***

 

Subota. Dan pred Uskrs. Danas nije radni dan. Kasno se budim, kuvam kafu, kupujem novine, čitam. Uživam u subotnjoj dokolici. Preda mnom su još tri slobodna dana, umoran sam od svakodnevnih poslovnih obaveza i ne želim danas nigde da idem, jedino želim da lenčarim ispred televizora uz subotnje novine, polako da ispijam kafe, dobro da ručam, te da odremam posle ručka. Uveče,hm… možda kupiti nekakve slatkiše i pojesti ih gledajući neki bajati film ispred televizora... Ili, samo spavati?

Podne se polako i neumitno bliži. U šoljici stoji kafeni talog Koji predstavlja ostatak napitka koji sam do pre pola časa sa uživanjem ispijao i koji se polako suši na zracima aprilskog sunca koji se probijaju kroz prozor. Isto tako suše se i venu moji izgledi da lepo provedem ova tri neradna dana, ono što mi se jutros kada sam polako ustao iz kreveta činilo kao savršena dokolica pretvara se u užasavajuća tri dana koja ću, ako nešto hitro ne učinim, učiniti možda i gorim nego da sam ih proveo na svome radnom mestu, gde uz žurbu i gužvu dan za čas prođe, prođe toliko brzo da kada dođe vikend čini mi se da prethodni vikend nije ni završen. Radna nedelja koja traje kratko i slobodni dani koji traju još kraće, i prođe život…

Pogledao sam na sat, podne je već kritično blizu. Ne želim više da puštam ovaj predivni prolećni dan da prolazi bez mene, želim da mu pravim društvo i da zajedno dočekamo veče na nekom lepom mestu, daleko od grada, na nekoj cvetnoj livadi, na obali vode, reke ili potoka. Javljam porodici da idem da se vozim svojim biciklom u nepoznatom pravcu. Dolazim uveče, verovatno. Silazim u podrum, otresam zimsku prašinu sa svoga dvotočkaša, iznosim ga na sunce. Bicikl se raduje ovoj vožnji, njuši toplo sunčano podne, grebe svojim gumama po asfaltu i nestrpljiv je da vidi gde ću ga danas odvesti. Stavljam bisage na zadnji nosač. Unutra su neophodne stvari za jedan dan, topla majica za veče, šuškava jakna protiv kiše i vetra, donji deo trenerke, sasvim dovoljno. U dvanaest sati i osam minuta krećem na put. Put? Da, sada vozim svoj bicikl, ličim na nekog ozbiljnog biciklistu samo što još uvek nemam cilj puta. Razmišljam da odem do Avale, mesta gde sam bio već nebrojeno mnogo puta, ili do Košutnjaka, da vozim po divljim i neispitanim stazama ovog gradskog parka. Ili, možda da se usudim da vozim do Kosmaja, koji je daleko za ovaj kasni polazak, vraćao bih se po mraku, što baš ne volim... Odlučujem da krenem na severoistok sa vetrom u leđa, te vozim ka Pančevu. Vozim po širokom putu, žutom trakom, udišem isparenja prolazećih vozila. Nameravam da posetim pančevačku buvlju pijacu u nameri da vidim šta danas nude naši prijatelji sa dalekog istoka, ili su možda naše rumunske komšije iz evropske unije donele kakvu novu evropsku robu po starim cenama.

U glavnom gradu južnog Banata dočekuje me miris koji vraća uspomene na dane kada sam bio mladi tata i svojoj deci menjao pelene, a Kako taj posao nisam baš voleo da obavljam ponekada se dešavalo da mi dete ostane duže nego što treba u ovoj garderobi i proces raspadanja je činio svoje, praveći mirise sličnom ovim koje sada osećam...

