Čudno je kako neki ljudi postanu Tako jako bitan deo našeg života. Kao da su deo našeg tela. Bića. Pojave se niotkuda. Na vratima jedne zaboravljene prostorije. Naizgled tako nebitne za nas. Na ivici kraja jedne, a početke neke sasvim nove priče. Kada smo mislili da početka za nas više biti neće… A onda za tako kratko vreme probude toliko svetova u nama. Misli koje zamislimo samo zbog njih. Da li sam pre toga bio živ? Osećao i video isto? Radio sve kako treba i mislio da sam srećan? Možda… Možda je tako oduvek trebalo da bude. Da bih pre nego što dođe, postao baš ovakav čovek kakav sam sada. Pretrpeo bol i osetio sreću. Da bih mogao da je vidim. Osetim. Dozvolim da udahne život u mene. Da postane sve ono što sam oduvek maštao i želeo sebi. Tiho i bojažljivo je dozivajući. Nadajući se da će i ona prepoznati mene. Ostaviti prostor da zauvek mogu da zaslužim da budem kraj nje.

Kaže da nikada nije upoznala čoveka kao mene. Mislim da se potajno i dalje plaši da li sam to zaista ja. Jer, sada kada imaš nešto tako neizmerno jako u svome životu, kako da se navikneš da postoji mogućnost da to možda jednom možeš i da izgubiš? Nešto što ne postoji, ne možeš ni da imaš. Ali imati nešto što tvoj život čini beskrajno bogatim i onakvim kakvim si to oduvek želeo, kako prihvatiti da to jednog dana možda neće biti tu kraj tebe? A ja… Otvaram joj svaki kutak duše koji zaželi. Osvajam je svakoga trena u svakome danu. Iznova. I nikada neću moći da pružim i dam dovoljno od sebe, da bi odista shvatila koliko je volim. Koliko je svakom sekundom želim sve više. Koliko svoj život krojim prema njoj. Gledajući tamo negde daleko u budućnosti nas. Kada imate cilj, imate sve. Ona je bila moje sve, iz čega smo napravili tako beskrajno mnogo. Zajedno.

Neke stvari počnu i pre nego sami shvatimo da se to dešava.

Ugao tog dobro poznatog kafića. Oduvek sam voleo ući u prostoriju gde me ljudi znaju. Gde vremenom gradimo zajedno nešto i pravimo taj odnos između nas. Osećaj pripadanja. Oduvek sam želeo da imam svoje mesto. Svugde gde mi je bilo bitno. Bez lutanja.

I opet te teme koje sam po svaku cenu želeo da izbegnem. Barem to veče. Zašto ljudi toliko malo pažnje obraćaju na ono što bi za njih moglo da bude jako bitno, a svoje vreme posvećuju nečemu što nikada istinski neće biti važno za njihov mikrosvet? A vreme užasnije od svega onoga što je taj period godine trebao da nam donese. Zar baš večeras? Na sve ovo. Bože, zašto nekada ne znam prosto da kažem ne? Koliko bi mi možda bilo bolje i lakše. Ne. Prosta reč, koju je tako teško nekada prevaliti preko usana. Koliko možda stvari koje nesvesno radimo, po navici, ponekad mogu da donesu toliko koristi, i dobroga za nas.

Sedela je na klupi, u parku ispred tog mesta u kome smo bili. Prijatelj ju je prvi spazio i uputio na nju. Bez obzira što je kiša padala toliko jako da se nije moglo normalno ni hodati, ona je nepomično sedela. Dok je i to malo ljudi napolju prolazilo, bez da priđe i pogleda o čemu se radi. Moj sagovornik se toliko počeo smejati, kao da je ona tu da ugodi njemu i njegovoj potrebi da drugome bude teže, zarad tog smejanja nečemu za šta ni ne znaš šta bi moglo biti. Zar smo toliko hladni postali? Nezainteresovani? A ipak hoćemo da svi uvek obrate pažnju na nas. Da mi budemo ti koji menjaju svet i čine ga boljim. Kako? Sa čime, kada naizgled tako malo, toliko mnogo nas ima da pruži i da da.

Izašao sam istoga trena i poneo jaknu sa sobom. Kišobran nisam imao, jer pored iste te jakne koju sam držao u ruci, to je bila druga stvar koju nikako nisam voleo da nosim. Koju nikako nisam voleo da držim u svojim rukama. Hodao sam nadasve laganijim korakom ka njoj, smišljajući šta bih joj mogao reći, a da je ne uplašim još više. Bože, zar je toliko postalo sve otuđeno, kada moramo misliti da li će naša pomoć koju želimo nesebično da pružimo drugome, uvrediti ili iznenaditi druge ljude oko nas? Te iste kojima želimo pomoći? Nije ni važno. Taj osećaj da želiš da učiniš nešto vredno i dobro, uvek je jači i ispravniji od bilo čijeg viđenja te iste situacije. Od toga šta je nešto vremenom postalo. I da li se promenilo od onoga kako su nas učili da uvek treba da postupimo i radimo kada trenutak za nešto tako naiđe u naš život.

Kako sam joj se približavao, shvatio sam da ona celim svojim bićem jeca i plače. Kao da joj se srce cepa i napušta njeno telo. Bol je bio izrazito velik i jak po nju. Ona još uvek zna koliko pamtim svaki detalj vezan za to kada smo se prvi put pogledali. Na tu iskrenu patnju koja je dolazila iz njenih očiju. Drhtave ruke, sada već pomalo i promrzle od hladnijeg vremena, a ne samo od bola koji nas lomi i obuzima sve jače. Od crnih čizama, koje su išle do vrhova njenih kolena. Rolke koja je pratila liniju njenog tela. Minđuša, koje su se sve više nazirale ispod mokre i pokisle kose. Razmazana šminka, koja je zajedno sa suzama i kišom, prelivala njene obraze. Sve u vezi nje je imalo to nešto.

