„љ-њ-ћ-ђ-џ-а!“ – „Molim?“ – „Ništa, kažem samo, to na deset dinara piše, i neki ljudi stoje iznad, poziraju Tako kao neki kicoši. Nebitno, šetao danas gradom, neki čovek u prolazu mi viknu u lice – mrš skote! A ja išao mirno, baš me je iznenadio.“ – „Čudno.. Možda čovek ima većih problema. Meni se nešto slično desilo kada sam putovao u London. Išao sam tako ulicom, kao i tebi i reče mi neki stariji gospodin – horse shit! Imao sam cigaretu u ruci doduše, išao tako sa cigaretom.“ – „Kada se meni to desilo, nastavio sam malo te viknuh – Sto skota! Ipak sam se setio. Prijatelju, ne mogu da ti opišem koliko sam umoran. Ima ljudi koji vole od zla da naprave za stepen veće zlo, uvek će verovati da su po svaku cenu bolji od tebe i da imaju više prava od tebe, ali i od svih ostalih. Uvrede se samo što te vide i ništa drugo, oni bi voleli da nema nikog osim njih samih, zato što su nepodnošljivo savršeni. Dozvoli da ti objasnim kako ni pustinja nije rešenje. Ono nas danas davi, ali u pustinji, plivanja nema. Nema ničega. To je retkost, oaza, čovek lako pod pritiskom puca, želi u pustinji plivati, jahati konje unazad, jesti pesak, jer ne može da izdrži navalu podatka, živi u mračnome saznanju i samospoznaji. Kako bi preživeo, on drži, van pustinje, ali i van oaza. To je vrsta mučeništva. Mislim se, u pustinji bih se zapitao da li pametno što sam pojeo onu zmiju pre neki dan, zato što sam sad žedniji, i ta sitost je plaćena ranije no inače. To je ukratko ekonomija pustare. Nema puno prilika. Naučio sam da volim to sve, ne vredi bežati. Meni je glava kao košnica, mislim i na to.“ – „Znaš kako se kaže – blago vama.“ – „Blago u kom vidu?“ – „Blago meni, blago tebi i tako dalje..“ – „Misliš da sam pogrešio što pitam?“ – „Pa… Dobro, u kom vidu, ono može da bude sve..“ – „I meni se čini, da kako vreme odmiče, sve vredi barem nešto malo, ništa ne bi trebalo davati za džabe, ako možeš da daš nešto za novčić, makar i za novčić daj, ali ne u prazno, važno je. Bio sam blesav kada sam razmišljao kroz hiljadu dinara i ništa drugo nisam mislio, plitko sam mislio, a sada sam porastao i mislim kroz deset i dvadeset. Pozvao sam skoro jednu staru prijateljicu i pitao za neke vredne stvari koje su igrom slučaja ostale u njenom posedu. Rekla mi je da je bacila u smeće. Rekao sam joj da to đubrište sada pripada meni, toliko mi je to bilo važno. I dalje sam veoma pogođen time. I posle kažu da sam ja šaren, a ne ta promiskuiteta.“ – „Zanimljivo. Pročitao sam neku priču pre par dana i zapamtio sam jedan deo jer mi je bio zabavan. Nešto kao – Sine moj, da ne kažem brate, da li si prevario il’ ne, moju ili tvoju loto, malu lutriju saznanja, dakle niko ne maršira zanate… Čovek ne vredi kolika mu je plata, već koliko krade zanata… Sa stotinama zanata, u ručicama alata, svima nama, su barem ponekada, pomalo šačice, šake nekako sve nešto gotovo ili skoro potaman, pogodi šta? – Nešto skoro dakle potaman promakle. Kao neka narodna umotvorina je predstavljeno. Mislim da pesma slavi novac, i kako nas novac maši. Jel si primetio? To može da se upotrebi negde.“ – „Promašen novac.“ – „Valjalo bi spojiti promašen novac i promašene ljude. Gotovo kao alhemičarska operacija. Oni bi svejedno sve to upropastili.“ – „To se završava sa krajem, a ne sa početkom, ne znam kako da objasnim.“ – „Ne objašnjavaj, sve piše na novcu. Znaš od kada? Iha!“ – „Što tako glasno vičeš?“ – „Strašno je to. Evo polako, iha, iha.. Šta će ti čitava infrastruktura države ako nisi pripadnik sveta? Ti si originalni čovek evo tebi sva ta ekipa na banknotama. Šta će ti svet ako nisi novac?“ – „Prošle godine sam eto bio malo, putovao po Evropi, primetio sam da su mi stopala porasla za dva broja. Osetio sam se kao pravi Evropljanin.“ – „Kakve to veze ima sa ovim o čemu govorimo?“ – „Nema nikakve veze nego rekoh eto i ja malo da se pohvalim.“ – „Ako. Boli me kada novca imam, a još više me muči kada novca nemam.“ – „Jadan ti. Možeš da procenjuješ koliko ko ima novca ali ne možeš znati koliko ko novca može podneti. Ne vredi bogatstvo ukoliko ne možeš da se pomeriš.“ – „Zanimljivo, jedan moj rođak sa sela, imao je igrom slučaja ili sudbine prilike da pisustvuje jednom nemilom događaju, te kako je bio seljak i radio sa stokom, kako bi mu bilo lakše, rekao je sebi da ta šteta košta jedan porkonj sena, mali plast. I kada se vratio iz rata, za njega je ta cena, da ne kažem trauma, ostala toliko duboko urezana, da je to tako ostalo i čak i uticalo na lokalnu ekonomiju. Tvrdilo je lokalnu ekonomiju.“ – „Zanimljivo. Pare brzo nestanu.“ – „Ne bih se složio da nestanu, nego putuju po na primer naselju, pa malo uđu u kola pa završe u jednoj kasi, pa opet izađu i prebace se do nečijeg novčanika, pa opet se tumbaju i na kraju proputuju do drugog kraja države te borave u nekom drugom novčaniku u nekakvom drugačijem redosledu. To ti je moj savet, da pare ne nestanu tako lako, a svako ih na tom putu preračuna, delom i podsvesno. Ne putuju u kesi, zapamti to. Ipak banknota nije roba, jer se nekad i sahrana plaća tim bankotama, koje su nekada vraćene kao kusur od kupovine hrane na primer. Pretpostavljam da ćeš se opasuljiti kad – tad, i da nećeš pre svega misliti loše o novcu, a zatim da nećeš ni prosleđivati pare koje nisi zaslužio, zarad nekakvih dobara, unutar dakle razmene ideja.“ – „Mislim da novac može da se koristi i zlo, da se plati zlo.“ – „Svako ima svoje metode, mislim da je uludo i da mislim na zlo u kontekstu novca. Neko voli da kaže da je novac papir, ja volim da odgovorim na to da je u pitanju štampa na papriru, overena kroz sito i rešeto, dakle, hartija od vrednosti, a niko me ne pita. Dokazaću ti da je ova štampa duboko integrisano povezna sa ovim o čemu govorimo. Ja ti sada govorim novac dakle. Ono je u relaciji sasvim, stim u vezi bile su me potrebne pare i obrazovanje, zatim veoma redak intelekt da bi ovo sve spoznao, tako da očekivaću od tebe na ovaj ili onaj način da mi to nadomestiš, dogovoreno? U suprotnom ne moraš ni da razumeš. Samo se pravi da razumeš, tako govori i tako klimaj glavom.“ – „Ne budi sarkastičan, hajde neka je i dogovoreno, badava je genijalno osmišljeno ukoliko nema nikakvog odaziva.“ – „Postoji običaj, sigurno ti je poznat video sam ne moram da platim autoru?“ – „Neko mora.“ – „Bilo bi dobro da nije plaćeno iz porodične kase, dakle o svom trošku kada očekuješ da ti neko plati, pritom ne možeš da kažeš plaćen u zadnjem trenutku, jer zadnji trenutak ne postoji kao nešto što je moguće opisati a da to bude makar naizgled istina.