Glavni program festivala je tematski pod nazivom – Put ka svesnom roditeljstvu. Sa ovom temom festival će otvoriti pedagog Jelena Holcer u subotu u 10 sati. Mi smo razgovarali sa njom, kako bismo saznali šta je to Svesno Roditeljstvo.

Šta znači svesno roditeljstvo?

Svesno roditeljstvo je životna filozofija, strategija praćenja deteta kroz sve njegove razvojne faze uporedo sa ličnim osvešćivanjem. Za razliku od dosadašnjih modela vaspitavanja koji su bili bazirani na očekivanjima da Dete promeni Svoje ponašanje jer to roditelj zahteva, u svesnom roditeljstvu akcenat promene je na roditelju. Odnosno, tek kada roditelj promeni svoje ponašanje (vrednosti, očekivanja, ambicije, način komunikacije…), ta njegova promena će se kao refleksija odraziti i na dete. Takođe, svesno roditeljstvo podrazumeva razumevanje uzroka (obrasci stečeni u najranijem detinjstvu), uslova odrastanja i odraslog doba, tj. kakvi smo postali kao odrasle osobe. Slično tome, obuhvata i promišljanje kakve to zapise prenosimo našoj deci, čemu želimo da ih naučimo, šta možemo učiti od njih jer smo u roditeljskom odnosu mi duhovni partneri.

U čemu se ogleda svesno roditeljstvo?

Svesno roditeljstvo je put i proces, a ne jedna pojedinačna stanica. Na ovom putu možemo govoriti o određenim koracima, kao što su: učenje o sebi, prihvatanje sebe, svoje ljudskosti i pogrešivosti, prihvatanje deteta, posmatranje sopstvenih emocija i reaktivnosti…Ovaj put se ogleda u stalnom “radu na sebi”, kroz procese ličnog osvešćivanja. Danas postoje tehnike koje nam mogu pomoći da osvestimo unutrašnje obrasce iz prošlosti, kao i da reprogramiramo podsvesna uverenja. Na ovaj način mi smo u prilici da direktno utičemo na svoju sadašnjost. Istovremeno, time našu decu oslobađamo upravo tih istih obrazaca. Ukoliko to ne uradimo, naši lični strahovi, traume, brige… preneće se i u genetiku naše dece. Važno je da naučimo i da sebe rasteretimo potrebe da sve mora biti pod našom kontrolom, pa čak i detetove emocije. Naime, mi imamo višedecenijsku borbu sa svojim emocijama, i zbog ličnog iskustva bola pokušavamo da dete, u svakom smislu, zaštitimo od svake mogućnosti emocionalnog povređivanja. Upravo zato što ne možemo da prihvatimo emocije naše dece, zato što projektujemo sebe (mislimo da znamo kako bismo se mi osećali u njihovoj situaciji, potpuno zaboravljajući da naša deca nisu mi), umesto da dozvolimo deci njihov lični pristup njihovim emocijama, mi “uskačemo”, pa na primer, uplašenu decu pokušavamo da razveselimo, ljutitima skrećemo pažnju, stidljivu “guramo” u društvo vršnjaka, da se “oslobode”. Na ovakav način, mi uskraćujemo deci mogućnost da se sama snalaze sa sopstvenim emocijama i sprečavamo ih da razviju sopstvene odbrambene mehanizme i sopstvenu kontrolu nad sopstvenim sadržajima. Tek kada sebi i detetu omogućimo slobodno ispoljavanje emocija i njihovo prihvatanje, činimo prvi korak ka njihovom menjanju.

Koliko se roditeljstvo danas razlikuje u odnosu na prošla vremena u kojima se nije živelo brzo i sa ovoliko tehnologije?

Kao što deca danas nisu ista kao što su bile deca ranijih generacija, samim tim ni roditelji danas ne mogu biti nalik generacijama svojih roditelja. Šta to znači? Deca danas brže misle, radoznalija su, traže drugačiju vrstu pažnje. Njihovo poverenje i poštovanje mora da se zasluži, ne podrazumeva se samo po sebi, time što smo mi njihovi roditelji ili učitelji. Autoritet se zaslužuje. Na svako pitanje traže adekvatan odgovor. Osim toga, zahvaljujući Internetu, današnja deca, imaju razvijenu tzv. “tehničku inteligenciju”, jer je ona sastavni deo njihovog odrastanja, i poznaju je od svog najranijeg uzrasta. Za razliku od svoje dece, većina roditelja ovom obliku komunikacije i novim tehnologijama se još uvek uči, i neretko, pita svoju decu za mišljenje ili pomoć. Upravo potreba da svoje dete nešto pitaju i od njega nauče je važan korak koji u ranijim generacijama nije bio toliko izražen. Sa druge strane, opšti ubrzani ritam života, osećanje da se problemi i stresovi umnožavaju, a vreme ubrzava/skraćuje – motivisao je roditelje da potraže nove načine druženja i praćenja svog deteta. Ovi izazovi su sastavni deo roditeljstva novog doba. Sve te promene u roditeljstvu, u odnosu na ranija vremena, počele su još pre nekoliko decenija, ali sada su sve izraženije jer se više ne rađaju samo pojedinačna deca koja zahtevaju drugačiji pristup već čitave generacije.

*** Pedagog Jelena Holcen će svoje izlaganje imati na festivalu “Roditeljstvo novog doba” koji će se održati 1. i 2. aprila u Beogradu na Adi Ciganliji ***

U čemu roditelji danas najviše greše?

