Bila je od one vrste osetljivih, nežnih i naivnih devojaka. Sve to je vešto skrivala ispod svilenih haljina, visokih potpetica, osmaha i samopouzdanja. Graciozan hod u njenim godinama izazivao je podsmeh ženskog pola, a muškarci, oni su se bojali da joj priđu smatrajući sebe nedoraslim njoj.

Mnogi nisu razumeli njenu suštinu, mnogi nisu shvatali njene snove, ambicije, želje. Osećaj nepripadanja svetu  u kom živi obuzimao ju je svu, osećaj da je sama sa svojim snovima. Hitala je ka njima ne osvrćući se.  Galama i pokoji komentar iza njenih leđa uspevali su da je uspore na momente, ali se borila. Važila je za borca, ambicioznu i jaku među ljudima…samo među njima.

Vešto je birala haljine koje bi isticale njene atribute, bokove i ženstvenost. Ajlajner i crveni ruž krasili su njeno mladoliko lice. Gledajući svoj odraz u ogledalu uvek je falilo nešto toj slici. U dubini duše bila je usamljena. Uveliko su joj nalazili prilike i govorili o udaji. Neće još dugo moći da vodi devojački život.

I lutka je spremna za bal.

Pozvana je na proslavu u obližnjem gradu. To je grad gde niko nikad nije usamljen, grad gde plešu generacije, gde se broje samo osmesi i pogledi. Ovoga puta bez partnera, sama ulazi u salu. Drugarice su joj obećale da neće kasniti, što naravno nisu ispunile. Ništa čudno za njih. Nervozno je grizla donju usnu i sve je počinjalo da joj smeta. Zbog čega je tu…sama. U trenu kada je ustala i rešila da krene ka izlazu već smišljajući šta će reći drugaricama, neko joj se obratio.

– Gospođice, da li ste za ples?

Nepoznat muškarac u parnom odelu, nasmejanog lica, tamnih očiju i uredne brade stajao je ispred nje. Trudila se da ne pokaže zadovoljstvo kada ga je ugledala, mada nije bilo moguće, ostala je poluotvorenih usana, da gleda u prijatan prizor ispred sebe…Sinatra, ,,Strangers in the night” , njena omiljena pesma širila se salom.

– Da, mogla bih. Volim ovu pesmu.  

– Sinatra. Već imamo nešto zajedničko, dopada mi se. Kako to da ste sami? Kako je moguće da je iko dozvolio tako nešto? 

Graciozan hod, čvrst stisak ruke kao znak pripadanja. Već su bili na podijumu.

– Ne, nisam sama. Drugarice su u blizini, ubrzo će doći. 

-Ne bih da sedite sami. Smem li da vas ponudim pićem?

-Ne bih. Popila sam dovoljno, mislim da bi za mene bilo previše. Ne znam ni sa kim sam plesala. 

-Alen, moje ime je Alen. Pa drhtite, ruke su vam ledene.

-Alen. Ne znam nikog takvog imena. Mada, obično imena ne pamtim. 

-Siguran sam da ćete me se setiti. Takođe, ni ja neću moći da zaboravim da sam imao tu čast da plešem sa tako ljupkom, nasmejanom damom. Ne moram ni znati ime, siguran sam da bih mogao da vas nađem među milion njih. 

Osećala se bespomoćno pred naletom prijatnih emocija koje su je obuzimale. Toplina, harizma kojim zrači i stav na koji je slaba. On, isti kao iz njenih snova. Sati su prolazili sve brže, muziku je nadjačao utisak koji je ostavljao on. Činilo se kao da je ljubav na prvi pogled. ,,Ma da li stvarno postoji ovako nešto?”

-Bolje bi bilo da krenem, kasno je. Drugarice se nisu pojavile…jako čudno da se ne javljaju, možda se dogodilo nešto. 

– Nećete ići sami, ne bih to sebi oprostio. Dozvolite mi da vas ispratim.

-Zaista nema potrebe, mogu ja sama. Ne bih da Vas namučim, takođe drugačija sam od većine devojaka. Čudna nekima, rekla bih. 

-Zapamtite…Niste vi čudni, već ste posebni.

The post Nisi ti čudna, već posebna appeared first on Lips & Heels.