“ – „Meni nije potrebno plaćanje u zadnjem trenutku, već na vreme, izvinite što sam živ gospodo a što mi niste platili za usluge, koje vam nisu bile ni potrebne na kraju krajeva, ali ste svejedno učestvovali. Tako sam im rekao i znaš šta su uradili? Još su se potrudili nezgodniju situaciju da naprave. Tako su se angažovali svim snagama, čak i poslednjim snagama.“ – „Znači neophodno je da bude već kasno da bi došlo do promene.“ – „Tu već dvoglavi orao stupa na scenu, ispoštuj čoveka i nemoj se smejati kada vidiš kako se batrga, pa kako imitira zmiju i puzi po podu i tako dalje, kako se depersonalizuje, kotrlja, te govori sanskrit, latinski i unazad. Pozdravi to. Neće to nigde zakasniti, jer sve nas u stvari vuče jedna crna rupa u centru galaskije Mlečni put. Svi se vrtimo stoga u krug.“ – „Vrtimo se, ali unapređujemo novac i pritom unapređujemo blagostanje, a zatim branimo pitanje slobode izbora, iako ne znamo da li je ima…“ – „Da…“ – „Pametan hipnotizirajući odgovor, pametan. Uglavnom, svi međuljudski odnosi traju…. U numizmatičarskoj kolekciji.“

Kada sam bio dete, razgovarao sam sa čukun dedom, još bio živ, i on me je pitao najedanput – šta misliš da je novac? Nisam znao da odgovorim, pokušao sam sistemom eliminacije ali nisam uspeo. On mi je zatim rekao – Novac je dizajn, ideja, na osnovu kojeg se pravila smiču kad je novac već bačen u vodu, neću da kažem k’o kad pecaš, ali evo kaži ti. I ja sam rekao – k’o kad pecaš. On mi reče – Evo ti dvestotine dinara, ali nemoj da mi kažeš hvala, nisi lud valjda. – I ja mu odgovorih pitanjem – Nisi lud valjda? Tako sam ga nasmejao te mi je dao još dvestotine tadašnjih dinara, a i ja sam se sa njim smejao. Nije baš lepa priča, a tada je vredela. To je onih dvestotine sa Pančićevom omorikom u plamenu.“ – „A jest ta je lepa.“ – „Jeste interesantna, imam je u kolekciji, doduše poručio sam od jednog kolekcionara pocepanu na dva dela pa sam kod jednog zanatlije plastificirao. To je ona tirkizno – plava, sa greškom. A koja nije? Pet godina kasnije je prepravljena.“ – „Koje godine?“ – „Ne znam tačno. Zato što ne znam baš kada je to proglašeno kao istina, trenutak je potreban, a godina traje, ono se tako kaže da je iz određene godine, ali tačno gde su sve te godine, niko to ne zna. Promena, kalendarska se desi dakle u periodu veoma nesrazmernom. U roku od par sekundi u novogodišnjoj noći, je čas jedna čas druga godina, i veći deo stanovništva to kao idiot i odbroji.. Jel znaš da brojiš, znaš? Takva promena nije racionalna. To sve tako visi u kosmosu, razapeto. Život je budalaština. Na novčanici, žena sa leve strane što stoji u haljini ima ako si primetio četiri prsta, to je eto jedna interesantna pojedinost i čini se kao da drži još stariji novac u drugoj ruci. Kažu da je originalan dizajn uradio Anastas Jovanović, i ne za tu namenu, da je ovo kopija prema sećanju jer je original izgubljen, to su samo ovako grube pretpostavke… I sa te dve sam išao kasnije po prodavnicama, i dobijao kusur. Mislio sam imam sad više nego dve, ali manje vrede, zatim sam se setio da pitam nekoga nisi lud valjda? Nije se sasvim isplatilo, zaradio sam dobar šamar od jedne žene.“ – „Zaradio si šamar i ideju.“ – „Ko mi krade ideje taj mi se ne isplati, to sam primetio, on je deformator mojih količina.“ – „Glupo je reći to nekome“ – „Šta?“ – „Da je i šamar ideja, ljudi su i ovako skloni pogrešnim pretpostavkama, i tako se nažalost obrazuje svet, uglavnom na magičnom mišljenju i pogrešnim pretpostavkama. Zato pazi šta i kome pričaš, ne zato što će te neko povrediti, nego će se sve kao slučajno obistiniti. To je čudno. Ko je pametan…“ – „Ko je pametan taj je sam. Dakle nije pametan.“ – „To je paradoksalno, da ne kažem glupo..“ – „Evo ti dvesta dinara, ali nemoj da mi kažeš hvala. Šali se čika samo, nemoj ni da se šamaramo sad. Evo ti pet evra. Ih, al ti se oči širom otvorile! U parama sam ih pobedio sve. Tako ja volim da radim, a ne da se bijem. Nego bes kroz pare prijatelju! Tu jednu mašnicu okači kao da je petljica. Sve ono što si uradio za druge a da te niko nije platio, i to stavi sve tu, rasplači neku ženu pobogu. Za svaku izdaju, svaku izdaju stavi tu, ne zaboravi koliko bole te godine. Svu nerazumnu mržnju drugih usmerenu ka tebi, sve to stavi na te monetarne vrednosti i pokazaće se pravda. Šta sam izgubio za osam godina od kada sam shvatio ovo? Ništa nisam izgubio. Bez novca u tehnološkom društvu ne možemo učiniti mnogo toga, sve je teže doći do novca, dakle sve je teže osloboditi se. To je osnovna razlika između savremenog čoveka i njegovog dalekog pretka, prvog homo sapiensa. Savremeni čovek se oslobađa uz pomoć novca, to je crni paradoks. Primetićeš prevaru kada ovo shvatiš u svakom sistemu. To će te paralizovati, katatonično. Nećeš moći ni da zaradiš ni da potrošiš, ni da osnuješ porodcu, putuješ. Samo ćeš se okretati i juriti svoj rep, vremenom ćeš izgubiti energiju i dragi ljudi će te izgubiti, a ti ćeš za to naći neki trivijalni izgovor, koji ne mora da bude istina. Tu nema pomaka. Ekonomija juri napred zajedno sa tehnologijom, čak toliko da je elektromagnetno zagađenje veće nego ikada ranije. Ja i da hoću ne mogu da ustanem iz kreveta, opterećenje je za srce, obrađujem nekakve podatke kao potrošač i kao korisnik, a ko zna šta je u pitanju. Kakav je taj zdrav razum na vrhovima?“ – „Ne možeš ništa od nule. Ono se samo po sebi razume. U slučaju da se srozaš toliko, neophodno je neko da ti pomogne, makar uz šamar. Ukoliko misliš da možeš sam, naravno da te srce da ti strada, ali ko je tu kriv?“ – „Teško da je neko kriv. Svi su savršeni.“

