Moderna Korporacija se rodila u doba industrije. Industrijska revolucija je započela godine 1712. kada je Englez Thomas Newcomen izumeo parom pokretnu pumpu, koja je pumpala vodu iz rudnika uglja, i tada su rudari mogli da se isključivo posvete kopanju rude, ručne drenaža rudnika (nošenja kofa sa vodom iz rudnika) više nije bila potrebna.

Povećala se produktivnost, više uglja se vadilo za Sat Rada, tada je počela industrijska revolucija. Proizvodilo se više čelika za sat rada, više materijala za sat rada, više automobila za sat rada a danas je to više računara ili mobilnih telefona za sat rada, više bilo čega za sat rada.

Sistem se u osnovi nije promenio, samo se danas proizvodi puno više robe. Današnja dominantna uloga korporacija u našim životima je uglavnom proizvod delovanja korporacija u prošlom veku.

Korporacije su u početku bila udruženja ljudi kojima je država dala pravo da izvršava neku posebnu aktivnost. Kao kada je državi potrebno da napravi auto put ili prugu… U ranoj istoriji Sjedinjenih Američkih Država bilo je jako malo kvalifikovanih korporacija. Ali i te postojeće su imale veoma jasne ugovore sa državom: koliko dugo mogu da postoje, kolika je visina kapitala, šta smeju da proizvode. U tim odobrenjima korporacije su imali jasno dano, šta smeju, i nisu radile ništa osim toga. U pravu i u kulturi korporacija je bila smatrana za podređenu društvrnim potrebama, i genrealno su stvarane da služe društvenom blagostanju.

Takva je prošlost. Ne smemo se dati prevariti, nije ni tada bilo idilično, kad su sve korporacije služile društvu. Ali iz prošlosti možemo da učimo. Gradjanski rat u SAD-u i industrijska revolucija prouzrkovali su ogroman narast korporacija. Nastao je brz razvoj železnice, država je pružala velike donacije za zemlju, razvoj bankarstva, teške industrije. Pre sto padeset godina korporacijski pravnici su shvatili, da trebaju veću moć, s kojom bi mogli da upravljaju. Hteli su, da se odstrane neka ograničenja, koja su u prošlosti regulisala funkcionisanje korporacija. Na kraju gradjanskog rata bio je izglasan 14. amandman, koji je sa svojom Građanskom klauzulom dao prava crncima da budu građani SAD. 14. amandman je u suštini glasio, ni jedna država ne sme nikome da oduzima život, slobodu ili imovinu bez pravednog sudskog rešenja. Bio je zamišljen tako, da je branio državi  da oduzima život, slobodu ili imovinu bilo kojoj osobi uključujući i crnce.

Desilo se, da su se pred sudom našle i neke korporacije s veoma pametnim advokatima. Koji su rekli: Ne možete oduzimati život neke osobe, slobodu niti njenu imovinu. Mi (korporacije) smo kao osoba. Korporacija je osoba!! I najviši sud je to prihvatio!??? Posebno groteskno je bilo to, da je 14. amandman bio priznat, da bi štitio nove oslobodjene robove. Na primer, u godinama između 1890 i 1910 je 307 slučajeva doneto pred sud u vezi sa 14-tim amandmanom. 288 od ovih slučajeva su se odnosili na korporacije a 19 je bilo vezano za Afro-amerikance. 600 000 ljudi je poginulo u borbi za ljudska prava i tokom sledećih 30 godina, posle nekoliko potpisa sudije i advokati su koristili ova prava zbog kapitala i imovine.

PD-old-auto – image, by commons.wikimedia.org