Lagano sam seo na klupu kraj nje. Bio sam već podjednako mokar kao i ona. Ali želeo sam da oseti i vidi da nije sama. Prekrio sam je jaknom koju sam poneo, i tada je prvi put registrovala i spazila da sam tu radi nje. A ne samo da bih prošao svojim putem i samo nastavio dalje.

-Ništa mi ne moraš reći. Nisam ni došao da bih te ispitivao šta i kako te je povredilo. Samo da te ogrnem jaknom i makar malo ugrejem sa njom, jer ko zna koliko već sediš ovde. Šta god da je. Hajde da uđemo ovde u kafić da popiješ šolju čaja. Utopliš se malo i dođeš sebi. Kiša sve jače pada, i postaje sve svežije i hladnije. Smznućeš se tako pokisla i mokra. Molim te…- rekao sam.

Pogledala me je tako, kao da je očima htela da mi govori. Nikada to nisam osetio i video. Njen bol je odmah postao i moj bol. Toliko jako me je zagrlila u sledećem trenu i progovorila jecajućim glasom:

-Ne! Toliko sam tužna i želim sve ovo da izbacim iz sebe. Svaku suzu koja me guši, da pustim da padne niz obraze. Molim te, ostani još samo malo ovde sa mnom kada si već tu! Molim te!- rekla je.

Dok su me njene sve više stezale u taj zagrljaj, jecaj joj je postajao ste teži i jači. Bol je navirala sa svih strana. Tuga koja obuzme, i ne da nam mira. Dok cela ne izađe iz nas.

Nisam je pustio ni za tren. Kao što je više posle toga nikada nisam pustio nigde, a da ima taj osećaj samoće, koji u paru sa tugom i bolom nam uzima sve i koristi to što smo sami, da nam se privuče još više i potpuno pobedi svaki atom kojim se branimo od toga.

Kada nešto vremenom gradimo, i još više od toga, kada u tome u čemu težimo i uspemo, postajemo trn u oku drugima oko sebe. Onima koji su slabiji od nas. Ali kojih je količinski više. Koji su samo tako, u grupi, jaki. I koji neće prezati ni od čega, da to što imamo, i što smo postigli svojim trudom i zalaganjem, sruše. Kada odskočiš, pretnje su sve veće. I ozbiljnije. Lažnih stvari je svuda oko nas. Koje vrebaju, i čekaju pogodan trenutak da napadnu. Lako je biti jak na rečima. Kako, kada do tog trena jednom i dođe, odreagovati što bolje, i zaštititi ljude koje voliš? Sačuvati od svega što više, a žrtvovati tako malo? Kako uraditi sve ono što se od tebe očekuje i podrazumeva, a da pritom budeš shvaćen od onih kojima značiš najviše? Pogledati ih u oči, i reći da te možda više nikada videti neće. Da tvoje mesto može da ostane prazno zauvek. Šta odabrati u takvome trenu? A biti što manje kriv, a što više pravedan. Život nas stavlja na iskušenja toliko veća od nas samih ponekad. Od svega onoga što smo možda hteli. Zato što zna da ćemo reagovati. Povući za sobom oluju, i probuditi još toliko mnogo usnulih kraj sebe. Oprosti mi. Ali ti znaš da je moralo jedino ovako. Od kada nas je to zadesilo, osećala si da bez toga, drugog rešenja biti neće. Da su baš tako i hteli od nas da odreagujemo. Ali da bi spasili ono što nam je isuviše vredno za sve buduće dane i godine koje dolaze, određena žrtva je morala da se dogodi.

Ti si moja porodica. Moj život. Moja duša. Moj zrak. Moj prozor u sve što sam ikada hteo da postignem i da budem. Kažu da ljudi nikada ne prestaju da žive, dokle god su u srcima onih koji ih čuvaju i vole. Dok čitaš ovo, znaj da moje srce prestaje da kuca, jer sada, po prvi put, ne mogu nešto da ti obećam. Jer ne znam da li to mogu i da ispunim. Da se vratim. Zauvek pamtim, i čuvam svaki tvoj dodir. Poljubac. Dočekano jutro, kada su tvoje oči ono prvo što ugledam kraj sebe. Podeljeni snovi, i sve ono što smo delili, pre nego nas san uzme pod svoje. Ostvareni uspesi, i stvari koje smo podigli zajedno. Familija koja je počela da živi. Da diše istim plućima, i oseća istim srcem. Da teži što boljem, i uspeva što više. Zarad sebe, i zarad svih ljudi okolo nas. Ti si moj najveći san. Moj uspeh koji se nikada završiti neće. Ako se posle ovoga ja ne vratim… Sve što sam ikada hteo, i više od toga, ti si mi pružila i dala. Hvala ti na tome beskrajno ljubavi. Ti znaš šta treba dalje. I kako držati sve, da bi ostalo tako jako kao pre. Ti si moj anđeo. Nikada ja tebe nisam pronašao te noći na toj klupi. Ti si privukla mene i spasila me od svega što me je plašilo i čega sam se bojao.

Volim te. Znaš ti kako…

„Verujemo u Boga!

U porodicu imamo poverenje!“

Pročitaj još:

Život delim na pre i posle nje: Zbog ovoga sam joj zahvalan

Prvi put sa ocem na šutiranje

Najvrednije stvari nisu opipljive, a to dokazuje i priča o ovoj devojčici