Za šalu ovako slabo ti to, jel da?“ – „Šale tu i tamo. Znam nešto o prevarantima, i njih su prevarili, zato se ne ljutim više, svima nešto fali, ili im je nešto u kvaru, pa i prevarantima. Prevara je lančana, prenosiva, bez neke posebne namere, dakle nije lična, ali i drevna je, ne zna joj se početak, jedino što se zna jeste da je u pitanju čast, dakle pitanje je poremećene časti. Ono je skoro pa sudbonosno. To je kao kletva.. Smenjuje te i kada nisi na funkciji, stalno te obara. Tako čovek raste.. Za muškarca žene definišu čast, a za žene, opet žene.. Pusti je da igra u kolu brzo i da se pocepa u param parčad, od igre koju je sama osmislila. Ne možeš da se popraviš od žene, jednostavno je. Nemoj da joj glumiš heroja jer je u pitanju idiot, taj heroj. Mislim, ti njoj možeš da veruješ, ali je potrebno prvo da znaš, da će kad tad da te žestoko prevari, žestoko, ali ti si muško, spreman si i na to, spreman si da padneš nisko. Ja imam rep od svih tih žena, to je moja karma, znaju one to, znaju one ko je Falus Pan. Čak i kada misli da sam joj nešto dao, ja sam u stvari nešto uzeo. Učinio sam uslugu.“ – „Ti baš sve na silu, ne valja to.“ – „Da nemam silu, ne bih ni radio na silu, radio bih kako me vetar obori pa gde se skotrljam, pa bih se krio i dodvoravao ljudima.“ – „Hvališ se bez potrebe. Iskreno, ja vidim novac malo drugačije nego ti. Priroda kao takva je predstava koju genije nekako prevaziđe, te postane animator i to tako da je to za ljude strah, iako ono to nije, ono je umetnost, a kažu da je umetnost neisplativa. To je paradoksalno sukob. Zato je čovek problem u sebi.“ – „Postoje različite zone uticaja, ne može baš sve tako jednolično da se krivi, nisu svi animatori jedan jel tako…“ – „Ljudi žele više raditi na uštrb životnoj svrsi, sve u cilju ponovnog opravdavanja svrsishodnosti samoga alata. Koliko boli greška koja se oseti kao kazna?“ – „Ne odustaj čiko, od onoga od čega smo pomalo napravljeni, tu smo svi eto i oštećeni. U novcu, to je nešto što nas sve u stvari spaja. Jedna novčana jedinica, na primer novčanica predstavlja razlog ili spisak razloga, koji se u međusobnoj dobiti razmenjuju. Neko je malo u toj promeni oštećen, smešno je, ali oštećen je na uštrb novca. Svako ima svoje razloge. Novac je svakako i naučna disciplina, tako mu se i pristupa ponekada, retko kada. Ja bih da mogu – sve na silu. Ali ne može sve na silu. Izbor postoji, koji kao da ga nema. Ne bih da se hvalim, ali u zadnje vreme ne govorim o novcu pravilno, nego sve nakaradno. Da živiš četiri miliona godina!“ – „Ala si se lukavo zaleteo, prilično lukavo.“ – „Nisam, želiš li da čuješ nešto o mojoj ideji – jedan Bismuth atom na Plutonu?“ – „Ne hvala.“ – „Tako sam i mislio. To niko ne može da plati, a skoro da je moguće. Koliko košta jedna cigla, jedan blok ili jedan kamen prilikom gradnje, jedan blok reklama, i koliko je potrebno vremena da se ugradi u kuću? Da li si čio onaj vic Šta ćemo sa đubretom? Koliko je nekada koštalo, a koliko sada košta đubre, i gde? Koliko košta metar filmske trake prazan a koliko košta kamera obskura? Film pogledan prijatelju? Smejao sam se kada sam video pantomimičara da to radi, zida kao a u stvari šta radi?“- „Pantomimira… Ni to me ne zanima.“ – „Nećeš daleko da doguraš. Zbog takvog načina razmišljanja, više nego jedanput, morao sam juriti brže od svojih prethodnih odluka. Nažalost postao sam ovisnik o naknadnom. Ti sigurno, kao i mnogi, zamišljaš da si nešto finansijski zreo. Pitaću te, da li si barem jednom u životu dao nekom novac levom rukom?“ – „Bojim se, promašio bih“ – „Zar ne? Nemoj se plašiti takvih stvari. Drevni hramovi u Indiji nisu zidani već isklesani u steni, razmisli o toj dilemi. Dakle napravljeni su rušenjem, udarcima i kidanjem. Ne izgledaju loše. I za pranje para je potrebno vreme. Takve stvari te spontano tempiraju za kasni start. Vidiš kako pričam sve kao da znam, a pojma nemam. Hajde, gde ti je oslonac? Pusti korenje pametno, videćeš i sam da je po neka grančica korena – nedodirljiva. To si na kraju ti, ali i svet sam, ono je možda usudiću se savim – Kosmos.“ – „Ja sam švorc.“ – „Ma nemoj. Švorc? Znači da si mračan. To je direkna jezička konstrukcija. Novac je slučaj sreće, a sreća prokletstvo. Potrebno je pronaći snažno prokletstvo, kako bi se došlo do novca, proklet postati, što bi se reklo neka posle neka drugi lude a ne više ja.“ Sipao je sebi vina u čašu. „Neću se lečiti vala od novca, o Boga mi.“ – „Ne znam… Vidiš onaj kaput na čiviluku? To je moja stipendija. Tako ja vidim sad taj kaput, a ne kao pokriće u zlatu. Zato što sam kaput kupio od tih para. Meni on sada duplo vredi. Dok ovaj sat na ruci je na primer lečenje kompleksa, i to je zeznuto, jer sam prošle satove sve zeznuo, plaćen od prodate gitare, čuješ li kako svira?“ – „Nedopadljivo si sentimentalan. Zato što ti je tu i porodica i babin lukac, neka livada od pre tisuću ljeta i ko zna šta sve ne. Jaje. Ko’ko košta čiviluk?“ – „Evo, prepis iz lista nepokretnosti, piše ko je vlasnik, ako hoćeš sitno da znaš, ili ti u detalju.“ – „Ali to nema mnogo smisla.“ – „Zanima te koliko košta čiviluk u sklopu ove teme a ne interesuje te vlasnik?“ – „Iskreno, izbegavam da saznajem takve stvari.“ – „Mudro… Ili ovaj… Lukavo.“ – „Evo ovako ćemo, ja sam sad kao doneo grumen zemlje iz šume nedaleko i stavio ovde ispred tebe. Koliko ti je bitno da znaš sve o tome?“ – „Stavi u saksiju. Nemoj da te je sramota. Ali čije je sada to?“ – „Zavisi kako se dogovorimo. Na primer 10 % pripada vlasniku nad zemljištem, 20 % nad objektom i tako dalje.“ – „Šta tako dalje, a ta zemlja što je doneta iz šume, šta sa njom?“ – „Ukrano je.“ – „E ali koliko je ukrano Mladi Gorane?“ – „Besmisleno malo. Jer kako to da ovaj.. Podignem sam? Kako to da napravim?“ – „I što si uzeo zemlju?“ – „Grumen zemlje, i nisam uzeo, nego ovaj.. Poneo za primer? Nekad postoje i obnovljivi izvori energije, zaboravih da ti kažem, veoma retko postoje, to se retko kada poštuje. Na primer pametan čovek. To je obnovljiv izvor energije. On pada često i kida se u agoniji dok ga svi proždiru, to je uvek lepa, simpatična slika prirode za videti. National Geographics. Posle ostane mali isbljuvak, pravo je čudo je kako se opet vrati u normalu, i kao da je zaboravio sve što se desilo, jer je jeo.“ – „Njega svi iznerviraju. Malo eto rekoh i ja da se našalim“ – „Nemoj mnogo. Zato što se priroda već da tako kažem našalila – žene uglavnom vole sitne idiote. Tu uglavnom ima šta da se radi. Puno posla, lako manipulativno i tako dalje, nema teških ispita sa budalom.“ – „Hoćeš da kažeš – uglavnom ih pre biraju za doživotne partnere? I što je smešnije – nekako uvek imaju više novca i seksa, lakše imaju i održavaju potomstvo, dakle napredniji su?“ – „Ja to ne želim da kažem, jer je to reći gotovo frigidno inteligentno. Prestiž. A to je smor što bi rekle malograđanke. To bi čudan čovek govorio o tome, ja sam patološki čudan, te volim neke druge stvari pričati, nepoznato čudne, ja volim da seciram životinje. Negujem perverziju kao da je neka vrlina u pitanju. Reče meni jedna prostija žena Ja imam bar prave prijatelje a ne u glavi.“ – „Da li je i ona u glavi?“ – „Ne znam da li je luda, ali znam da ima jednog prijatelja više no što joj je potreban, što bi se reklo, ne može više ni ona jadna.“