Ne želim da udišem amonijačna isparenja više nego što moram i zato odustajem od posete buvljoj pijaci, na raskrsnici skrećem desno prema Starčevu i Omoljici, dobro poznatim putem, kojim sam više puta prošao. Ovuda vozim bicikl svake godine za prvomajske praznike sa većim ili manjim društvom. Vozimo se tada do salaša «Zeleni Dvor», oaze alternativnog življenja na ivici Deliblatske peščare, kako su novinari nazvali ovo mesto gde je vreme stalo pre mnogo vremena. Do ovog salaša ne vode žice koje sprovode električnu struju ili telefonske impulse. Ovo imanje je mesto gde su gosti svih fela dobrodošli na sat, dva, na jedan ili više dana. Ne postoji zvanični, a ni nezvanični, cenovnik usluga koje ovo mesto pruža. Domaćini ovog salaša, Snežana i Sava, svakog dobronamernika dočekuju ispred kapije iznad koje se smeje naslikana zelena ribica, zaštitni znak i maskota «Zelenog dvora». Pre nekoliko godina, u mojem biciklističkom detinjstvu i ja sam bio putnik-namernik, na zadihanom biciklu prešao sam celih stotinu kilometara od mog stana do ovog salaša koji se nalazi tri stotine metara iza poslednje kuće u poslednjem selu belocrkvanske opštine. Iz nekakvih novina sam saznao da ovo mesto postoji, našao ga nekako i... dalje je sve istorija. Salaš «Zeleni dvor» me je zarobio, vrlo često dolazim ovde, bilo biciklom ili na neki drugi način, ostanem onoliko koliko vremena imam, ispijam kafe sa Snežom i Savom, pomažem oko poslova koji se imaju obaviti.

Odavno sam ovde prestao da budem gost, tako da sada u amonijačnim oblakom obavijenom Pančevu donosim odluku da nastavim ka Kovinu, pa da tamo, na pedesetom kilometru od Beograda vidim u kakvoj sam kondiciji, i da eventualno produžim do «Zelenog dvora». San svakog ozbiljnog bicikliste je vetar u leđa, ovaj san je meni danas ostvaren tako da lako i brzo vozim i stižem do Kovina gde pravim prvu pauzu. Sedim u usputnom kafiću, pijem crnu, domaću kafu, jedem sendvič koji sam kupio usput. Nisam se umorio, šta više, tek sam se zagrejao, i rešavam da krenem put sela Kajtasova i «Zelenog dvora». Hvatam se za mobilni telefon da se javim (od retkih tehničkih čuda koje Sneža i Sava poseduju jedno je mobilni telefon, koji uglavnom služi da se gosti najave, za svaki slučaj) ali odustajem, hoću da napravim iznenađenje. Posle dvadesetak minuta opet sam u sedlu i grabim kroz Deliblatsku peščaru, sa bočnim ili sa vetrom u leđa. Prolazim park u centru sela Gaj, gde sam pre nekoliko godina, kada sam prvi put vozio ovamo sedeo i bio na izmaku snage. U ovom parku sam vodio ugodan razgovor sa simpatičnim čikicom koji je sa mnom podelio svoje avanture iz mladosti, kada je sa svojim novim «fićom» jezdio po putevima Đerdapa i imao svakojake dogodovštine kojih se danas ne sećam, ostalo mi je u sećanju da sam tada bio prilično umoran i da se veče polako bližilo, čikica je i dalje zborio a nisam znao gde ću spavati, imao sam šator i vreću za spavanje ali ne i potrebno znanje i iskustvo. Razmišljao sam, gde staviti šator, šta ako me neki seljak sa vilama počne da vija po svome imanju, šta ako...

Danas, ovaj parkić stoji na svome mestu samo se ovde više ne zaustavljam, a i tamnoputog čikice nema, tako da posle nekog vremena stižem na domak salaša, taman da osetim nekakvo «cang» i da vidim da mi je pukla žica na zadnjem točku. Na svu sreću, točak nije napravio «osmicu», ostao je u ravni tako da izvlačim oštećenu žicu i nastavljam da vozim poslednje kilometre. Na brdu iznad kuće konačno vadim mobilni telefon i zovem Snežanu, želim da napravim iznenađenje i da se najavim za jedan minut na kafu. Dobijam Snežanu, i doživljavam iznenađenje - Snežana i Sava su u Vršcu, na nekakvom porodičnom okupljanju, dolaze noćas! Ipak, u kuću se može ući kroz prozor kroz koji se provlači srna Lana, koja je jedina pitoma srna u Banatu, a i šire. Doveli su je na salaš kada joj je majka stradala u nekakvoj lovačkoj akciji i ovde je porasla, smatra Snežanu za svoju majku. Preskačem ogradu, uvlačim se kroz prozor, i eto me kod svoje druge kuće. Sneža mi je kazala da u rerni starog «smederevca» ima nešto hrane, ima i kolača, tako da sedam i ručam, kasnije kuvam i pijem kafu. U međuvremenu dobijam poruku od mog druga Zorana u kojoj me pita da li želim sutra da se vozimo biciklima do «Zelenog dvora». E, moj, druže beogradski, već sam ovde, odgovaram mu, dođi i ti pa ćemo se zajedno vratiti, kada već nismo vozili dovde zajedno. Posle nekog vremena javlja se i naša drugarica Sanja iz Pančeva, zvala je domaćine i saznala da nisu kod kuće ali ja sam tu pa ću je dočekati. Već je pao mrak, čujem zvuk automobilskog motora. Kroz prozor, pa skokom preko ograde izlazim da kao domaćin dočekam gošću, koju uvodim u kuću na isti način ali obrnutim smerom, ovaj put skok preko ograde, pa kroz Lanin prozor. Zna se kako se ulazi u domaćinsku kuću!