Današnji roditelji su u velikoj meri rastrzani između različitih stilova vaspitavanja. Pokušavaju da čitajući literaturu o roditeljstvu, pretražujući Internet ili razgovarajući sa onima koje smatraju uspešnim roditeljima dobiju dodatne informacije. Iako je ovo pohvalno, roditelji zaboravljaju da se sve ove informacije mogu posmatrati samo uslovno i kao “jedna informacija više”, a da je”prava” odluka, pristup ili postupak na njima. Naime, internet ili autor neke knjige ne poznaje niti vas niti vaše dete lično, jer ni ne postoje univerzalni odgovori koji mogu važiti za sve izazove koje ćete imati u svom roditeljstvu. Takođe, današnji roditelji, podrazumeva se, iz najboljih namera, pokušavaju da budu nekakvi zamišljeni super-heroji, bez mana i slabosti. Međutim, kada dete odrasta uz takve roditelje koji uvek kriju svoje emocije, onda je to i za njega poruka da i ono nauči da potiskuje svoje emocije, da bi se osećalo prihvaćeno u takvoj porodici. Vremenom, takvo dete postaje zapravo “produžetak” svoga roditelja, a ne osoba sa svojim ličnim razvijenim potencijalima. Sa druge strane, veliki je i broj roditelja koji zbog sopstvene prezauzetosti, viška obaveza i potrebe da obezbede osnovnu egzistenciju – ne poklanja dovoljno pažnje svom detetu. Ova greška u ranom uzrastu deteta, ne može se ispraviti u kasnijem dobu. Jer, iako roditeljstvo traje od trenutka rođenja deteta, veliki roditeljski uticaj na dete je ograničen samo na nekoliko godina. Kasnije, on se postepeno smanjuje. Utoliko je važnije pronaći “zlatnu meru” , baviti se detetom na kvalitetan način, pratiti ga u odrastanju u svakoj njegovoj razvojnoj fazi, ali i ličnim osvešćivanjem, rasti dalje. Na ovaj način, zajedničkim odrastanjem ostajemo zauvek povezani sa decom, jer je svako od nas na svom putu razvoja ali smo međusobna večita podrška.

Šta bi roditelji pre svega trebalo da promene kod sebe i kako to da urade da bi se odrazilo na njihovu decu?

Svaki put kada roditelj primeti da mu neko detetovo ponašanje smeta, ima priliku da sam sebe zapita : zašto mi ovo ponašanje smeta? Naime, mi često robujemo predrasudama kojih nismo ni svesni jer su postali deo naših uverenja. Više ih ne preispitujemo, smatramo ih važećim i opšte prihvaćenim, a da zapravo ne znamo zašto. Na primer izjave da “dečaci ne treba da plaču”, ili da “devojčica ne treba da se igra autićima” (koji se smatraju igračkama za dečake), ili da “dobra majka je ona majka koja ostaje u kući sa decom”…  još uvek u značajnoj meri važe u našem društvu. Ali, kada sebi počnemo da postavljamo “zašto” pitanja, i na njih ne nailazimo odgovarajuće odgovore – dobili smo vrednu lekciju da od tih i takvih stavova možemo da odustanemo. Na primer, svaka devojčica, baš kao i dečak, treba da se nauči ponašanju u saobraćaju. Samim tim, autići kao igračke su zapravo, poželjno sredstvo učenja. Ili, ako znamo da je “dobra mama” ona koja se oseća dobro u “svojoj koži”, onda ćemo odmah početi da menjamo svoj stav o tome mora li ona da radi ili ne. Pravo onih mama kojima više odgovara da rade jednako je pravu onih drugih mama koje se osećaju bolje kada ne rade već ostaju u kući sa decom.  Postavljanje pitanja i preispitivanje starih vrednosti jedan je od važnih postulata svesnog roditeljstva.

Kako izgleda primer jednog oca ili majke koji zadovoljavaju standarde da za njih može da se kaže da su dobri roditelji, kako se oni ponašaju?

Roditelj koji se može nazvati dovoljno dobrim roditeljem je onaj koji radi “na sebi”, i u procesu je stalnog ličnog osvešćivanja. On prihvata da ne može da utiče na budućnost svoje dece. Poštuje njihovu individualnost. Ne nameće svoje ambicije već pušta decu da formiraju svoje. Dopušta sebi da može da pogreši. Dopušta detetu da može da pogreši. Ume da se izvini. Ume da se predomisli. Poštuje detetove potrebe. Razume da dete može da ima i pozitivna i negativna osećanja prema njemu. Ne oseća se ugroženim dečjom individualnošću i nezavisnošću. Naprotiv, on je na to ponosan. Ume da sluša i pruži podršku. Svoje dete poznaje i prepoznaje njegove različite emocije, potrebe i želje. Konačno, to je roditelj koji stalno pokušava da bude još bolji. On ne želi i ne glumi da je savršen, ali se stalno trudi da raste zajedno sa svojim detetom. Ne odustaje od sebe, i u procesu je ličnog osvešćivanja doživotno.

Pročitaj još:

Rana iskustva ponavljamo stalno: Naučite zadatke i potrebe deteta na vreme!

Multipraktik mama ili Mama sa velikim M

Razvijaju maštu i šalju bitne poruke: Zašto deci treba čitati prave bajke?