Gledah neki dan televiziju, iako retko kada to radim, to je zato što sam pametan a ne zato što sam umišljen. Neka serija nešto, zatim reklamni blok. I odjedanput reklama za neki novi medicinski tretman, nekakav centar za lečenje od anksioznosti. I sad pokazuju ljude svezane u suzama od besa i nervoze, a svi prikačeni na aparate za merenje pritiska, otkucaja srca itd.. I sad medicinska sestra, sa nekih petstotina evra prilazi pacijentu i stavlja mu novac na grudi, i instumenti pokazuju pozitivnu promenu… Jedno malo papirče. Nekada tako nekakvo papirče vredi čitavo bogatstvo, a to je već ljubav.“ – „Zanimljivo. Kakvo to bogatstvo je čitavo? Vidi ti to kako se oni smire.“ – „Ne smire se za sva vremena, ali mislim se barem za reklamu se smire. Ne znam, ali znam da na celoj planeti cirkuliše novac i vrednost koja može da se pretapa, dakle proda i kupi. I kada zamislim svu tu vrednost, napravim saobraznu vezu sa nečim najmanjim u mom novčaniku, i to tako da bude istovetno sa težinom svetske ekonomije, figurativno. Imam prava na to. I ovako i onako ništa u tom svetu nema poštenog smisla, barem tako izgleda.“ – „Mislim da je trenutno u mom novčaniku najmanja nekakva prljavština u odeljku za sitniš.“ – „To je dobro, tu može da se napravi dobra veza. Ja imam neku sličku. Vrlina je pravičnost u ljubavi prema bilo čemu, pa i prema sebi.“ – „Ja sam ponekada prljav, međutim nije me sram da priznam da volim pomalo druge… Setih se jednog filma, gde jedan ekscentrični monah priprema sahranu u nekom manastiru sa ostalim monasima, pošto je glaveština jelte preminuo, scena gde se stavlja poklopac preko sanduka i on prokomentariše dok ga niko ne vidi Ovo nije šala. To ilustuje kako ljudi u stvari misle. Ne vole da budu odgovorni, a žele da nadvladaju sve autoritete, makar u pesmi što bi se reklo, i onda ćute ćute lukavo i prijatelji ih ubede da su ljudi. A nisu ljudi. Šopenhauer je rekao da niko od nas ne bi trpeo drugoga da zna šta ljudi misle o sebi i drugima. Što me tako gledaš, pa dešava se.“ – „Ti zaboravljaš da kroz istoriju upravo crkveni oci ne praštaju. Što se tiče toga, mislim da je u tome suština ljubavi prema drugome, da upoznaš i zavoliš i mračnu stranu čoveka. Megaton glavu. Sto milijarde evra budale! Šta vam to znači?“ – „Kome govoriš?“ – „Ma ne mari. Svet je kao u krizi. Ne svet je u novčanom suficitu, to je problem, ali taj suficit ne ide ugroženima, nego ide u oružje, zavoli ti to. Nije to nova tema, stara je. Moć je čoveče u stalnoj paranoidnoj šizofreniji. Zato su bogati ljudi opasni, zato što umišljaju budalaštine, haluciniraju i na osnovu toga povlače krupne poteze, ali to je njihova manifestacija realnosti. Jedno je sigurno, sahrana bogataša je skupa, zato što on jednostavno simboličarski isprati taj put svoj, ostaje dosledan putu novca, ili svom ćefu, on ima ćef. Skupio sam nešto novaca i kupio giljotinu da služi za primer. Eto je stoji ispred kuće. Pričali su lepo o meni, pa rekoh hajde da dočaram malo stvar.“ – „Hmm… Jednom prilikom sam pitao jednoga profesora koji je stalno bio okružen knjigama, pitao sam ga da li mu smetaju nekad, pošto zauzimaju prostor, on mi je odgovorio na to – ne, jer knjige su moć. Znači ipak je bio sebično uplašen, ikao se predstavio kao uzvišen.“ – „Džaba ti knjige ako ne znaš da čitaš, ili ako nisi čitao od malih nogu. Meni je askurđel ostavio u nasledstvo jednu knjigu. I na to idu muve, tako su mi pričali ljudi iz sela, kada sam im kjigu pokazao, nisam se uvredio. I posle su pričali o meni kao da sam Lucifer lično, zato što volim da čitam. Nije mi trebalo mnogo da im objasnim da sveštenik kome ljube ruku je isto dobro čitao, skroz su se zabrinuli. Vidiš li sve ove knjige, ovaj stan i sve ovo što meni pripada? Sve to nisu kupile pare, već moj glas, da li shvataš. Ja sam to izazvao. Jednu knjigu ne možemo konzumirati odmah. I ono ostaje, pitanje je koje su to pare, zato što je to znanje plaćeno slojevito.“ – „Biće mi potrebno malo vremena da shvatim.“ – „Ne tuguj, šta si to toliko mogao ozbiljno da uzmeš od drugih a da nije promena? Malo si im ispravio glas. Meni je otac rekao kada sam bio veoma mlad da pare kvare ljude, kasnije u životu sam ga zatekao sa pitanjem, pitao sam ga zašto ti želiš mene pare da kvare? Ti bi mene prodao, tako sam mu rekao.“ – „Prema Frojdu bi ti njega tu trebalo da ubiješ i da oženiš majku kako bi bio ovaploćen kao bogat čovek, ali ne bez humora, dakle ne suv.“ – „Svašta su morali psihijatri da izmišljaju kako bi došli do novca, ali i prestiža. Može da se izmisli na primer da je prema Frojdu i državni trezor ekvivalentan grliću materice. Možeš da kažeš da je propao i opet je smešno psihopatama.“ – „Nisu izmislili lek za šizofreniju, ili nešto smešno a da to bude zdravoga humora, dakle da ne bude kriv opet njihov otac ili ona banknota njihovog oca. To je siguran dugoročan novac. Šizofrenija je siguran novac, na duže staze.“ – „Danas ima više nego ikada pre visokoobraznovanih neuropsihijatara koji ne mogu da se zaposle i koji rade od kuće, dakle frilenseri sa visokom školom kojima neznalice iz Indije uzimaju novac. Još jedan moler sa diplomom ozbiljnog fakulteta, da ne kažem maler.“ – „Ja sam, moram ti priznati, morao da izlečim oca, pošto je vremenom duboko zastranio, pre nego što sam mogao sam da dođem do nešto novca.“

Ħtedoh da te pitam šta misliš o štednji?“ – „Ne isplati se. Štednja nije zarada, to ljudi često mešaju. Znam jednog momka koji eto voli da se koristi skupim servisima besplatno i misli da je tako na dobitku, a ne bi ih ni koristio da nema to uverenje. Gubi vreme. Sad, nije ni rešenje mumificirati se i grcati u grču.“ – „Najbolja dakle štednja je dobra zarada. Ja zato nemam problema stalno pred očima, nego ih zamislim, u vidu na primer golih žena. Jao kako si me nasmejao, češće bi trebalo ovako da se šalimo!“ – „Nisam te zasmejavao.“ – „Baš je dobar štos.“ – „Što se smeješ, glupo je.“ – „Setio sam se jednog vica, još bolji nego ovaj tvoj. Znaš li šta je za pastira vic?“ – „Šta?“ – „Ovca koja beži niz livadu.“ – „Nije mi jasno“ – „Nije ni pastiru jasno, ali mora da juri, da je stigne. Nema on vremena da se pita. Ako je gladan, sigurno da neće da juri. Dobar novac je, između ostalog, pretpostavljam, nešto izuzetno složeno, dakle visoka složenost je u pitanju, precizna i dobro umrežena laž, dakle logična, a opet predložena u nečemu krajnje jednostavnom, korisnom, ta takva ideja, putuje jako daleko, bez da propadne, ona ima tu moć i da ošteti posmatrača, jača je od posmatrača, jer je prevara drevna. Novčanica je manifestacija drevne civilizacije u duhu vremena. Tu je gotovo sve iskustveno, a znaš li ko uči na svojim greškama?