Ja otprilike znam čime se baviš,  ali bih ipak više volela da to čujem od tebe.

Pa, u najkraćim crtama rečeno, ja sam fotograf. To nije moje zvanično zanimanje. Ja sam po zanimanju profesor fizičkog, ali od kada sam završio fakultet nisam mogao da se zaposlim u struci i odlučio sam da potražim posao na nekim  drugim mestima . Napravio sam jednu listu stvari kojima bih želeo da se bavim a koje nikad nisam imao priliku da probam. Precrtavajuci stvari sa te liste došao sam do Fotografije. To je bila moja dugogodišnja ljubav u vidu hobija i poluprofesionalnog rada,  gde sam se više bavio obradom fotografije za potrebe drugih ljudi , ali se nikad nisam bavio samim kreiranjem fotografije. Dok sam obrađivao fotografiju uvek su pohvale za tu krajnju finalnu fotografiju dobijali oni koji su fotografiju napravili, koliko god ona nekvalitetna bila, a ne ja koji sam napravio krajnji proizvod.

Meni je bilo zanimljivo da saznam zbog čega dolazi do tako loših fotografija, zbog čega su tako loše napravljene, pa sam onda krenuo da se malo informišem u smislu teorije da bih uspeo da spoznam greške koje oni prave i zbog čega te greške nastaju. U toj teoriji i informisanju proveo sam godinu ipo dana. Krenuo sam sa nekim najprostijim aparatom koji sam imao kod kuće da sve te teoretske stvari koje sam u međuvremenu naučio sprovodim u praksu, da vidim  da li je sve to izvodljivo kao što piše u knjigama. Kako mi je polazilo za rukom da dobijem efekte koje sam uspeo da pročitam u knjigama, meni je to sve više bilo interesantno i ja sam to sve više razvijao.

Posle nekih dve godine usavršavanja bio sam spreman da rizikujem i krenem ozbiljnije da se bavim ovim poslom. Tako sam odlučio da sa nekom mojom ušteđevinom kupim prvi profesionalni aparat i nastavio sam dalje da kreiram svakodnevne, uobičajene fotografije, dok nisam kroz neke radove došao do kontakta sa ljudima kojima se to svidelo i ponudili su mi  saradnju u okviru nekih ozbiljnijih projekata.

Koji je tvoj prvi veći projekat koji si radio?

Jedna od prvih većih stvari koje sam uradio jeste angažman koji sam dobio preko jedne turističke agencije iz Beograda da idem u Grčku i da tamo pratim provod odredjenog broja ljudi. Uz to sam dobio i akreditaciju da fotografišem Cecu Ražnatović koja je tih dana u Solunu trebala da ima svoj prvi koncert u Grčkoj.To je bilo jedno veliko dešavanje.  Pregovori oko toga da li ću ja ili neko drugi da je fotografiše trajali su tri dana, nakon čega je agencija odlučila da sam ipak ja adekvatan. U Grčkoj smo bili četiri dana.  Koncert je protekao fenomenalno, ali zbog velikog uzbuđenja i stresa da sve protekne kako treba, ja se praktično koncerta i ne sećam.  To mi je otvorilo vrata ka nekim ljudima koji su bili zainteresovani da im se odrade neke fotografije a tražili su kvalitet.

Koliko ti je vremena potrebno da od fotografije napraviš umetničko delo?

Pre svega, priča sa fotografijom počinje sa planiranjem.  Mnogi fotografi odlaze na poziv, rade odmah fotografije i to je to.  U mom slučaju to nije tako.  Ja ne radim fotografije spontanog karaktera, već se najviše baziram na planiranju umetničke fotografije u smislu neke reklame.  Klijent me zove i traži određenu vrstu fotografije.  Nakon razgovora,  narednih nedelju dana,  prikupljamo resurse za sve to – novčana sredstva ili lokaciju za izradu fotografije.  Nakon toga, kreće izrada fotografije od 1.5 sat do 8 sati koliko je trajalo za „Ljude u glavi“.  Meni je potrebno minimum dva dana za obradu jedne fotografije tako da praktično za jedan set od nekih 4-5 fotografija treba sigurno nedelju dana.  Dešavalo se da dve fotografije obrađujem 7-10 dana zbog njihove kompleksnosti i potrebe da se nešto naglasi.  Ja sam po tom pitanju perfekcionista i onda ne puštam fotografiju van svog računara, dok nisam apsolutno siguran da propusta na njoj nema.

Da li ti se desilo da neko traži od tebe sliku kakvu ti kao umetnik ne bi uradio?

Dešavalo se ranije da dolaze sa idejom kako bi to trebalo da.  Ja volim da razrađujem tu ideju zajedno sa klijentom i dešavalo se da oni smatraju da im je neka poza, ili lokacija,  idealna za takvu vrstu fotografije.  Možda to u njihovim glavama  jeste tako, ali kad to izadje na ekranu fotoaparata, nije taj doživljaj.  Onda dodjemo u jednu neprijatnu situaciju gde oni vide da su pogrešili ali je već mnogo kasno za bilo kakve drastičnije prepravke.  U tom trenutku, dovijamo se i sa iskustvom i sa elementima koje imamo tu u okolini, da to na brzinu prepravimo i doradimo kako bi izvukli maksimum.   U principu, u toku snimanja se dešavaju neke improvizacije koje nisu planirane, ali su to uglavnom improvizacije koje daju dodatnu harizmu slici.

