***

Jutro. Pijemo tursku. Ana ide na posao (šta da joj radim kada nije nezaposlena, kao ja pa da može da radi neke druge stvari) dok ja sedlam moga vernog Munju. Zajedno odlazimo ali na različite strane. Danas bih trebao stići do Daruvara, malog gradića gde je rođena moja bolja i jedina dobra polovina i u kome živi moja tašta. Ovaj grad mi nije baš na trasi puta, moram malo da skrenem sa rute, ali ne mogu da odolim taštinoj kuhinji kao i vrhnju-u Slavoniji sam prvi put jeo domaći mileram kakvog nema u Srbiji, kremast kiselkast i punomasan jer se sakuplja sa svežeg, nekuvanog mleka i obrađuje na poseban način. Kratko traje i prodaje se na u teglama na pijaci Tako da se ne mogu praviti zalihe koje bih poneo u Beograd. Jede se samo na licu mesta (dobro, ne baš na pijaci…) Dobro prija u paradajz salati, kao namaz i uopšte na svaki način.

Put je blago talasast, vrućina je ali me blaga uzbrdica vodi naviše, tako da na svakih tridesetak metara temperatura opada za po jedan stepen. Danas je u nižim predelima temperatura preko trideset stepeni ali u visini i u slavonskoj šumi vlada prijatna hladovina. GPS me navodi kuda da idem tako da ne razmišljam mnogo o pravcu kretanja nego puštam da mi misli i pogled lutaju sve dog pod nogama ne osetim kamenje i shvatim da Vozim po makadamu. Put je i dalje dobar ali ne mogu tako brzo da vozim kao do sada. Kontrolišem pravac kretanja i vidim da je sve u redu ako izuzmem to što nemam više asfalta pod točkovima. Mirim se sa situacijom, malo lokalnih puteva neće mi škoditi, tek da ova tura ne bude samo asfaltna. Ipak, proveravam i dalje rutu, ne bih da zalutam na ovoj planini, Papuku, ili da uletim u neko zaboravljeno minsko polje.

Vidim Pored Puta čiču kako čuva nekakve svinje, koje šuškaju po šumi, nešto jedu dok on kontemplira naslonjen na kvrgavi štrap.

-Dobar dan!

-Dobar dan.

-Jel’ ovuda za selo Gornji Vrhovci?

-Je, samo pravo ovuda.

-A koliko ima do tamo, oko četiri kilometra, jel’da?

-Je, tak nešto…

-A, jel’ ceo put ovakav ili je gori?

-Ne, ovakav je, more se biciklom proć’!

-A, ovaj, jel’ sve do tamo uzbrdo?

-A, ne, ne, uzbrdo je samo do vrha, pošlje je skroooooz sve nizbrdo!

Utešen sam činjenicom da je samo do vrha uzbrdo, kada bih i kasnije vozio u visinu zabrinuo bih se da nisam u međuvremenu prošao kroz crnu rupu i na taj način narušio kontinuum vreme-prostor, napuštam čiču i vozim. Put me vodi kroz lepe, zelene predele, svakog trenutka sve sam više i više i sve je bolji i bolji pogled Koji se pruža preda mnom. Dolazim do sela, pitam za pravac i dobijam uputstvo da skrenem levo kod groblja, što i uradim i tako se nađem na nekakvom poljskom putu. Ovo postaje sve veća ofroad avantura ali se ne brinem jer sam danas rano pošao a za razliku od prethodnih dana, kada sam vozio 120-130 kilometara za dan, danas treba da vozim jedva osamdeset. Poljski put sve je uži i uži, GPS navigator me ubeđuje da vozim po solidnom putu, pokušavam da mu verujem ali to mi sve teže ide. Bodljikavo šiblje počinje da me grebe po nogama, sva sreća da danas nisam obukao najlon hulahopke, i više ne mogu da vozim. Guram polako bicikl po onome što je nekada bio put, nalazim se na 600 metara visine. Na nekoliko koraka od mene iz grma iskoči veliki debeli zeka i odskakuće dalje, u livadu. Prvi put u životu vidim ovu životinjicu u njenom prirodnom staništu, žao mi je što nisam imao spreman fotoaparat. Ili bar pušku! Dalje ne mogu. Ili, mogu, ali po cenu da se dobro izgrebem i da se namučim. Moram da se vratim istim putem do asfalta pa da idem okolo. Kada vozim, najteže mi pada povratak istim putem, bez obzira da li je to par kilometara ili par stotina kilometara. Volim da pravim kružne ture ili ako je u pitanju duži put, da se sa cilja vratim nekakvim prevozom u koji mogu da spakujem svoj bicikl. Sada sam prinuđen da ovu deonicu ponovim ali ipak nije bilo za badava, nagrada mi je ovaj srdačan susret sa debelim zekom.