“ – „Ne znam… Jel si gledao fudbal danas?“ – „Ma kakav fudbal bre, jel si me ti čuo šta sam rekao? Samo pravi genije uči na svojim greškama. Čak iako sam ti nešto poklonio a da nije novac, ja sam to nekako uspeo da platim, dakle ne može da bude đubre, ukoliko jeste i ono košta, bogami, ali i sam čin, i čin košta. Ukoliko nisi ubeđen, daj sebi malo vremena, videćeš i sam da i đubre ima svoju cenu, a ja sam budala što sam ti odao tajnu.“ – „Nisam ubeđen. Hajde reci ti meni koliku cenu ima na primer neka mala deponija koju je neko na primer iz nekog kamiona prosuo sa nekakvoga puta na šumsko tle, sastavljena od šporeta starih, plastike itd itd, znaš priču.“ – „To je bačen potencijal, na jedan nedostojanstven način, dakle bespovratno, i posle kada si negde u gradu i pitaš se što ne stojiš stabilno na nogama, to je verovao ili ne možda jedan od razloga, gravitacija te vuče ka potenciji koju si kao budala izgubio, izgubio si pravac.“ – „Mislim da se to dešava samo kada si preterano sitničar, svaka budalaština ti odvlači pažnju. Prema toj logici neko ko bi se bavio tim otpadim stvarima bi trebalo da bude kralj džungle i sasvim slobodan?“ – „Da, ali samo u knjizi mrtvih, ne zameri mojoj maloj dosetki, knjizi koja je najverovatnije i sama završila na otpadu. Novčanica može da se posmatra tako, kao najduže pisana knjiga ikada.“ – „To je tužno sve i mračno.“ – „Dobrodošao u realnost propadanja.“ – „Hajde neka je i tako, ali šta se onda dešava sa horderima na primer, koji gomilaju stvari koje im oduzimaju opet pravac?“ – „To je druga strana medalje ili pak druga krajnost gluposti.“ – „Znači da je posmatrano tako onaj mali milimetarski obim te medalje nešto čemu bi trebalo težiti?“ – „To je vidiš interesanta glupost, nikada se ne bih setio. Zamislio sam iz nekog razloga mrava kako hoda po obimu, odnos obima i prečnika kruga, o džungle kralju, glava puna čuda ti besposlena vijuga.“ – „Samo to?“ – „I to ti je previše, i nemoj više da bacaš smeće tako u šumu!“ – „Ali ti si izmislio tu priču!“ – „Ili, ako baciš nemoj traktorom nego biciklom, to je ekološki čisto, iz nekoliko puta ne odjedanput.“

Gledam neki dan, prolazio, vidim radnici ispred prodavnice skuplaju karon i neke papire za reciklažu, ja im viknuh – A što vi sakpljate to kada nijedna državna ustanova to ne radi? – Nijedna državna ustanova ne prodaje pivo našalili se, ja znam da negde i prodaju malo, kažu još karton piva, vidiš kako se sve poklapa, tako to oni zovu, mislim se šta će ti karton piva? Da ne recikliraš možda? Znaš li ti meni koliko je to para bačeno za godinu dana? Perverzno je reciklirati, ima nečega perverznog u tome.“ – „Dabome… Na kraju krajeva novac koji se već neko vreme koristi je štampan, na papiru, nije pitanje, podrazumeva se, zaborave se tako ljudi uzmu zdravo za gotovo. Mislim da su amerikanci dobro uradili što su zadržali skoro identičan izgled novčanica dugi niz godina, u pitanju je već tvrda memorija.“ – „Ostavi to na miru. U kom je god obliku, kovan ili elektronski, i za izradu samog novca je potrebno vreme, ali i zakon, tj. za štampu, kakogod. Ne možeš da ga misliš i da se sam pojavi, samo potpuni ludaci to rade. On je energetski potkrepljen, kako god da ga okreneš ili šta god da smisliš, to je na kraju krajeva energija prirode, dakle kosmosa. Tražiš gde curi i krpiš što je moguće bolje, ali i to je nešto kao kratkoročna pozajmica, dakle mora da se vrati, kao i sve ostalo, zato na bicikl i marš napolje!“ – „Postoje bolji načini.“ – „Ništa ne verujem dok ne vidim rezulate. Ali ponovo, kao i nebrojano puta do sada, osećam da ti dajem nešto što nisi zaslužio, samim tim što imam poverenja.“ – „Nemoj da daješ ako ne osećaš potrebu.“ – „Misliš pritisak?“ – „Ne znam.“ – „Znači da nemaš mnogo. Da te pitam ovako drugarski, tokom celog života u šta si najviše ulagao?“ – „Jao ne pitaj.“ – „Prevarili su te. To je dobro. Tako se čovek uči!“ – „Dozvoli zato da ti pročitam jedno pismo što sam primio jutros, evo tu mi je pri ruci – Драги Господине Увијановићу, Грешио сам се захвалнице, 200 јараци. Графијервијерије “ meme nuhuhh, yvuko, kno ivno, ja umeo svetavio, muhahah jenbr. С пријатељицама цвахр, хоњ, Санидин Јовановиј. Znači pola latinica pola ćirilica, poludeo neko.“ – „To baš čudno zvuči. Samo jedno takvo?“ – „Ma ne pitaj, još i neki serijski brojevi, šizofrenija, ali držim tu sa strane, zanimljivo je. Kada moje đubre postane vrednije od ovog što se baca u kontejnere, šte ćemo onda?“ – „Dosta o đubretu, saznao sam skoro za jednu retku i čuvenu priču o nekom veleposedniku koji se pre nekoliko vekova trovao pečurkama, i prema predanju ljudi su se posle plaišili njega jer je sve znao, mogao je videti kroz sve trikove i prevare, bio je abnormalno inteligentan.“ Nastala je kratka tišina „I?“ – „Ništa, prema tom predanju taj, jelte predak je pobio malte ne napamet ljude iz puške, prema tim halucinacijama kako bi njegova deca imala novca, pravio je nekakve projekcije i povlačio i druge poslovne potreze u tom pravcu da to ode zaista daleko, njegova dakle loza.“ – „I jel imaju?“ – „Imala su do 1868. prema predanju. Stara je priča, tu se i završava zapis, dakle nema daljih podataka. Ali pravo je pitanje kog novca, a ne ko je naslednik.“

Pazi ukoliko si nekako uspeo sve da prevariš, a da pritom ništa nisi dobio, dakle nisi na dobitku, ti si prevario samo sebe. To je sama suština bolesti. U neuspeloj prevari, ili ti delimičnoj. Toga sam se setio sad i mislim da je pametno, šta misliš?“ – „Pa onako…“ – „Šta onako, mlako ti je?“ – „Ne znam, mislim da pogrešnog čoveka pitaš. Ja sam bio samo sa lakim ženama, znači da me ništa ne interesuje. Tačnije sa dve žene i da tako kažem bile su lake. Neko bi mi oprostio što nisam iskoristio više prilika. Iskreno da ti kažem, bilo je više prilika no dve. Prilike bi možda rekle da sam bio pokvaren, ja bih pre konstatovao – pokvaren u glavi. Sve u svoje vreme.. Danas je vreme svoje i dalje nema komentara. Došlo je vreme bez komentara. Napred dakle! Isus Hristos se popeo na krst od dvadeset metara sam! I posle ljudi kažu da Jevanjđele nije čudo! I to se popeo onako bez opreme… Šta? I posle još kažu zakucao se čovek. Šta sve neće ljudi da rade meni nije jasno. Isusa su vrbovali, jako staro sveto udruženje Jezuita da se prikloni carstvu, i zajedno da seku koru hleba, na dve kriške hleba po svakoj ruci, znači stopedesetitri, to je takva matematika, nepogrešiva. On se dobro pokazao kao penjač po krstu a da ga niko ne zakuca. Niko nije ni pucao na njega kad je ovaj bio gore. Tako sam pročitao negde. Elem, činjenica je da niko ne može da ti oduzme baš sve, koliko god da je dobar ili, bolje rečeno – kako god da se okrene, i na kraju krajeva eto ga, zlatni triling devet šest devet, bacio sam slučajno ove kokcice, nije bilo namerno.