Boban Rajović ima mnogo razloga za slavlje. Nedavno je postao deda, vratio se sa američke turneje, letnji nastupi su bukirani, a uskoro će objaviti i novu pesmu.
Iako je slomio nogu, on ne sedi kod kuće, već je nastavio da radi. Srećan je, kaže, što posla ima, jer nije uvek bilo tako. U intervjuu za Kurir, Rajović se prisetio teških trenutaka na početku karijere, života s Bojanom Marovićem i drugim kolegama, nemaštine, ali i prvog susreta sa suprugom, koja mu je najveći životni oslonac

Nedavno ste postali deda, kako se snalazite u toj ulozi?
– Bogu hvala, dobro. Jedina stvar što nije dobra je ta što je on u Danskoj, pa nemam tu mogućnost da ga viđam svaki dan. Da živi ovde, mislim da bih 80 odsto svog vremena provodio s njim. Bio je tu deset dana. Stalno su mi pričali da je to najlepši osećaj u životu, nešto sasvim drugačije od svega ostalog i ispostavilo se da je tako. Ne mogu da kažem ono što mnogi kažu da se unuci vole više od dece, ali da je drugačiji osećaj i da je ljubav na skroz drugačiji način – to da.
Donirali ste 5.000 dolara crkvi u Americi, da li ste vernik?
– Vernik sam odavno, verujem u neku veću silu, a što se tiče crkve, zaista često odlazim. Ako se veruje u boga, nije bitno da li si u crkvi ili ne, njemu se možeš pomoliti gde god da si. Nisam samo odlazio u crkvu kada su mi se dešavale loše stvari, išao sam i kad mi je sve išlo potaman. Što se doniranja tiče, zaista to nisam radio da bi se o tome pričalo, oni su to sami objavili i hvala im zbog toga. Nije prvi put da doniram, mnogo puta sam to radio i mnogi bi se iznenadili koliko i šta sam sve donirao.

Noga vam je u gipsu, šta se desilo?
– To se dogodilo na američkoj turneji, hteo sam da snimim neke kadrove za spot za pesmu „Kamen u cipeli“. Hteo sam da skočim visoko, da se što više približim onom znaku Holivud, i tad sam već načeo nogu, a dokrajčio je na nastupu u Salcburgu, gde sam skočio s bine koja je metar i po visoka. Slomio sam kost, ali bogu hvala, dobro zarasta.
Svojevremeno ste s Knezom imali turneju gde je bilo momenata da vam je na neki nastup došlo 200-300 ljudi, na nekom nije bilo nikoga i on je za sve to krivio vas.
– Bilo je tako, ja neću da krijem, bio je taj jedan nastup gde nije ušao nijedan čovek. Bio sam na početku karijere. A kad je došao nastup s mnogo ljudi, rekao je: „Slušaj, Bobane, izaći ću ja prvi da odradim, pa ćemo videti posle da li ćeš ti uopšte da nastupaš“, ali to je Knez i ja ga ovim putem pozdravljam.

Imate li još neku zanimljivu anegdotu s nekim od kolega?- Pa imam dosta, jedna je sa Zdravkom Čolićem, pre 25 godina u Danskoj. Imao je koncert, do tada ga nikada nisam video, niti sam imao album, niti sam sanjao da ću postati to što danas jesam. Ja srećan što pevam s njim, koristili smo isti mikrofon, i posle desetak godina ja već imam „Usne boje vina“ i stiže meni pitanje od vašeg kolege: „Ko je imao više žena ti ili Čolić?“ To sam stavio u džep da bih kasnije odgovorio. Sretnem Zdravka na aerodromu, prvi put posle 13 godina. Kažem mu za pitanje i pitam ga šta da odgovorim, kaže on meni: „Kaži da si ti, pošto je to laž“.

Da li se sećate kako ste došli do pesme „Usne boje vina“ i poznanstva s Marinom Tucaković?
– Sećam se, meni je ta melodija stigla dok sam bio na aerodromu. Tada sam imao pesmu „Provokacija“ i svima je bolo uši kad kažem „Što si pocrvenjela“ a ne pocrvenela, i tad mi prilazi Željko Samardžić i kaže: „Ej, vidi imaš neku pesmu „Što si pocrvenjela“, to se puno vrti po diskotekama, moje ćerke to slušaju, ja mislim da ti treba da odeš kod mame Marine Tucaković po hit.“ Odmah sam pozvao Romarija, koji je bio blizak s njom, zamolio ga da me poveže, rekao sam mu da može život da mi promeni ako mi ubode hit. Zvao me je posle dva meseca i rekao: „Menjam ti život.“ Melodija mi se mnogo dopala, ali tekst nije baš. Kaže meni Maki: „Pevaj i ćuti, ko može da otpeva pesmu „Takva ti je moja loza“, to možeš samo ti. I zaista je tako bilo. Ta pesma mi je promenila život.

Koji deo života bi ste voleli da se nije desio?