Koliko se razlikuje krajnji proizvod od onoga što si zamislio na početku?

Uvek uzimam za sebe nedelju dana za razradu ideje kako bih pokušao da do najsitnijih detalja razradim tu fotografiju.  Konkretno, ja uglavnom dolazim sa jednom jasnom idejom na snimanje, i znam tačno šta želim.  Medjutim, vrlo često se dešava da neki detalji budu promenjeni.  To je neki detalj koji nije posebno uočljiv, ali ga oko registruje i slika deluje interesantnije.  Imali smo priliku da radimo fotografije za Miloša Radičevića,  našeg sugradjanina. Te fotografije su se rađene u šumi, gde je motiv bio da je on drvoseča .  Imao je partnerku koja je tu bila da mu pravi društvo, takav  je bio koncept slike. U jednom trenutku, došli smo do jedne fotografije gde je ona naslonjena na neki džip sa kariranom košuljom vezanom u čvor oko dekoltea a dole je imala teksas šorc.  Prvobitno je slika tako zamišljena.  Fotografija je ispala kako smo je planirali, ali nešto je tu falilo.  Ona je u jednom trenutku došla do ideje da možda treba otkopčati na šorcu dugme, dva,  kako bi se dodala tu neka aroma. Odslikali smo ponovo sa otkopčanim šorcem, dobili smo neki erotski naboj na fotografiji i to je upravo ono što je falilo toj fotografiji da bude potpuna, da ne bude dosadna. To su neke sitnice koje se na samom snimanju menjaju a koje ja ne mogu da predvidim dok samo snimanje ne krene.

Koliko često imaš priliku pored svih angažmana da fotografišeš za svoju dušu?

Ja najviše volim da fotografišem  prirodu.  Takođe sam jako ponosan što sam uspeo da usavršim tehniku noćnog snimanja.  Međutim, pored svog posla, ne uspevam često da fotografišem za svoju dušu. Često sam u kontaktu sa mladim kolegama, amaterima, koji imaju priliku da jednostavno uymu aparat i odu negde u prirodu i fotografišu ceo dan.  Onda se pitam gde sam se ja to izgubio u celoj priči. Nakon dugog razmišljanja shvatio sam da je „ ono što volim“ preraslo u „ ono što moram“. Ja i dalje kreiram jer to volim ali je sve to postalo sada više obaveza nego zadovoljstvo. Sve se pretvorilo u jednu mašineriju koja programirano kreira stvari.  Nema više prostora za spontanost i uživanje u samoj spontanosti.  To je jedan žal i posledica moga angažovanja.  To je jedan kompromis koji sam morao da napravim – manje radiš za svoju dušu da bi mogao više da radiš za druge.  Radim na tome da mogu da pronadjem s vremena na vreme prostora po rasporedu kako mogu da odem za svoju dušu negde.  Za sada mi ne polazi za rukom, ali se nadam da ću uspeti da mogu da stavim ranac na ledja i odem na neku planinu jedno popodne i da se tamo opustim.  Da se kroz fotografiju odmorim od fotografije.

Sem tog prvog velikog projekta koji si radio sa Cecom i ovog koji si radio sa Milošem , da li si radio sa još nekim poznatim ličnostima?

Imao sam poziv za ponovnu saradnju sa Cecom na snimanju njenog spota koji se odvijao u Tivtu.  Međutim, zbog obaveza na drugim projektima nisam mogao da prisustvujem tom njenom projektu. Pored toga moram da kažem da je ona kao osoba jako harizmatična i interesantno je biti u njenom društvu i zato mi je žao što nisam ostvario ponovnu saradnju.  Nadam se da će to biti u nekom narednom periodu.  Imao sam priliku da budem učesnik u projektu za snimanje spota Sandre Afrike.  To su neke od estradnih ličnosti sa kojima sam imao priliku da saradjujem.  Miloš je naš sugrađanin sa kojim smo odradili projekat na zajedničku inicijativu, koji je bio pozitvian i iz tog projekta su mnoge lepe stvari izašle.  Miloš je dobio lepe fotografije sa kojima je dobio nove angažmane.  Ja kao fotograf sam dobio nove pozive koji su proizašli iz toga što su ljudi videli moje slike iz tog projekta.  Devojka koja je bila statista na toj slici je dobila posao na beogradskom sajmu automobila zato što je neko ko je bio u mogućnosti da je zaposli video njene fotografije.  Generalno, taj projekat je bio vrlo interesantan.

Imaš li neki projekat na kojem trenutno radiš?

