Jedne tople, lepe avgustovske subote odvažna četvoročlana biciklistička ekipa u sastavu: Vlada, Miloš, Ugi i, kao najstariji i najdeblji, Momir uputila se na krstarenje prostranstvom srednjeg Banata, ka Carskoj Bari kraj Zrenjanina kao krajnjem odredištu. Polazak su, da bi izbegli vrućinu, zakazali rano ujutru, Tako da su, prema dogovoru, na startu svog puta bili već u pola jedanaest ujutru, zorom ranom, takoreći.
Vreme je idealno za vožnju, oblačno i suvo tako da je četvorka brzo odmicala Zrenjaninskim putem dok su se kilometri nizali za njima, gume su škripale, bicikli plakali od muke, te se ubrzo pred njima ukazalo selo Čenta. Pored autobuske stanice skrenuli su levo i došli do čuvenog čenćanskog jezera. „Jezero“ je pomalo preuveličan naziv za baricu obraslu trskom i šašom koja se ukazala pred njima, a nisu znali ni po čemu je ovo jezero čuveno. Ipak, ovo je lepo mestašce za odmor, te su na tom mestu zastali tek toliko da bicikli malo predahnu i da se gume, zagrejane od sulude brzine, ohlade. Razgledali su okolinu, napunili su svoje bidone vodom - onom banatskom, belom i hlorisanom, probali su šljive krajputašice koje su danas u punom zrenju predskazujući jesen, te su produžili dalje.
Nadaleko čuveno čenčansko jezero
Okolina Čente-Vlada i Miloš
Posle paklene vožnje vratolomnom brzinom, družina je stigla nadomak Carske Bare, te je stala kod restorana „Trofej“. Za ovaj restoran je vezana interesantna anegdota. Pre par decenija, kada je ovaj restoran bio nov, nosio je naziv „Živa Mađarica“. U okolini se nalaze mnoge vikendice te su vikendaši svraćali na nedeljni ručak i pitali se zašto se objekat tako zove, pretpostavljali su da tu stalno sedi neka živa, autentična Mađarica, koju su iz nedelje u nedelju želeli da vide… Međutim, Mađarica po kojoj je restoran dobio ime zove se Živa, i muškarac je, tačnije vlasnik se zvao Živa, sa naglaskom na „“i“a prezivao se „Mađarica“, takođe sa naglaskom na „i“tako da naziv mesta nema veze sa životnim stanjem u kome se nalazila dotična, izmišljena i izmaštana gospođa.
Related Articles
Pored restorana nalazi se mali zoološki vrt u kome je glavni stanovnik medved Miša, Koji je spokojno dremao u svom komfornom kavezu, koliko kavez može biti komforan. Na okačenoj tabli je pisalo da je ovaj meda u ratu u Bosni izgubio majku zbog nagazne mine, te da je na ovo mesto donešen samo sa par kilograma težine. Odgajan je u za njega neprirodnim uslovima i nije sposoban da živi u prirodi i ova tabla je njegovo pismeno opravdanje-sada može da živi u kavezu. Družina voli da gleda kablovske TV programe, i videla je da u svetu ima puno udruženja koja ovakve primerke životinja vraća u divljinu, prethodno ih naučivši da se same snađu. Naravno, „gde je svet a gde smo mi“, tako se popularno kaže kada se želi opravdati neka naša, domaća, poznata i svima draga stvar koju ne želimo ispraviti. Ipak, dobra strana je da naš meda nije skončao od gladi u planini ili dopao u ruke Cigana, tako da se ovde može primeniti druga izreka i opravdanje „Bolje i ovde nego…“
Meda drema i sanja svoju planinu
Pored mede, u ovome vrtu postoji par lanadi, ne zna se šta je sa njihovom majkom ali pretpostavlja se je da je završila u obliku gulaša ili paprikaša koji je odavno pojeden. Postoji i kavez sa raznim domaćim i divljim pticama i sve to služi na polzu i uveselenije vaskolikog naroda izletničkog.
Gde nam je mama?
Od mene nećete videti supu!
Na ovom mestu družina je napravila još jednu malu pauzu, napravljeno nekoliko fotografija i kako je miris hrane nenadano počeo da izaziva halucinacije u Momirovoj glavi, brzo su produžili dalje, ka ulazu u rezervat prirode „Carska Bara“
Biciklima su prošli pored table na kojoj se nalazi šematski prikaz rezervata te produžiše u pravcu vidikovca, koji je na kraju šetne staze. Videli su zanimljiv brodić za prevoz turista koji je izgledao kao da je sastavljen od priručnog materijala koji se zatekao, a ipak je bio na svoj način lep. Hodali su šumskim putem pored starog Begeja. Iza jednog srušenog drveta ostavili su bicikle i produžili pešice kroz hladovinu nedirnute šume. Miloš nije želeo da nastavi, a nisu ga ni molili jer je taman dobrodošao kao dobrovoljac da čuva bicikle tako da je ostao na ovom mestu da pusti korenje dok je neustrašiva trojka nastavila put. Probijajući se kroz gustiš, po nogama su ih milovale koprive kojih je, srećom, bilo u izobilju, a svi su imali biciklističke helanke ili kratke pantalone tako da su se svaki čas prilikom dodira sa ovim dragim bićima uzvici oduševljenja razlegali šumom.
