrdoglava,smatram da sam pozitivna,”raspevana”i požrtvovana. Pisanje me smiruje i iz njega crpim energiju. Nadam se da ću kao takva moći da doprinesem značaju ovog bloga.

Mail adresa: [email protected]

The post Main Coon – Mačka ili lav, pitanje je sad? appeared first on Lips & Heels.