Najzad, opet dobar i ravan crni asfalt koji me vodi nizbrdo. Na ovom putu osvojio sam prvi planinski vrh… Ne volim planinarenje koje većina biciklista voli, ja nekako više volim predele do 500 metara visine, odnosno do linije na kojoj počinju da rastu četinari. Dalje, nema za mene ničega interesantnog, sve mi deluje suviše grubo i divlje, možda tome doprinosi što su mi svi preci iz ravnice, Koja mi se usadila u gene. Spuštam se, svaka uzbrdica koju sam do sada savladao nagrađuje me nizbrdicom po kojoj lagano stiskam ručice kočnica. Ovo je sada Zapadna Slavonija i mnogo je brdovitija nego prethodnih dana, tako da iako imam manje da vozim ipak je srazmerno tome i teže voziti po većim usponima. Ipak, treći dan sam na putu a taj treći dan je za mene uvek neka prekretnica, prva dva dana na putu sve me nešto po malo žulja, ruke mi trnu i osećam nekakvu nelagodnost dok se telo priprema na predstojeće napore. Trećeg dana sve to polako nestaje jer se telo naviklo na ritam i na napor i sve mi postaje samo po sebi lakše, čak i ako se, kao danas, ispostavi da vozim po do sada najtežem delu puta.

Za vreme rata ovde su se vodile najveće borbe i ovde negde je bila linija razdvajanja, nisam baš upućen u detalje tog glupavog rata ali svuda vidim tragove bliske prošlosti. Puno je srušenih i napuštenih kuća, često pored njih stoji nova, još uvek bez fasade, sazidana od crvenih ciglenih blokova. Na više mesta pored puta stoje table sa natpisom “Oprez, mine” a bliže Pakracu na više mesta pored puta postoje vozila i ekipe koje čiste zaostale eksplozivne naprave. Cele livade su očišćene od trave i označene crvenim izukrštanim trakama koje čine kvadrante koji se, jedan po jedan čiste. Pored puta, na dvadesetak metara, vidim lepu rečicu koja protiče kroz senovitu šumu i gde bi bilo lepo sesti i odmoriti se, ali joj se ne može prići zbog još jednog minskog polja koje nalazi između mene i reke.

Spustio sam se sa Papuka, skrećem desno ka Pakracu i vozim sve niže i niže, osećam da će mi se to na kraju osvetiti. Kao što se svaka nizbrdica plaća uzbrdicom, isto tako svaka nizbrdica ima svoj kraj u obliku strašne uzbrdice koja se kezi i preti poštenom biciklisti svojim opasnostima. I zaista, došavši do Pakraca, odakle sam telefonom pozvao taštu da joj kažem da umornom meni spremi hranu da ne bih puno čekao, a da istovremeno ne bude vruća pa da opet moram da čekam, spustio sam se dovoljno nisko (ne u moralnom, nego u čisto visinskom smislu) tako da mi je sada predstojao uspon po ne baš interesantnom prometnom asfaltnom putu. U centru grada kroz koji prolazim vidim ostatak robne kuće koja ima, ironično, ime “Budućnost” a koja se nalazila baš u centru ratnih dešavanja devedesetih godina i koja još uvek svedoči o ratnim razaranjima, stoji onako kakva je i bila za vreme rata, izbušena mecima i granatama. Ostatak grada je dosta dobro sređen, samo mestimično stoje , kao nedostajući zubi, prazni placevi na kojima su nekada bile kuće od kojih su ostali samo zatravljeni temelji ili čak ni oni..