  Ovde levo, pa samo pravo!

Palim vatru u peći, drva ima, toplo je, sedimo i čavrljamo o svemu i svačemu, vreme prolazi na na ovom salašu svojstven način, ni polako ni brzo, jednostavno protiče, usporavajući sve oko sebe, tačnije, vreme kao da zaobilazi ovaj salaš koji predstavlja adu oko koje teče sve što se dešava u spoljnom svetu tek dodirujući njene obale ali bez većeg uticaja na živi svet ovog mesta.

Blizu ponoći, zvuk motora starog «Juga» govori nam da su domaćini stigli, već se spremam da ih uvedem preko ograde pa kroz prozor ali se setim da verovatno imaju ključ. Sa njima je u društvu i visoka, izrazito plava osoba muškoga pola sa kojom se upoznajem.

-Hallo, my name is Tobias!

Stranac, očigledno. Nemamo vremena da saznamo odakle su nabavili ovog simpatičnog čoveka jer se na brzinu dogovaramo da idemo u selo Grebenac, nekoliko kilometara odavde na ponoćnu uskršnju liturgiju. Ulazimo u kola i nešto pred ponoć stižemo da dočekamo litiju koja izlazi iz crkve. Selo Grebenac je naseljeno najvećim delom rumunskim stanovništvom, koje je pravoslavne vere te slavi verske praznike po Julijanskom kalendaru a običaji vezani za ovaj najradosniji hrišćanski praznik se pomalo razlikuju od srpskih pravoslavnih običaja. Nisam vernik pa nisam siguran šta treba da radim u crkvi i oko crkve, te se pridružujem Tobiju, kome je ovo veliki doživljaj, kao i meni, uostalom. Crkva je svečano okićena, jarko osvetljena. Oko oltara su postavljeni manji i veći vezeni i čipkani jastuci, pevaju se prigodne pesme. Služba se obavlja na govornom rumunskom jeziku, neke delove i taktove nekih crkvenih pesama prepoznajem jer se koriste i u srpskoj pravoslavnoj crkvi. Do ponoći se drvenim čekićima lupa po drvenoj tabli koja je postavljena u porti crkve i koja se kod Srba zove «klepalo». U klepalo se lupa između Velikog petak i Uskrsa, u znak žalosti zbog Isusovog raspinjanja na krst. U ovo klepalo meštani Grebenca naizmenično lupaju u raznoraznim ritmovima, i staro i mlado se okušava u lupanju tako da sam i sam u jednom trenutku uzeo čekiće u ruke, ali koliko god izgledalo jednostavno pratiti nekakav ritam čekići beže iz nenaviknute ruke tako da sam brzo odustao. U ponoć se oglašavaju crkvena zvona najavljujući Vaskrs Hristov, iz crkve izlazi pop i njegova svita, iznose se crkvene zastave, crkveni orkestar svirajući svoje instrumente kreće odmah za njima i stvara se kolona u kojoj su meštani celog sela. Ova kolona kruži oko sela dok su sa strane puta kojim prolaze upaljene velike vatre, učesnici nose u rukama sveće a u prozorima kuća su upaljena raznorazna svetla. Po završenoj šetnji litija se vraća u crkvu, hor nastavlja pesmu do ranih jutarnjih sati a mi u oko 1:30 sati dobijamo poziv od prijatelja iz ovog mesta da idemo kod njega na kafu. Prihvatamo, odlazimo. Sedimo u kujni, pričamo, na stolu hladna zakuska od mesa divljači, posluženje, rakijica. U jednom trenutku Nenad, naš domaćin, pita me da li želim da mi pokaže Internet prezentaciju sela Grebenac, kaže da selo ima bežični Internet velike brzine. Odlazimo u noviji deo kuće, sedamo za računar, gledamo sajt, kasnije mu pokazujem svoju stranicu na Mreži i sve dobija potpuno nadrealan izgled, spoj najnovije tehnologije, bežičnog interneta u Grebencu i salaš bez struje nekoliko kilometara dalje, sa grupom potpuno različitih likova za stolom u maloj, toploj seoskoj kujni koji jedu šnicle od divlje svinje a došli su sa ili biciklom iz Nemačke (Tobijas) ili istim prevozom iz Beograda (ja) ili iz Pančeva kolima (Sanja) ili...

