Ovo je priča o sasvim običnoj devojci koja se ne razlikuje mnogo od većine ljudi osim što joj u torbici pored ruža i parfema, mesto zauzima i insulinska injekcija.

Ona ima određene sličnosti sa glumicom Hali Beri, košarkašem Adamom Morisonom i političarkom Terezom Mej. Pored toga što su svi uspešni oni imaju i dijabetes melitus tip 1 (šećerna bolest tipa 1), kao i još oko 40 miliona ljudi na našoj planeti. Lenu prati taj “partner”, kako ona voli da naziva svoju bolest, već 20 godina, a njoj je svega 27.

Kao sedmogodišnjakinja malo toga je znala, osim da voli što je jedinstvena, a šta je bilo Kada je shvatila da će joj dijabetes praviti društvo čitavog života?!

– Bolest su mi otkrili na redovnom pregledu koji se obavlja uoči polaska u prvi razred. Ja sam taj pregled obavila malo pre ostale dece, na inicijativu roditelja koji su prepoznali nesvakidašnje simptome kao što su naglo mršavljenje, učestalo mokrenje, preveliki unos tečnosti, a kod lekara se ustanovilo da mi je šećer izuzetno visok. Tada je sve počelo. Nisam ni znala kako će se stvari dalje odvijati. U početku sam bila srećna što imam nešto što druga deca nemaju, međutim, nakon više od godinu dana počela sam da idem u kampove za decu sa dijabetesom, razgovarala sa drugarima i shvatila da je to nešto sa čime se živi, nije mi više bilo tako interesantno. Pomirila sam se sa tim, jer u takvim situacijama nema drugog izbora – započinje svoju priču Lena Arizanović, master biohemije.

U periodu upoznavanja sa dijabetesom smatra da su njeni roditelji gore prošli od nje same, iako su zdravi. Ona nije bila previše svesna situacije, ali i kad je postala, roditelji su kao najveća podrška odigrali ključnu ulogu, a to nije bilo ni malo lako. Kad su je zadržali u bolnici zbog ispitivanja, njena mama nije mogla da prespava u bolničkoj sobi, kada je bilo možda najpotrebnije s obzirom na to da je imala svega sedam godina, ali tetka se snašla i uz beli mantil našla put do Lene. Bez dizanja panike, stresa i negativne energije. Od presudne važnosti je to da vaš najuži krug ne shvata situaciju na tragičan način.

– Bavila sam se sportom pre bolesti, kao i posle, igrala sam balet. Moj život je nastavio da ide normalnim tokom i pored toga što sam morala da vodim računa o obrocima koje jedem, o merenju nivoa šećera u krvi, kao i da učim kako da dajem sama sebi insulin. Ja sam prvi član u bližoj i daljoj familiji koji ima šećernu bolest, mogućnost da se to desi je 1%. Opet sam jedinstvena – kroz blagi osmeh priča Lena Arizanović.

Dijabetes vas uči mnogo čemu, a najviše strpljenju. Lena, ne žali ni zbog čega, vodi normalan život i raduje se istom. Kada dođe loš period gleda šta je to što može da nauči o datoj situaciji ne bi li sutra pomogla sebi i izašla jača. Nametnulo se pitanje o tom teškom periodu, kako izgleda i kako se bori sa tim?

– Kada pričam o teškom periodu mislim najviše na psihički težak, fizički ne toliko. Sva sreća, desila mi se samo jedna kriza u kojoj sam bila fizički bespomoćna, slaba i da nije bilo moje sestre ne znam kako bih se izvukla. Tada mi je naglo pao šećer, sama sam bila u stanu i jedva sam imala snage da okrenem broj telefona. Po mom nepovezanom govoru shvatila je da nešto nije u redu i pojavila se u roku od pet minuta kod mene. Ono što je zanimljivo je recimo to što se nisam ni jednom onesvestila, što je za 20 godina bolesti sjajno. Dosadi nekad merenje šećera, uzimanje insulina, računanje obroka ili doza insulina. Klonem duhom. Sve kad se poklopi ume da bude frustrirajuće. Svesna sam da je ta psihička faza kratkotrajna, prihvatim je, pokušam da se smirim dok ne prođe, naučim nešto i nastavim dalje. Nezgodan period je bio posebno u pubertetu. Kod mene je sve bilo zanimljivije, jer čak i kad se živi “prema knjizi”, šećer se teže reguliše u tim godinama kada se spoji sa ludim hormonima. Razmišljala sam da se posavetujem sa nekim stručnjakom, ali želja za psihologom nije još dovoljno jaka, ne smatram da mi je neophodna, ali podržavam ljude koji se odluče i na to. Ko ne ume sam da se izbori sa situacijom, psiholog je dobro rešenje – priča Lena.