– Uf… Da ste me to pitali pre dve, tri godine, verovatno bi bio drugačiji odgovor, ali u međuvremenu smo imali porodičnu tragediju, koja je vrlo sveža, to bih najviše voleo da se nije desilo. Pre tragedije sam pričao sa sestrom i rekao da sam srećan čovek, što nikada nisam imao neku veliku tragediju, jer sve se može rešiti osim toga, sve što se novcem može platiti, to je super, ali eto, ovo se desilo. Bilo je momenta na početku karijere, kad sam imao problema u svakom smislu, i psihički i finansijski i porodično. To je ta neka 2003/2004. Eto, to kad bi moglo da se obriše, ali kažem, to je taj kamen u cipeli koji me čitav život prati.
Imali ste teško detinjstvo, kuća vam je izgorela… Kako sada gledate na to? – To je ozbiljna situacija, doživeti da vam kuća izgori i da morate u život ispočetka. Sad kad sam zreliji čovek, kažem uvek ima gore od goreg, svi imamo neke tragedije. Ponosan sam na to što smo porodično izdržali.
Kad ste došli u Beograd, živeli ste s Bojanom Marovićem. Kako je to izgledalo?
– Živeo sam s Bojanom Marovićem, Edom Abdevićem, Enisom Bibevićem i Ratkom Jovanovićem. Stalno su nam dolazili Srđan Em, Goran Vukošić. U mojoj karijeri to su najslađi i najbolji trenuci, bez obzira na to što nismo imali para. Jedino je Srđan Em, koji je tada imao ogroman hit „Tebi, moja mazo“, dobro zarađivao. Često sam odlazio za Kopenhagen, uzimao taksi da vozim da bih zaradio i onda su svi jedva čekali da dođe taksista u Beograd da donese lovu. Bojan je bio velika zvezda, ali on ode u Makedoniju i umesto da donese novac, vrati se s punim džakom plišanih medvedića.
Čuo sam priču da vi dođete gladni s posla, otvorite frižider, a on prazan, Bojan sve pojeo.
– Jeste (smeh)! Mi dođemo, frižider prazan i kažemo: „Đe je pašteta?“ Kaže Bojan: „Pojeo sam sve!“ Boki je znao da tako pojede više nego što treba, ali upravo je to bila ta draž, ta stara vremena se večito pamte.
Ko je vama pomogao na početku karijere?
– Niko. Nikoga nisam poznavao, nismo imali veze i sve smo morali da platimo. Moj brat i ja smo došli iz Danske s nekom ušteđevinom, ali se on nakon godinu i po dana vratio. Shvatio je da ovo nije za njega, ja sam ostao sam, borio se, bilo je mnogo nemilih scena, nešto što mi je ostalo urezano… Međutim, to me je sve ojačalo. Pobedio sam i druge i sebe. Te prve nemile scene početkom karijere sam zaboravio, a sve te ljude, koji me nisu ispoštovali i koji su mi podmetali nogu, danas kad vidim ne bežim, već stanem i pozdravim se s njima. Ljudi su me dosta razočarali kad sam krenuo u ovaj posao, gledali su me kao nekog gastarbajtera koji je bogat i samo mu treba uzeti pare. Bukvalno je bilo raznih uvaljivanja. Sve to sam video, ali sam ih puštao da to rade samo da bih ušao u igru, koštalo me je sve duplo više… Ima boga, ja sam svoju sreću dočekao.

Vi imate suprugu, dugo ste u braku. Negde ste rekli da je ona morala da zažmuri na mnoge stvari koje vaša popularnost i uspeh nose. Koje su to stvari?

– Kao poznata ličnost, uvek sam izložen raznim iskušenjima. Kad, na primer, snimam spot, mora manekenka da se pojavi u spotu, moraju te prisnije scene, pa se završi i s tim da dobije moj broj, ja njen, pa društvene mreže, ona mene okači, ja nju… E, onda tu može da dođe do konflikta. Mojih grešaka sigurno je bilo i svaka čast mojoj ženi što je zažmurila. Neko mora da se bavi ovim poslom da bi znao i mogao da shvati te greške.

Gde ste se upoznali?

– U Danskoj. Postoji negde neka slika gde smo moja supruga i ja kao klinci zagrljeni. Naši roditelji su se poznavali još pre 50 godina, tako da se mi znamo očigledno čitav život, ali smo stupili u brak pre 30 godina. Sudbina je jača od svih nas, prišao sam joj, bili smo dva, tri meseca u vezi i stupili u brak. Posle ovoliko godina mogu da kažem da je to brak do kraja života.

Koji su planovi za ovo leto?
– Bukvalno me je pre sat vremena zvao menadžer i rekao da je sve prepuno, ima dana kada ću raditi dva nastupa. Stalno kažem da ću da prikočim i stanem, ali ne mogu kad me svi žele. Spot samo što nije, Dejan Milićević je uzeo stvari u svoje ruke i, eto, biće to sve super.
Kurir.rs/

Чланак ŽIVOT PRE „ZVEZDANOG NEBA“ ! Boban Rajović iskreno o avom privatnom životu! се појављује прво на Toxic TV.