Šumska staza
Stari Begej
Posle tridesetak minuta hoda izbili su na vidikovac koji je postavljen na najvišem mestu rezervata, tako da se nalazi, da ne preteramo, na 2,5 metara nadmorske visine što je i najveća visinska tačka koju će danas osvojiti. Odavde se vidi pola Banata, na jugozapadu se prostire Titel i titelski breg, desno od njih, na jugoistoku vide se tornjevi Ečke, a još dalje Zrenjanin u kome se za dve nedelje održavaju dani piva gde će naši biciklisti rado poći. Ispred njih je bara, obrasla crvenim vodenim biljem na koje sleću ptice, oko bare je ševar. Komaraca, na njihovo iznenađenje, nema. Sede na toplim daskama vidikovca, Momiru se priviđa rindflajš, sarma, pečenje i torta... Nije mu se dalo jutros da spremi i ponese sendvič tako da preživljava uz pomoć izmrvljene „Bonžite“ koja mu je slučajno pre desetak dana ostala u torbici bicikla.
Iz šume odjednom dolazi vesela grupa namirisanih turista koji su do ovog mesta stigli brodićem, te prilazi vidikovcu. Momir zauzima poziciju, i vreba priliku da nekome otme sendvič i pojede ga u zaklonu šume, međutim, turisti redom dolaze praznih ruku… Vodič počinje interesantnu priču o ovom rezervatu, tako da su sada svi naučili kako svako jezero, procesom sukcesije, nastoji da postane bara, bara teži da postane tresetište, tresetište vlažna livada i kao kraj procesa, nastaje livada. Proces sukcesije je nezaustavljiv i čuvari rezervata nastoje da ga uspore, čišćenjem odvodnih kanala. Saznali su i da je ovaj prostor jedinstven po tome što u njemu živi osam vrsta čaplji, više stotina vrsta ptica, i nekoliko desetina vrsta životinja, od kojih je najznačajnija vidra, koja traži isključivo nezagađena mesta za svoje stanište. Takođe, u vodi Carske Bare, ima dosta vrsta ribe, ima čak i linjaka koji je kao vrsta u izumiranju, a koji kao i vidra, treba potpuno čistu vodu.
Saslušavši ovu poučnu priču, trojka kreće nazad kroz šumu, ostavivši turiste da još razgledaju prirodu pre nego što se vrate u svoj brodić, pa u svoje automobile sa svojim auspusima, možda svrate još negde na roštilj...
Stižu turisti
Carska Bara
Turistički brodić
Vraćajući se, došli su do Miloša, kome je brada izrasla do struka, i koji je mahnito zvao telefonom Vladu, da pita gde su, zabrinuo se, dok je Vlada svoj telefon ostavio u torbici bicikla koji je bio neposredno do Miloša... Izljubiše se na ovome mestu, suze radosnice su svime tekle, četvorka je opet bila na okupu! Nekako uljudiše Miloša, obrijaše ga, tako da su bili spremni da produže do Ečke. U međuvremenu Uglješa je odnekud materijalizovao ooogroman sendvič, koji je polako i sa uživanjem žvakao i Momiru nikako nije uspelo da ga prevari i da mu ga otme... Borba je bila teška i trajala je do poslednjeg zalogaja, te kada se završila konačno produžiše.
Od ovog mesta do Ečke ima samo pet kilometara, tako da su momci ovaj deo puta prešli bez imalo napora, plašeći se jedino policije sa radarima jer je ograničenje brzine na ovom delu puta 80km/h.
Ečka, tipično banatsko mestašce, lepo, čisto, sa potkresanom travom oko kuća koje su ušorene i iz kojih dopire miris subotnjeg ravničarskog ručka. Produžiše do hotela „Kaštel“, koji je nekadašnji dvorac sa pratećim objektima a sada samo hotel, sa baštom u parku, prijatno mesto za popiti kafu, a verovatno se zbog blizine Zrenjanina koristi u švalerske namene ali o tome se nisu baš raspitivali. U blizini dvorca nalazi se razrušena građevina u obliku kule, koju su Vlada i Ugi ispitali tako što su kroz šiblje i trnje ušli unutra a čiju namenu nisu saznali, čak ni starost joj se ne može odrediti, može biti noviji objekat izgrađen tako da podseća na stara vremena, a može biti i deo dvorca, znači starosti stotinak godina, ko to zna…
Posle razgledanja produžiše do centra sela gde se upravo otvarala radnja u kojoj prave sendviče, na Momirovu veliku radost. Kada je pitao da li može da kupi jedan, lep, debeo, mirisan… sendvičarica je odgovorila da može za desetak minuta, samo dok pripremi namirnice... Vlada, Ugi i Miloš su kupili grickalice u obližnjoj prodavnici za to vreme a Momir, kada je malo kasnije dobio svoj topli, veliki, mekani sendvič sa svim i svačim, nežno ga je milovao pogledom, prelazio je preko njegovih zelenila od krastavaca, crvenila od paradajza, sve do zlatnih žutila majoneza...
Posle razgledanja produžiše do centra sela gde se upravo otvarala radnja u kojoj prave sendviče, na Momirovu veliku radost. Kada je pitao da li može da kupi jedan, lep, debeo, mirisan… sendvičarica je odgovorila da može za desetak minuta, samo dok pripremi namirnice... Vlada, Ugi i Miloš su kupili grickalice u obližnjoj prodavnici za to vreme a Momir, kada je malo kasnije dobio svoj topli, veliki, mekani sendvič sa svim i svačim, nežno ga je milovao pogledom, prelazio je preko njegovih zelenila od krastavaca, crvenila od paradajza, sve do zlatnih žutila majoneza...
Družina Crvene Lubenice
Osveženi, siti, krenuše nazad, prema Čenti, gde pojedoše lubenicu na zidiću pored puta, otvorivši je pozajmljenim nožem, malo odmoriše bicikle, te ne obazirući se na znakove ograničenja za tili čas stigoše svaki svojoj kući!
10. februar, sneg i košava.