“ – „Da… Pusti to, nego mislim se, nekih na primer dve hiljade dinara ne izgledaju isto nekome ko računa na mesečnom protoku vremena o plati od 150 000 dinara i nekog ko računa na 25 000 dinara… O besu pun si smeća, nek ti crna kesa prego glave bude malo veća, baš kao dželatu… Nije ista razmera u pitanju, iako je ista valuta, čak štaviše može biti i ista novčanica. Nekog prodavca ne zanima to preterano, njemu dođe na isto. Razmisli malo o ovome. Imaš na primer 500 evra u novčaniku, to je 58500 dinara. Jedna najveća Evro novčanica. To je u najboljoj meri 11 novčanica od 5000 i ostatak, jedna od 2000, jedna od 1000 i jedna od 500. Dakle u najkraćem toku 15 novčanica za tu jednu. Milioner sa 18 Euro novčanica i 200 novčanica od 5000 dinara. Dakle svega 500 000 pari, jedna najveća novčanica. To je najveća para u jednom izdanju, a najmanja ti je dinar, proporcija između je druga. I šta ja sada opet da uradim za tu jednu, šta da izmislim sada sve? Budi siguran da neću da vozim taksi. Bolje budi siguran jel da? Postoji određena proporcija za pametnog čoveka. Za idiota nešto drugo. Ima i on svoje nešto, ali to nije novac.. Šta da uradim za treću? Jer četvrta mi već dolazi sama. Baš zbog toga me nije sramota. Bilo kako bilo, uvek više volim da nosim u novčaniku preko 70 novčanica od 500 dinara nego jednu od 500 evra, čak iako ta jedna vredi više, zato što su pokreti daleko složeniji, a mozak je sunđer. Kada sam bio mlađi, bio sam neodgovoran i poklanjao vredne stvari neodgovornim ljudima, saznavši da su te stvari nakon nekog vremena, ili pak vrlo brzo završile u smeću. Te stvari bih inače prodao, makar i za novčić, nekome kome je stalo. Tako sam naučio da razlikujem i klasifikujem ljude. Kolika su u suštini đubrad ili pak koji tip recikliranog smeća. Pet godina je prošlo od tad, kada sam poslednji put bio na gubitku od dve hiljade dinara.“ – „Znači počeo si da sitničariš na vreme. Zvuči kao sportska disciplina“ – „Ne, prošlo je pet godina kada sam zadnji put zapalio novčanicu od dve hiljade u besu.“ – „Nisi lud valjda?“ – „Ja znam da nije sve u novcu, ali zar jedan čovek može biti slobodan, kreativan i zdrav sa malo novca? Glacijacije budale! Ne bih se složio, dakle sa malo novca ne može biti zadovoljan, on sa malo živi u strahu i bez prava na glas, te kako vreme odmiče on propada, te nalazi neka opravdanja, on ćuti i trpi da i to malo ne izgubi. Propada i psihički i fizički. Nema fin, nego jako uporan borac, taj ima. Ti svoj deo otimaš koliko ti snaga dozvoljava. Ako me pitaš koja je cena ljudskog života, pitaću te kolika je cena ljudskog življenja u periodu od godinu dana?“ – „Ti sada samo lečiš komplekse svojim iskazima.“ – „A jel? Vidi ti njega kako me je on prozreo, da da! Iskaz?! Kompleksi?! Kada su svi imali brodove pune kamenja ja sam imao ništa, i bilo mi je krivo! A sad i ja imam koji brod pun kamenja. Imam taman toliko da ne potonem… Brodovi se ljuljaju, i sada bih ja da dokažem kako ništa, tako je, to ja dokazujem! Ništa kako.“

Kako god da se okrene – ne zna se ko koga obrće – mali igrači velike ili veliki igrače male. Jedan barem zna kako se okreće a drugi ne zna šta mu se dešava. Jedno je sigurno – ludak, dakle bolestan čovek ima najveće obrte, on je jedna neizlečiva baterija čovečanstva na izmaku snage, samo zato što nije u dobroj poziciji, zato je neizlečiv. On ili zarađuje ili ga iskorišćavaju.“ – „Pitaću te nešto ali ne sada.“ – „Ko pita ne skita. Kada čovek ima, dakle kada je materijalista, svaki predmet mu je za nešto kriv, pazi šta sam ti rekao. Jedan dan su to naočare, drugi dan su kola, treći dan je to vitrina i tako dalje, ide to sve do voza pa preko planine sve to ide do neke laboratorije, vojne baze itd, i svako od tih idiota misli da je pametan i da je rešio. Zato je atom podeljen prijatelju moj. Jer ne može jedan da ima a drugi da nema. I bolje da se podeli.“ – „Šta kažeš za jedan Bismuth atom na planetoidu Pluton?“ – „Skupo. Skoro kao jahta na Mesecu.“ – „Daj mi jedan momenat samo da sračunam koliko te staje.“ – „Nekoliko grešaka, toliko.“ – „Sasvim u redu…“ – „Što to zapisuješ u tu sveščicu?“ – „A to, onako, hvatam beleške.“ – „Čudno… Čovek je snalažljivo biće, okolnosti su duša na kraju krajeva. Kako sam se lepo setio, još negde ću to još sigurno ispričati. Ako ti ništa nema smisla, onda si nepotreban, a ukoliko ti sve ima smisla, tada si potpuno lud. Zvuči zlo, ali razmisli i sam, pa mi kaži opet da nema smisla.“ – „Svako je nepotreban.“ – „Tako je već bolje, naučio si nešto važno, ali neću ti dati deset dinara, meni sitniš jako vredi, jako. Ja imam san. Prvo jahta na Mesecu, zatim Pluton na listi. Dve milijarde evra u poreskim obaveznicama. I tako dalje. Polako. Podeli ti stoosamaestmiliona sa stosedamnaest ovih običnih hajde da ne kažem neurona zatim čitaj krajnje decimale, koliko god znaš, zima krati dan, videćeš da raste za jedan, u obrtu iza, pitanje je da li je vredna, vizard. What’s wizard about?“ – „Moja je duša skoro pa prokleta, ali dovoljno, znači nije loše, budem razoren pa se vratim, ne znam što. Jesi li ti prvi pričao o jahti na Mesecu ili ja?“ – „Dve milijarde evra čoveče!“ – „Što šapućeš?“ – „Ćuti, razboleće te istina. Čuj ti njega nije loše. Kriterijumi. Kada sam bio jako mlad, želeo sam da mi devojka bude: pametna, lepa i imućna. Sada želim samo da je istina.“ – „Znači prilagodio si se.“ – „Ne, nego znači da nisam nimalo uspešan, jer sam čekao.“ – „I šta sad?“ – „Našao sam lepotu i u patnji. Da li vidiš sada da je ipak lepota smisao i snaga? Sada razmišljaš šta bi trebalo da mi kažeš a da to zvuči normalno. Pričam u prazno.