Kolači... 

U ranim jutarnjim satima vraćamo se na salaš i konačno odlazimo na spavanje u male bungalove napravljene od mirisnog otpada borovih trupaca dok nam uspavanku čini kreket žaba i zvuk prolećnih cvrčaka.

Budim se dosta kasno. Razumljivo, nisam ovde ni došao da bih se rano budio. Domaćini su već odavno na nogama, ulazim u kuću sanjiv, dremljiv i potpuno odmoran. Ovaj salaš na ljude iz grada deluje kao masaža na umorno telo sportiste ili fizičkog radnika posle koje se telo opusti i oseti priliv unutrašnje energije. Posle jedne noći provedene ovde, um građanina se pročišćava i oslobađa toksina u vidu negativnih misli, oslobađa se žurbe, Eustahijeve tube nenaviknute na nedirnutu tišinu mesta gde se ne čuje ništa osim zvukova prirode počinju da zuje u ritmu tišine. Snežana mi je skuvala kafu (čitalac će primetiti da se na ovom mestu pije dosta crne, domaće kafe iz velikih šolja i ova kafa nije napitak već ritual koji se ponavlja sa svakim gostom koji dođe). Posle kafe-doručak. Kod kuće često ne doručkujem, ili jedem nekakva peciva umesto zdrave hrane. Danas, na velikom drvenom stolu imamo za doručak sarmu i pržene kobasice. U gradu ovo bi bio obilan ručak, a ukoliko bi mi neko predložio da doručkujem ovu količinu holesterola, masti i ugljenih hidrata zamolio bih ga da mi se ne obraća dok ne poseti psihologa da nađe uzrok njegovih problema koji datiraji verovatno iz ranog detinjstva... Međutim ovde se nalazimo u drugoj dimenziji postojanja gde je sve moguće (nadam se da ću ovde jednog dana postati mlad i lep) te doručkujemo sarmu sa prilogom od kobasica, i pomalo hleba, bela. Nakon banatskog doručka pristupamo ozbiljnom poslu-lenčarenju. Naravno ne baš kompletno lenčarenje ali ono što smo toga dana radili teško bi moglo da se nazove radom. Malo smo pomagali Sneži oko sudova, kuhinje i slično, Savi oko cepanja drva, zajednički smo skuvali ručak...

Svaka sličnost sa drugom Staljinom je slučajna!

Na svom lošem engleskom jeziku pričao sam sa Tobijem, našim novim nemačkim prijateljem. Saznao sam da je iz grada Dortmunda, ima 38. godina, ima ženu, nema dece. Po obrazovanju je mašinski inženjer i SAM je dao otkaz u firmi, kupio bicikl i opremu i krenuo na put koji namerava da završi u Australiji. Na ovom putu želi da otkrije sebe i svoje mesto na ovom svetu. Oprema mu je ukupno teška 25. kilograma. Za onoga ko ne razume šta to znači pomenuću da ista količina opreme za cikoturizam koju sebi može da priušti prosečan srpski biciklista sa prosečnom platom teži 50. kilograma, a ova razlika u težini na štetu cene ide i do 10. puta. Sam bicikl isto tako izgleda lepo i jako, onaj ko se razume u bicikle kaže da je na njemu vrhunskaoprema. Eh, što nisam Nemac pa da sve batalim i da sednem na bicikl godinu-dve, da tražim smisao svog bitisanja na ovom svetu…

Tobias und seine ultrdžidži-midži Hajtek Fahrrad

Jednog trenutka Tobi mi je predložio da mi pomogne oko zamene žice na točku, te okrenusmo moj bicikl naglavce, moj zadatak je da dodajem alat (u to se najbolje razumem, sve dok ne pomešam nazive alata) dok je on nešto petljao, svirao «ping – ping» prstom po žicama i objašnjavajući mi da se po zvuku može oceniti zategnutost žica koje bi trebalo da budu jednako zategnute a posle se točak lepo centrira - i to je to!