Posle tinejdžerskih dana dolazi period odrastanja.

Ona je danas master biohemije i student doktorskih studija na Hemijskom fakultetu. Radi već četiri godine u privatnoj laboratoriji koja se bavi genetikom i forenzikom. Živi je primer da se sve može i da bolest ne treba da bude prepreka za vaš lični napredak. Lena je u svemu tome videla priliku za svoj rast i u njemu našla motivaciju.

– Jedan od razlog zbog kojih sam i upisala biohemiju, htela ja to da priznam sebi  ili ne, jeste dijabetes. Želela sam jako da shvatim na koji način on funkcioniše, zbog čega nastaje, šta se u čovekovom organizmu dešava i šta sve može da krene po zlu. Još se nije desilo da se baš dijabetesom bavim, moguće da nisam bila dovoljno spremna, ali sada postoji šansa da jedan deo moje doktorske teze bude posvećen baš njemu i nekim mehanizmima koji se paralelno sa ovim stanjem odvijaju u ljudskom organizmu, ali otom-potom – nastavlja Lena Arizanović.

Diskriminacije na poslu nije doživljavala, ali na pomen te reči vratila se opet u školske klupe srednje škole, zamislila na trenutak i setila neke priče.

Zapravo, jednom joj je naglo pao šećer i morala je da izađe sa časa kako bi nešto pojela, a profesor nije našao razmevanja za to i uputio joj nekoliko uvreda. Prvo, iza njenih leđa je pričao kako je tužno što roditelji šalju bolesno dete u školu, što je muče na taj način, a onda je i njoj u lice skrenuo pažnju da mora da bude manja od makovog zrna na času kad već tako neopravdano izlazi sa časa. Situacija jeste rešena u prisustvu direktora i psihologa, ali takve scene su ostale urezane u Lenino sećanje i posle desetak godina.

– Sada, što sam starija, ljudi oko mene sve u vezi sa mojim dijabetesom dobro prihvataju, ali mislim da je to zato što ga ja dobro prihvatam. Teško je kada se osvesti da sa dijabetesom nema nikakve spontanost, da vam je svaki trenutak isplaniran, od obroka koji ćete jesti do momenta kada na primer želite da postanete majka. Međutim, kada ga zavolite i pokušate da ga razumete, odmah je sve lakše, postane rutina, kako moja tako i ljudi iz mog okruženja – objašnjava Lena.

Značajni se koraci čine na polju edukacije, kada se priča o šećernim bolestima, ali daleko od toga da je na nekom zavidnom nivou. Mladi nisu toliko osvešćeni o ovom stanju, a broj obolelih stalno raste i svakome može da se desi. Edukacije nikad dosta.

Sa dijabetesom se zaista sve može, samo je važno da se bolest ne krije, jer to nije sramota, a zbog takvih uverenja može nekoga i život da košta.

– Život sa diabetesom je kao život sa partnerom. Budu tu divni periodi ljubavi i podrške, periodi u kojima je sve lepo i kada teče sve “kao po loju”. Onda, dođe period svađa, nerazumevanja i momenat kada biste najradije raskinuli i pobegli. Međutim, ako ste spremni da naučite mnogo o tom svom partneru i svim situacijama, možete zaista da živite srećno do kraja života – zaključuje Lena Arizanović, master biohemije.

Pročitaj još:

Svirala je u Knez Mihailovoj, a sad mašta o Salzburgu: Ovo je priča Jovane Savić, devojčice sa violinom

Njena kancelarija je u oblacima: Sara je elegantna, odsečna, žena pilot!

Potresna ispovest Nađe Higl: Bolujem od neizlečive bolesti