Kada izgubimo nekoga, bol može biti toliko nepodnošljiva da, vreme posle toga nam ne znači ništa. A život… Život nastavi dalje, ali bez nas u njemu.

Fizički, mi smo tu, ali u svemu ostalome nigde nas nema.

Mi postajemo duhovi koji hodaju. Nadajući se da jednom… Da jednom će biti bolje. Lakše. I da vazduh neće cepati naše grudi toliko jako da kida i razara svaki delić naše duše.

Ostane toliko toga između, da naše misli više idu unazad, nego napred, ka onome što tek treba da nam se dogodi. Za nas ne postoji posle, već samo kako je bilo pre. Toliko pitanja i muke koja nas proganja. Konstantno. Ponekad toliko nepodnošljivo, da naše telo gubi realan dodir sa prostorom i okruženjem u kome se nalazi. I prosto samo puca. Lomi se pod tim naletima koji nas slabe. Koji nas uništavaju. Koji su sve jači. I koji obuzimaju svaki kutak našeg srca. Naše unutrašnjosti.

Jesmo li rekli sve što smo imali?

Da li su pitanja koja smo postavljali bila prava?

A odgovori za koje smo imali vreme da ih damo, iskreni I baš onakvi kakvi smo istinski želeli da budu. A za koje sada ne postoji mogućnost da ih postavimo. Podelimo. Ostaje samo zašto? I nada da je sve što je bilo između, bilo dovoljno da žal za tim bude što manja. Ponekad nije tako. Ostane toliko toga tu negde, izgovoreno samo na pola. Nekada ni toliko. Sasvim obična i normalna radnja koju jedno ljudsko biće može svakodnevno da radi, a ipak… A ipak uvek ostavi za neki drugi trenutak. Za neko bolje i lepše vreme. Vreme koje nažalost više za to nemamo.

Zašto je tako moralo da bude?

Zašto je uvek bilo sve preče i važnije od toga?

A što smo tako ponosno izbegavali i krili?

A onda dolaze suze. I sećanja. Krivica da je moglo biti drugačije… Ali nije. Naš dojam o svemu gubi razum i granicu, tuga postaje sve jača. Naše telo se pod tim pritiscima bukvalno raspada, a od nas ostaje samo senka. Samo nešto što podseća na čoveka. Na osobu koja je nekada bila to sve. A sada… A sada samo jedno veliko ništa. Trenuci koji prolaze ispred naših očiju kao da su tu. Kao da se toga trena dešavaju ponovo pred nama. I sve ono što smo tada zbog te osobe osećali. Što nam je nesebično davala i delila sa nama. Što smo imali sa njom. Samo još jače i intezivnije nego kada su se tog prvog puta dešavale. Kada shvatimo koliko prosto je samo sve bilo…

A onda šok.

Jer sve to, više nikada neće biti ono što ćemo moći da doživimo. Podelimo. Osetimo. Reka suza koja nikada, čini nam se, neće moći da stane. Koja obliva naše obraze… Našu dušu. A između… Između ostaje sve ono što se nikada desiti neće. Kako reći zbogom? Kako dozvoliti da ta prokleta reč pređe sa naših usana? Kako priznati poraz? Kada želimo još… Kada želimo više od onoga što smo dobili. Što smo dali.

Poslednji pozdrav i nada da negde opet, ćemo se sresti. Dozvoliti tada sebi da ništa ne stane između nas. Između onoga što smo hteli. A što smo dopustili da sklizne i ispadne iz naših ruku. A mirisi, prostorije, muzika, način baš tog smeha i dodira nečijeg tela ostaje da nas zauvek progoni. Da nas prati gde god da zakoračimo. Kada god udahnemo vazduh. Da nam fali. Nedostaje. Između ostaje sve ono što sada moramo sami. Bez te osobe koja nam toliko treba. Na koju stalno mislimo. Koju sve više volimo. Na koju smo toliko bili navikli da možda, samo možda smo je uzimali zdravo za gotovo. Za koju se nadamo da je nikada nismo povredili, jer je ona nas toliko neizmerno i nesebično činila srećnom. Bila uvek tu za nas. Za sve naše potrebe. Da nikada nismo bili uzrok njene patnje i neke naše pogrešno izgovorene reči. Rečenice. Kako to nismo videli? Kako je to promaklo i ostalo samo tako, kao da će večno biti tu i čekati samo na nas? Za koju šaljemo naše misli i molitve. Koja ipak ostaje da živi… Zauvek, tu negde u nama. Biće koje nam je bilo neizmerna podrška, a koju sada, kada nam je potrebnija više nego ikada, nemamo više tu kraj sebe. Pamtimo sve.

Ali da li će ikada to biti dovoljno? Između svega onoga što je moglo da bude, a što se nikada više dogoditi ne može.

“Samo ostaje nada da vreme sad leči sve rane…

I da Bog će mi dati sad snage, preživjet te dane…”

Pročitaj još:

Život delim na pre i posle nje: Zbog ovoga sam joj zahvalan

Prvi put sa ocem na šutiranje

Otvaram joj svaki kutak duše koji zaželi, osvajam je svakoga trena u svakome danu