Trenutno je u toku veći projekat koji se tiče srpskih venčanja.  Imamo saradnju sa mnogim našim preduzetnicima, salonima venčanica, kozmetičkim studijima, modnim dizajnerima, salonima lepote.  Čak ljudi iz raznih gradova dolaze da budu modeli.  Fotografije se rade na raznim lokacijama – na aerodromu sa motorom, avionima, oldtajmerima.  U vinogradima, gde ćemo simulirati, iako je srpsko venčanje, kao da je venčanje iz toskane.  Nakon toga ćemo napraviti jos jedan set fotografija srpskih venčanja, s jeseni, gde će neki modeli možda biti u narodnim nošnjama, a neki u čezama sa starinskom gradskom garderobom. Taj projekat, gde sam ja kao fotograf pokretač zajedno sa svojim kolegama koji mi pomažu, hteo da prikažem ljudima da fotografije venčanja ne moraju biti samo ispred crkve, opštine ili na pruzi , da postoji toliko drugih lepih ideja.  

Želeo sam da pokažem ženama da je njihovo venčanje njihov najlepši dan.  Kad prodje deset god od tad, i kada gledaju fotografije sa svog venčanja, ne vide samo još jednu mladu sa koferom u ruci, već da se vidi da je to venčanje bilo nešto posebno, da je bilo drugačije, jer je svaka mlada za sebe posebna.  Šteta je da svaka mlada bude ista, a samo je drugo lice.  Ako se već potrudila da njena venčanica bude drugačija, da njeno venčanje ima neki detalj drugačiji od ostalih, pa na kraju krajeva ona i njen suprug su drugačiji od ostalih, oni su jedinstveni, onda smatram da bi trebali u tom maniru da idu do kraja i da im fotografije budu drugačije nego bilo čije, kako bi do kraja bili jedinstveni.  To je nešto na čemu ja radim .  Vrlo mi je drago da je veliki broj ljudi koji su u tom poslu oko organizacije venčanja vrlo zainteresovani za saradnju.  Prijem tih mojih ideja kod njih je na zadovoljavajućem nivou.  Imao sam priliku da me ljudi zovu iz cele Srbije i pitaju da li ima šanse da budu modeli na tim fotogrrafijama.  To je nešto čime planiram da se bavim, u smislu takvih projekaata koji su kompleksni, zahtevni, ali koji po završetku ne mogu da ostave čoveka ravnodušnim.  Iz tog razloga se ne bavim štamparskim fotografijama, zato što ovaj posao radim još uvek iz ljubavi, mada znam da je najveća zarada raditi svadbe, rođendane, krštenja.

Šta je to što te izdvaja od ostalih fotografa iz okruženja?

Ja se trudim da budem specifičan u kreiranju fotografija od prvog trenutka, od lokacije pa do samih efekata i izraza ljudi.  To je moj stil koji razvijam.  Vrlo je teško naći stil koji je upečatljiv a da ujedno bude prijatan i za oko.  To je nešto što ja pokušavam da stvorim i dan danas.  Ja imam svoj prepoznatljiv stil, ne mešam previše način rada, zato što onog trenutka kad neko počne da svaštari on ima posao ali ljudi kad žele nešto konkretno da im se odradi idu kod osobe koja isključivo samo to radi.  Te osobe imaju možda manje posla, ali naplaćuju svoje usluge i imaju manje problema jer svi koji dodju kod njih znaju šta će da dobiju i iznenadjenja nema.  To je nešto čemu ja težim i do sada sam sasvim zadovoljan.

Kakva je tvoja profesionalna saradnja sa grupom „Ljudi u glavi“?

Jedna od mojih najlepših i najdražih saradnji je sa muzičkom grupom „Ljudi u glavi“ iz prostog razloga sto su oni tu sa mnom od prvog dana kao i ja sa njima.  Za njih me vezuje i jedna prijateljska  i rodbinska veza, kao i vrlo lepo iskustvo u radu sa njima.  Prosto smo jedni drugima pomagali u razvijanju.  Ja se trudim da njihove fotografije za promocije i reklame budu nešto što okolina i oni sami nisu imali prilike da vide.  To su slike koje su kompleksnije od standardnih, koje lokalni bendovi i grupe nemaju.  U principu, svi smo zamišljali da će to biti slike čisto da ih imaju, medjutim, kako smo više razvijali priču, ja sam sve više insistirao da slike budu maksimalno kvalitetne i što kompleksnije kako bi izazvale pažnju i kako bi se preko njih neko zainteresovao da posluša neku njihovu pesmu.  Sa druge strane i da neko od ostalih grupa koje imaju potrebu za izradu slika možda angažuje mene da ja to odradim.

Prethodni tekst-> Acoustic Trio : Akustični zvuk Čačka  

_________________________________________________________________

Priredila:

Moje ime je Danica Žunjanin.

Kažu da sam tvrdoglava i uporna, što je za Škorpije donekle normalno. Mislim da mi je upravo ta upornost pomogla da i preko 20 godina ostanem verna svojoj ljubavi prema pisanju.

Sem što sam tvrdoglava,smatram da sam pozitivna,”raspevana”i požrtvovana. Pisanje me smiruje i iz njega crpim energiju. Nadam se da ću kao takva moći da doprinesem značaju ovog bloga.

Mail adresa: [email protected]

The post Veljko Radosavljević: Svet okom fotografa appeared first on Lips & Heels.