Dok smo se tako družili, niz brdo prema kući se spusti novi biciklista, moj drug Zoran koji je upravo pristao u ovu luku sa svojim dvotočkovnim prijateljem, tako da smo sada mi biciklisti u većini. Malo kolegijalnih, esnafskih razgovora, namestismo biciklu žicu a u tom je i ručak gotov te opet sedosmo za veliki Snežin astal. Supa, piletina, govedina, kolači... Strahota za liniju, uživanje za čula!

Do večeri smo popili još neku kafu, popili nekoliko čašica razgovora (bogami nas je i uhvatilo, hoće to ko nije naviknut na razgovor, ali ne na prazan razgovor bez sadržaja i koji ne označava ono što se misli) i kako je pao mrak, brzo smo se povukli u svoje odaje, a poneko je i otišao u Pančevo svojoj kući.

Jutro smo dočekali još odmorniji nego prethodnog jutra. Pred nama se prostirao svetao, sunčan dan kakav se retko viđa. Nebo je sasvim plavo, bez ijednog oblaka na njemu, vazduh proziran, ne kvari ga niti jedan oblak. Još uvek nema insekata u vazduhu, nema vrućine, a nije ni hladno. Mnogo je različitih nijansi zelene boje poreklom sa napupelih i olistalih grana, maslačci i livadsko cveće svemu daju notu žutog i ljubičastog. Po ovakvom danu šteta je sedeti kod kuće, šteta je uopšte i sedeti bilo gde osim napolju. A još je lepše kretati se, biti na suncu, biti u pokretu, ne misliti ni o kakvim ružnim stvarima, jednostavno treba uživati u ovom danu koji dolazi kao poklon sa neba, danu koji se ne može naručiti niti prognozirati. Kasno smo ustali, a moramo poći na groblje te doručak ostavljamo za kasnije. Na groblje idemo jer je u selu, Grebencu, odakle je naš prijatelj Nenad, običaj da se na Vaskršnji ponedeljak odlazi na groblje u posetu mrtvima. Ovaj običaj kod Rumuna, kako nam je Snežana objasnila nije tužan, već je događaj koji donosi raspoloženje. Na grobove milih predaka se iznose raznorazne đakonije, hrana, piće, šarena jaja... Meštani su praznično odeveni, vode se veseli razgovori. Stojimo na grobu Nenadove supruge koja je stradala u saobraćajnoj nesreći pre tri godine, takođe je i celo selo je na groblju i svi su oko grobova. Seoski pop ide sa crkvenim horom od groba do groba i blagosilja ih, na nekakav čudan način osećamo da su mrtvi samo privremeno otišli od nas, ili, tačnije da su tu negde sa nama, na istom mestu, da nas posmatraju ali da nismo u istoj ravni postojanja. Na ovaj Vaskršnji ponedeljak smo u tački koja je najbliža i jednom i drugom svetu, zid između sveta živih i sveta mrtvih danas je tanak kao japanski zid od papira. Pri dolasku, upitao sam Snežanu kakav je običaj, da li treba nešto da izjavimo na groblju, ili nešto da ponesemo, damo, šta li, odgovorila mi je da je dovoljno da smo tu i da odamo poštovanje.