“ – „Dobro smiri se. Vidi šta je neko napisao o prvom čoveku“ pokazao mu je tekst na pametnom telefonu, pisalo je – Prvi čovek koji je iznenadio žene u porodici umećima kojima su i one same bile sklone nazvan je čovekom. Muškarci pre njega verovatno nisu znali ni da govore, možda je to bilo karakteristično samo za žene. On je zasigurno bio fenomen, dok nije pokazao kako njega spoznaja proganja u većoj meri nego ženu. Ženi je saznanje bilo prirodno. Gde je taj prvi čovek pogrešio i napravio iskorak koji i mi osećamo kao posledicu njegovog saznanja? On je uspeo da se pobuni, i sada namesto heroj, on je upropastio, postao je naizgled bezrazložno šizofren. Prvo je saznanje ono koje se vrti sve do prapočetka i nastaje u haotičnom prasku, koji kao posledica ideje jednog deteta, deteta koje je uspelo da sagleda svet, ponovo postaje praidejno, plasirano u samome predznanju. Da li je to sve jedan čovek ili njegova bit, saznajemo. Prvo saznanje je – da se prvo saznanje pre-ponavlja u nedogled, a prvi muškarac koji je prepoznao svet, postao je saznavalac prvobitnoga. Jedino pitanje na koje nije mogao da odgovori bilo je zašto oseća sram, a zatim zašto ga progone, te zašto ga varaju sve žene? – „Ali nema pare.“ – „Baš tako. Zato što na kretanje novca utiče više faktora od same inventivnosti, dakle novac u bilo kome obliku teži haosu, zato se kaže da je sreća, a ne zato što čini ljude srećnim. Matematika, fizika koja bi rešila pitanje haosa u prirodi, rešila bi između ostalog i pitanje novca tako da on bude ravnomerno svima dostupan. Ipak novac je srž srama. Ne zaboravi – ne žele svi posedovati jahtu na Mesecu.“ – „Kada voliš svoj posao više nego novac, novac ne osećaš kao teret, samim tim ni račune.“ – „Ma šta mi napriča, evo popiću malo u tvoje ime.“ – „Živeli. Vidiš, nisam nikada pre razmišljao o tome, ali ti kao živo biće, kada barataš sa novcem, ono iz sveta ideja verovatno izgleda kao nekakvo munjevito sklapanje i rasklapanje složenih pre svega idejnih konstrukcija, ono je delom privatna, delom opšta misao. Pitanje je koliko si vešt u spoznaji, te koliko plitkog saznanja pri tome. Saznanje je bogato mesto. Nikada nisam razmisljao o tome, ali novac moze da se posmatra kao kod ili kao niz kodova. Ali gde preuzeti ključeve koji otvaraju sva vrata? Na primer kupio sam računarski sto, monitor i stavio novčanik na monitor, zatim posmatrao kako se ponavlja.“ – „Ne shavatam.“ – „To nije moj problem. Ti misliš sigurno ovako – išao sam danas do radnje kupio kaktus i doneo kući. Sada imam kaktus. Ali ne, taj kaktus ima svoj put, ti imaš svoj put, novac koji si dao i koji si uzeo kao kusur ima svoj put, i sve to kada se prepozna i sažme, stiče se umna kontrola nad materijom. Ali teško ćeš to postići sa mobilnim telefonom, i sa mnogim drugim tavkim paradoksalnim stvarima. Sve je stvar perspektive posmatranja.“ – „Dozvoli da ti dam jedan sjajan primer. Nacionalni Park – Dolina smrti u Americi. U toj pustinji izgleda kao da se kamenje pomera samo od sebe na osnovu specifičnih prirodnih okolnosti i tim pomeranjem ostavlja trag. To je šizifov kamen koji se miče automatski, to može da se iskoristi te da se otpusti Šizif. Jer nema potrebe da on gura kamen, kamen sam ide, a niko ne zna Sunce li je ili što li je što ga miče.“ – „I šta sa time?“ – „Ostavi trag prijatelju.“

Što si se rastužio?“ – „Zato što uvek imam gde, da nemam gde, rešio bih to pitanje. Ukoliko uvek imam gde što se tiče novca, a da nemam mnogo, znači da neću ni imati više novca. Krenimo jednostavno. Ukoliko uništim sve što imam, sigurno da neću bolje proći.“ – „Čestitam, lepo si to shvatio.“ – „Zatim, ukoliko prodam sve što imam, to je i manje – i više slično kao prethodno. Ali ako prodam sve što imam, zatim uložim to u nešto kompaktno i kvalitetno, a moje, to će mi biti sanduk, mrtvački. Kao faraon bih onda napustio svet.“ – „Jedna tvoja halucinacija vredi.“ – „Koja halucinacija?“ – „O mentalnom obrtu novca.“ – „Koliko vredi?“ – „Barem jedan osmeh.“ – „To nisam znao da naplatim, ali uvek mogu da se skotrljam niz livadu i da vredim mnogo para, za ovcom ili ne! To je obrt za obrtom, tako se mlate pare. Od mojih prvih papuča do danas, sve je to u meni. Ljubav nas pretvara u ono što volimo, rekao je Ekhart, a ja kažem, a ja kažem da je i umiranje umetnost, jer retko ko uspe da umre tako, da to svet i zapamti.“ – „I to skoro pa badava.“ – „Imaš prava.“ – „Zlato kako sija, ono je zbunilo memoriju svu, zato je dobar inkubator prednosti. Svako od nas barem jednom krene u potragu za jednostavnim bogatstvom, za tajnom kojom za života neko stiče slavu. Ona vredi više od slave nakon smrti, ta takva slava je skoro pa glupost.“ – „Da ali kako stiče slavu?“ – „Tako što reši sopstvene okolnosti, zato nema recepta. Bukvalno, kao strateg prikupi sve podatke, izbegne prevare i tuče te uzme lepo nasledstvo svoje, prevari distrakcije, pijavice, zatim pobegne što dalje. Eto. U genima je složen algoritam spakovan što se toga tiče.“ – „Kao holivudska bajka. Zamisli onog što se obogati a da ne zna ništa o sebi?“ – „Nema šanse.“ – „Videćemo, u nekoj narednoj epizodi. Evo ti deset dinara.“ – „Nemoj sad opet..“ – „Insistiram, evo ti da barem znaš gde se nalaziš. To je hiljadu para čoveče! Hiljadu nije malo. Znaš li šta si si sve mogao sa hiljadu para 1880. godine? Ih! A 1200.? Srebro, nebitno čije, čisto. Tada milijarde nisu bile u trendu, posebno ne one inflacijske švorc milijarde. Eto ti mala formula – ide dole a ne ide gore, kada je u pitanju pad u istoriju. Ćut, čuješ li kako neka mumija sad upravo malo dušu ispušta, kao dim iz nje izbija, ona tako govori, tako peva.“ – „Šta lupetaš, kakva mumija dimi?“ – „Mumija. Šta sve nećeš da znaš! Nisam znao da te zanima.“ – „Ma nije da me zanima, ne znam o čemu pričaš.“ – „Sve zvezde su male naspram onoga čemu si prisustvovao! Sfinga je primarni Egipatski bog, zato što malo priča a kaže ti nešto korisno, dok te ostali da eto kažem mladalački tripuju. Ne dozvoli da te tripuju egipatski bogovi, imaš pametnija posla, na primer ona koje ti donose zaradu od čak dvadeset hiljada dinara mesečno. Da, da šampione, Dvadeset.“ – „Ja se nadam da tih hiljadu nije ovih crvenih.“ Bacio je novčanicu na sto“ – „Nisi nešto razumeo. To je mnogo više para.“ – „Meni je 5200 dinara idejno milion dinara, ne znam kako da ti objasnim.“ – „Hmm… Hajde reci ti meni da nekažem brate, koje pare su osamsto pedeset hiljada dinara u 2022?“ – „Ulog. Uložio bih tako da imam dnevno priliv od barem tih pet hiljada dinara, nakon nekog vremena.“ – „Ali nije ti siguran dobitak kako god da okreneš. Možda izgubiš sve.“ – „Trista evra onda.“ – „Šta bre trista evra?“ – „Trista evra šala mala. Šta ti misliš da mi poslujemo ovde? Pa mi se zafrkavamo. Jedan Sumerski novčić tebi bi sad dobro došao vidim ja. Nepal, Indija, Kina pre dva milenijuma, Izrael možda? Još nešto? Nađi sam. Tebe bi to na vrh sveta sad propelo. Nazovi to parama, a ja ću to nazvati prema prilikama. Prema prvom poznatom pisanom zakoniku u istoriji, Hamurabijevom, bilo je određeno da ubica plati sedam zlatnika robovlasniku, ukoliko se desi kojim slučajem ubije roba. Pravda je relativna novcu, a novac vremenu. Strukture, adapteri državnog aparata – osnovni oslonci prevare. Kao da je u pitanju računar. Sveta trojca – đubre, ludnice i zatvori. Putem svile prijatelju moj, dva koraka napred, jedan unazad! Tako je neandertalac postao sapijensom. Kao mali računarksi rendering, tu dve lobanje tamo jedva četri, kamena stupa, oslonac bez trupa.“