I zaista, oštra uzbrdica me vodi iznad grada, ovo je nekakav magistralni put po kojem idu veliki kamioni i dosta vozila, a sve to pod vrelim suncem koje žari iz sve snage. Ipak, ne pada mi sve to toliko teško, pokreće me saznanje da ću za par sati sedeti u taštinom stanu, jesti salatu, vrhnje, tačkrle, šufnudle, štrukle i ostale poslastice čudnih imena. Po novom putu sa dve trake proteže se sa obe strane dovoljno široka zaustavna traka po kojoj mogu lepo da vozim. Iako sam sa strane puta, još uvek se čudim kada čujem da vozila iza mene koče i pretiču me sa uključenim migavcima iako ima sasvim dovoljno mesta da bez usporavanja prođu pored mene. Osećam se bezbedno kao i kao biciklista i kao čovek.

Posle dva sata ovakve vožnje nalazim se na svome današnjem cilju. Ulazim u Daruvar, stari slavonski gradić koji je nekada, u rimsko vreme nosio naziv Aquae Balissae. Na mađarskom, ime Daruvar znači Ždralov grad, tačnije Ždralov dvorac, prema lepom baroknom dvorcu koji se i danas nalazi u centru grada.. Poznat je po termalnim izvorima na kojima se nalazi tako da je ovde oduvek bilo lečilište za razne bolesti. U centru grada postoji drevni, lepo uređeni park na čijem kraju je hotel-lečilište dok se na drugom kraju nalazi pomenuti dvorac grofa Jankovića, koji je do skoro bio u funkciji osnovne škole. U centru grada je blok novih zgrada a u jednoj od njih je moj ručak. Mislim, moja tašta. Zvonim na interfon, otvara mi, smeštam bicikl u podrum i za danas vožnja je završena.

Za ovaj grad me vezuju lepe uspomene iz mladosti… Sećam se zime 1988. godine, kada sam prvi put došao ovde. Moja žena i ja smo dočekani na železničkoj stanici, padao je sneg i bilo je skoro kao u pesmi Zdravka Čolića. Smrznuti od puta ušli smo u toplu sobu gde nas je dočekala moja nova tašta, koju sam tom prilikom upoznao. Za večeru smo dobili, između ostalog, već pomenuto domaće vrhnje čiji mi se ukus zauvek urezao u sećanje. Kasnije, izašli smo u grad, otišli u lokalni kafić gde sam upoznao društvo iz mladosti moje žene… Sećam se, u to vreme piće je ovde bilo skoro tri puta jeftinije nego u Beogradu, ovo mesto je tada važilo za provinciju. Lepo uređenu, čistu ali ipak-provinciju. Pravili smo izlete do banje Lipik, do Pakraca i često smo tokom tih godina dolazili ovamo. Bili smo mladi, nismo primećivali promene koje su se polako, gotovo neprimetno dešavale, neke nove zastave koje su se viorile. U stvari, bili smo slepi za događanja koja su sledila, u to vreme nismo imali ni 25 godina i osnivali smo porodicu. Svaki put kada smo imali nekoliko slobodnih dana dolazili smo u Daruvar, lepo se provodili i odmarali. Sve dok jedno jutro nisam uključio radio, i čuo da se u Pakracu puca… Tek tada mi je postalo jasno šta se sve vreme spremalo. Ipak, naš mešoviti brak je izdržao probu vremena, u međuvremenu su nam se rodila deca koja su prvi put videla svoju baku tek sa svojih desetak godina. Danas, ovo više nije grad u koji sam dolazio pre dvadesetak godina. Posle svih ovih događaja, ovo je sada meni nepoznato mesto u kome sam samo rado viđen gost.

Tek je tri sata posle podne. Posle ručka dremam u fotelji, kao pravi zet. Istuširan sam, odmorio sam se i nisam gladan. Mislim da bih danas mogao da vozim bar još pedesetak kilometara, ako ne i više. Ipak, nema smisla da idem tako rano, a sutra me čeka dugačka vožnja do Zagreba, preko 150 kilometara, tako da se trebam odmoriti. Posle ova tri dana zaslužio sam. Dolaze poznanici da se vidimo, čude se kako ja to tek tako, biciklom, koliko mi je trebalo dovde i slična pitanja koja slušam na svakom putešestviju. Ne razumeju me ali ni ja ne ostajem dužan-ne razumem ni ja njih. Meni je neshvatljivo da bih trebao sat i po da sedim ispred televizora sa bocom piva u ruci i da posmatram gomilu znojavih muškaraca kako trče za loptom, pri tome galameći, pljujući i psujući jedni druge. Uredu, kada bi me neko pri tome plaćao na sat to bi bio lagan posao, izuzev piva, možda…

Posle večere uz televizijski program brzo zadremam...