Nakon obreda pozdravljamo se sa Snežanom, Savom, Nenadom i ostalim te se vraćamo biciklima u Kajtasovo da se spremimo za put. Zoran i ja smo naumili da se vraćamo biciklima putem kojim smo došli, znači kroz banatsku ravnicu koja je lepa na svoj način ali kojom smo prošli mnogo puta do sada. Tobi želi da Dunav pređe skelom između Banatske Palanke i Rama a mi odlučujemo, za doručkom, da ga ispratimo preko, na srbijansku stranu, a dalje ćemo videti gde ćemo. Doručkujemo, zaključavamo kuću, ostavljamo ključ na čiviluku ispred vrata i sedamo na bicikle. Vozimo kratko vreme putem, posle skrećemo na nasip duž kanala Dunav-Tisa-Dunav i vozimo njime. U stopu nas prati lepota dana, ne napušta nas ni za trenutak. Prizoru se pridružilo i plavetnilo kanala, trava pored njega. Krećemo se prema Dunavu, ne znamo kada vozi skela, ni da li vozi, ni da li je možda vozila i završila svoje za danas. Baš ne želimo da se opterećujemo nevažnim sitnicama, kao da je bitno baš sada preći Dunav, pa nismo u ratu. Do duše, sutra je radni dan, valja nam nekako se dokoturati do Beograda bar do jutra ali podne je tek prošlo, čemu sada izmišljati probleme, uživamo u lepoti trenutka. Stižemo u Banatsku Palanku, pitamo nekoga za skelu, saznajemo da polazi za petnaestak minuta. Da smo planirali, ne bismo ovako dobro ugodili vreme, ili tajming, kako se to moderno kaže. Smeštamo bicikle na skelu, sunčamo se, vodimo ugodne razgovore. Skela polazi u 13. sati po balkanskom vremenu, znači sa dvadesetak minuta zakašnjenja, ali ovaj put opravdano. Pored pristaništa nalazi se kafanica sa lepim pogledom na Dunavsko more, sija sunce, banatsko podne lenjo puzi po seoskim sokacima, praznik je i kome je još do polaska na vreme? Da sam ja nešto lađar što vozi ovi lađu naredio bih da danas niko nema nigde da ide, svi ima da sede tamo gde (na banatskom jeziku «di») su se zatekli, ima da jeju i piju dok ima a posle da odmaru, potom večera, pa fruštuk, pa na put. Tako bih ja uradio. Međutim, ne pitam se ništa, stari deda što vozi ovaj ploveći objekat pali motore i krećemo ka Ramu. Na sred Dunava je kao da smo na nekom morskom zalivu, sa svih strana se vide obale i ne može neiskusno oko da odredi šta je leva a šta desna obala, šta napred a šta nazad. Prepušteni smo znanju starog rečnog vuka i ne sumnjamo da ćemo stići tamo kuda smo pošli. Plaćam dve karte i dajem novčanicu od 5. evra, Tobias se čudi kako to plaćam u evrima, karta košta dvesta dinara. Pogledam ga, i promrmljam nešto, kako objasniti Nemcu iz Dortmunda koji je krenuo svojim supersoničnim biciklom na put oko sveta našu privredno-političko-ekonomsku situaciju? Trebalo bi i meni neko da objasni to isto, pa bih onda ovo znanje mogao da prenesem dalje. Pristajemo u Ramu, preuzimam ulogu stručnog vodiča i na brzinu objašnjavam našem nemačkom prijatelju kratak istorijat utvrđenja koje dominira predelom, zatim pogledamo na kartu i sva trojica se složimo da ne krenemo poznatim, asfaltnim putem već zemljanim putem pored same obale Dunava. Put kojim vozimo ucrtan je na biciklističkoj karti ovih predela kao alternativni pravac i vodi nas ka Srebrnom jezeru stazom koja je mestimično peskovita, mestimično zemljana ali celim putem neverovatno prijatna za vožnju i u savršenom skladu sa meteorološkim prilikama. Sklad između staze, plavog neba, plavog, ali zaista plavog Dunava, nežnog zelenila naše i tamnog zelenila rumunske obale, sve to ispresecano mirisima biljaka, gledano kroz prozirni vazduh, ceo doživljaj bih se usudio da uporedim sa tortom koja se zove «Ruska salata», moje omiljene, zbog iste ovakve neverovatne mešavine boja i mirisa a koja se postiže uz pomoć sastojaka od kojih je svaki sam po sebi lep (ukusan) ali izmešan u pravom odnosu sa ostalim sastojcima dobijamo simfoniju boja, mirisa i ukusa…