Znaš li zašto za tebe kažu da si čudan ili da izgledaš čudno? Zato što garantovano uvek imaš više novca. Eto izlečen si i od novca.“ – „Ali ja nisam bio bolestan.“ – „Ćuti ne izgledaš čudno. I dobro da je tako, ja se slabo šalim sa čudnim ljudima i ovaj, mogu primetiti da dobro razumeš ljude i šale. Da nije tako, nisam siguran šta bih radio sa svim tim, meni je to jako bitno shvati, najbitnije na svetu. I reći ću ja tebi srećno rođenje prvi, da se ti ne bi prevario. Tako, tako da te ne bije Maler. Taj debeli je pun para, a ne stvarno da te bije, znaš?“ – „Aha, znam.“ – „Vitezove su čukali mačem po glavi kada su ih krstili, a tebe bi oni prevarili, jer imaš još stariju prevaru. Zato te ja ne milujem sad, zaslužio si, jer si rekao da znaš, da udovoljiš. Zato se samo šalim sa tobom, jer ne vredi. Ludens piše istoriju a ne razumni čovek. Razuman čovek pravi pare za ludaka. Ako si navikao već da postepeno ostaješ bez novca, to je loša navika. Ona razvija zavisnost i srdžbu. Novčanik sve tanji i tanji, a muzika i dalje negde svirka. Kako to zvuči?“ – „Kao momenat.“ – „Kao momenat preči, čiko, čiko – ostao si bez reči.“ – „Nisam, našao sam simetriju.“ – „Stavi sve to na deset dinara.“ – „Jedna stvar.“ – „Kaži.“ – „Probaj da zabeležiš na jednom papiru serijski broj novca koji si već negde predao.“ – „Nije moguće.“ – „Ali ti ipak probaj.“ – „Što?“ – „A sad me pitaš što?“ – „Dobro daj.“ – „Evo. Šta si to napisao? Ne mogu da pročitam“ – „Zato što sam zapalio.“ – „Ne igraj se sa vatrom.“ – „A ne, ja sam što se tiče tih stvari jako oprezan.“ – „Ja sam što se tiče tih stvari jako oprezan.“ – „Šta ti je?“ – „Ja sam što se tiče tih stvari jako oprezan.“ – „Pokvario se računar.“ – „Ja sam što se tiče tih stvari jako oprezan.“ – „Molim? I što sad sve ovo? Gle koliko papira? Pa to nije dobro. Šta si to uradio?“ – „Prevario sam te, za jedan vredan momenat.“ – „Što pričaš kao Betmen?“ – „To je već drugi vredan momenat.“ – „Pitam unapred za treći.“ – „Dovoljno ti je dva, treći je već nešto kao otvarač za konzerve u simetriji sa Nepalskim novčićima.“ – „Ahiramov sarkofag i purpurna boja, malo moje pismo bez broja.“ – „Ono u šta si (u)ložio to ti duguje plamen.“ – „Neću ti reći da sam bio na Olimpu, nisam glup toliko.“ – „Pitanje jeste jedno i jednostavno – kako si odigrao od kada si tu?“ – „Još uvek igram.“ – „Samo vlast pravi pare, ostali vuku sebe za jezik i skupljaju šta pred njih same ispadne.“ – „Znači dobro se šale sa životom.“ – „Ne tako, to je rizik, oni se samo šale, a to je skoro pa simpatično.“ – „Dozvoli da te povučem za jezik.“ – „Ne hvala.“ – „Hteo sam da ti ispičam šta je pastiru so, ali preterao bih.“ – „Znaš li ti šta je jednom takvom profesionalcu kondom? Veliko majstorstvo.“ – „Previše je.“ – „Pa kada ti je sve previše, nemaš ništa. Hipogeum Hal Saflijeni! Zbunjujuće je! Nego šta sam hteo… Ne kako, nego koliko ti je dovoljno?“ – „Koliko je tebi dovoljno?“ – „Dok me ne upropasti. Tada znam da je dosta.“ – „Tada je kasno.“ – „Još sam živ, a ništa o tome ne znaš.“ – „A tako i ja….“ – „Da odmah i ti tako.“ – „Hajde šta si sve preživeo?“ – „Preživeo sam deset dinara.“ – „To je lako.“ – „Preživeo sam jedan lak posao.“ – „Ali to nije podvig.“ – „Za koga je težak posao lak?“ – „Opet si me prevario. Hajde pošteno, kada se hvališ hvali se do kraja.“ – „Preživeo sam barem dve kurve.“ – „Dobro to je ipak malo složenije, ali nije nesvakidašnje. Dalje.“ – „Preživeo sam Čarobni Breg Tomasa Mana, od početka do kraja u srednjoj školi.“ – „To ni ne znam šta je. Hajde nešto što svi znaju.“ – „Hajde, ali da mi bude interesantno.“ – „To nije podvig.“ – „Kažem ti, razboleće te istina.“ – „Nek me razboli.“ – „Nikad nisam zadovoljan.“ – „Da ali sa čime?“ – „Kažem ti, nikada, nikada nisam zadovoljan. Zadovoljan sam samo ako nekako za nešto sitno nekoga prevarim. Da čudno je. Ali je umesno, zato što je daleko ispod potencijalnih mogućnosti. Koristim to kao lek, mala doza delotvorna. Dakle naučio sam kako da prezirem ljude, tako sam ih upoznao, kao da su deca.“ – „Hajde sve, ali čisto sumnjam da su ti kurve nešto oprostile.“ – „Baš tako je i dobro.“ – „To je podvig, ali šta si ti to uradio kurvama da ih prevariš?“ – „Bio sam pošten.“ – „Kako je to prevarilo kurvu?“ – „Zato što mi je ostala dužna. Volim da se hvalim, ja sam eto navučen na poniženje.“ – „Ti si dakle gotov.“ – „Ja sam gotov da budem i gotov ukoliko je interesantno, sve može da bude interesantno priznaću ti, sve. Pošto koštaju policijske lisice? Zatim, mogao bih se pohvatili da sam za života, do sada pogledao oko 110 dana pornografskog sadržaja, znaš li ti meni šta je to? To nije deset dinara, to je otprilike deset dinara. Nije 11 minuta gospodine Paulo Koeljo“ – „Biću ciničan i kazaću svaka ti čast.“ – „Hvala dragi prijatelju. Deset dinara sad ili drugom prilikom?“ – „Previše veruješ u ideju o materijalnoj vrednosti,.“ – „Ne nego mi sve ispada a da kasno primetim. To mi se ne sviđa, jer postajem najgori mizantrop, pogodi šta? Uzeće mi sve. Niko neće moći da mi oprosti zato što sam kao izabrao da budem sasvim sam! Vidiš kako već znam?“ – „Predupredi.“ – „Pitao sam te za deset dinara već.“ – „Možda će ti biti smešno ali čuo sam jedan vic, kaže ako si sklon promišljanju nisi više filozof jer je to mrtva nauka, no potencijalno svetac.“ – „Vic je bleda šteta, jer se duhovna smrt ne klasifikuje. Dovoljno je reći čudak. I?“ – „Šta i?“ – „Gde je mojih deset dinara gospodine?“ – „Ti tražiš jedan skup od deset dinara večitih, ili jedinicu od deset, sve to vređa inteligenciju.“ – „Vređa visoku inteligenciju, ali onda kada sam ostao bez novca, ja sam bio uvređen, i ono nema nikakve veze sa večitih deset dinara. Bio sam toliko uvređen, pa sam se setio da sam sam kriv jer nisam rano počeo da razmišljam o tome, to je velika prednost. Da sam u poziciji, dao bih da se uvede program u školama još od prvog ili drugog razreda par stvari o novcu i o plaćanju računa. Ja s