Vreme je bilo naš saveznik 

Izlazimo na asfalt u selu Zatonje te vozimo dalje ne naročito zanimljivim asfaltnim putem. Veliko nam je olakšanje što je Zoranu sada neuporedivo lakše da vozi tako da ne moramo da slušamo njegove žalbe na loš teren i kamenčiće koji sami iskaču pod točkove njegovog bicikla želeći da mu otežaju putovanje. Ceo prizor neverovatno podseća na Dalmaciju, građevinski materijal od koga su sagrađene kuće velikim delom je od kamena, a postoji i puno četinarskog drveća sa svojim karakterističnim mirisom. Prolazimo pored nekoliko lepih, peskovitih plaža u kojima se baškari Dunav obojen plavim nebom. Ovo mesto se mora ucrtati u pamćenje kao mesto gde se može kampovati nekoliko dana. Obalom prolazimo selo Vinci, blizu je i grad Golubac, odakle po Zoranovim pretpostavkama ima velika autobuska stanica i autobus za Beograd. Preko Dunava, na rumunskoj strani, vidim dve velike stambene zgrade sa nekoliko spratova, jasno se vide prozori na njima, da imam dvogled mogao bih da vidim ljude kako sede za stolovima u svojim sobama i ručaju, odmaraju ili, možda, čitaju. Razmišljam kako li to izgleda ustati ujutru u jednom takvom stanu, umiti se zatim sa jednog prozora pogledati susednu državu, videti šta ima novo u njoj, zatim sići na ulicu i šetati i raditi u svojoj državi. Uveče, dobrim dvogledom opet mogu se posmatrati zbivanja na ulicama susedstva...

Na izlazu is sela ugledamo sa sporednog kako se na glavni put uključuje tri biciklista, i to dva oskudno odevena prelepa ženska biciklista i jedan, verovatno muški, nisam ga mogao primetiti pored ove dve dame. Bicikli su im natovareni bisagama, imaju punu opremu, mašu svojim nogicama (naročito devojke) okrećući pedale. Usporavam, Tobi gleda, izgleda da nije imao nameru da ostvari kontakt sa njima. Pitam na srpskom mladića odakle su, ne razume me te se prebacujem na engleski, kaže da su Nemci i da idu iz Rumunije i sada se voze po ovoj našoj zemlji Srbiji. Hvalim se kako i mi imamo jednog pravog Nemca, upoznajem ih i njih dvojica počinju priču, a svašta su nešto pričali na nemačkom jeziku, jedino sam razumeo da su naši novi saputnici iz Berlina. Zoran i ja požurismo da stignemo devojke koje su odmakle napred, naravno ne iz nekakvih niskih nego isključivo iz kolegijalnih pobuda, da im pomognemo ako treba. 

 Iznenadni saputnici

Vozimo tako uporedo neko vreme, odmaramo oči na prirodnim lepotama Nemačke i tako ulazimo u grad Golubac. Nailazimo pravo na autobusku stanicu, pitam za autobus, kreće za sat i po vremena. Tajming nam je i dalje neverovatan! Grupno polazimo do golubačke tvrđave, brbljamo sa našim ljupkim saputnicama, i fotografišem se sa njima na zidinama ovog starog utvrđenja, objašnjavam im da je to slika koju ću pokazati svojoj ženi i deci, da vide kako im se tata mučio dok su oni odmarali kod kuće. Silazimo sa zidina, opraštamo se sa našim novim prijateljima, sa svima se rukujemo a Tobi, na naše iznenađenje, kreće da se ljubi, i to onako srpski, tri puta u obraz. Toliko o nemačkoj hladnoći. Ranije smo izmenili imejl adrese, tako da ćemo biti u kontaktu, grupa od četiri nemačka biciklista ide, ko zna gde, poželim Tobiju sa na ovome putu nađe sebe i svoj put a Zoran i ja se vraćamo ka autobuskoj stanici, pojedemo po jedan «Vlaški ćevap»od 200 grama, 140 dinara, kafa dok čekate besplatna, preporučujem. Ćevapdžinica odmah preko pute autobuske stanice. Ubacujemo bicikle u autobus, pada mrak, gotova je naša Uskršnja neočekivana tura.

Prirodne lepote se ne mogu zanemariti!

Dok autobus klizi po niškom putu vozeći nas svojim kućama mislim o prethodna tri dana, sabiram utiske i razmišljam: šta bi se dogodilo da sam u subotu, pre dva dana, umesto što sam sišao u podrum po bicikl skuvao sebi još jednu kafu???