Mama će Uvek naći vremena i da posavetuje i da vaspita i da zabavi i da se poigra, uvek je spremna na avanture, dečje rođendane i odlazak kod “prijatelja” sa čijom se decom dete druži. Na palačinke u nedelju u 8 ujutro i na sendvič u krevetu (ako smo bili bolesni ili baš dobri) i na sređivanje kuće u ponoć jer drugog vremena nema. I za krpljenje haljinice i za pravljenje maski za maskenbale i za domaće zadatke i za ljubavne probleme i za milijardu pitanja i za odvedi, dovedi, uplati, nađi, smisli, poljubi, uspavaj, namesti (krevet, frizuru, kanal, igricu), prepravi, premesti- mama je uvek tu.

Grize je savest kad nije… Pa makar bila i najveća glupost na svetu…

I Tako, mama radi od 9 do 17 sati – stres i bes i mala plata, nikada da se stigne do kraja meseca, pa radi i privatno, pa pravi akrobacije da dođe ranije, da radi od kuće, ako može noću ili vikendom da bi do škole stigla do 17 sati, a do vrtića do 18, pa da onda spremi ručko-večeru, pa da se poigra, pa da se posveti, da očešlja, okupa i zube opere ili izvede napolje, na sladoled, na igralište ili…

Pa onda završava poslovne poslove i kućne poslove, pa se sredi i ispegla za sutra i propere i zakrpi i okrpi, da sutradan prva ustane, jer je tata već na poslu ili na putu ili ko bi ga znao, a i baš je briga- da probudi, da izljubi, da obuče, da presvuče, da umije, da zubići, doručkići, kapice i šalići i jaknice i “nemoj po snegu” i “uvuci potkošulju” i vodi, razvodi i tako sve u krug…

I zivot nekako počinje da liči na beskrajnu gimnastičku vežbu na svim spravama odjednom- finansijski kozić- kratko traje, ali je potrebno biti virtuoz uraditi sve što se zahteva i to na najbolji mogući način i još dodati neke vlastite elemente za tako malo “vremena”. Vremenski dvovisinski razboj – posao i kuća- Malo Smo na jednom – malo smo na drugom, moramo da ispunimo sve zahtevane elemente vežbe i na jednom i na drugom, da donesemo nešto svoje, da inspirišemo, da sijamo, da balansiramo; na jednoj bi ostali do kraja života, druga nam je već teška i naporna, ali se ova vežba uvek izvodi na obe pritke.

Kada skočimo to je kraj – nismo potrebne više ni poslu ni porodici (barem ne u tolikoj meri). Imamo i gredu vaspitanja – sa koje nikada ne smemo da padnemo, ali ne smemo ni da se čvrsto za nju držimo, imamo i vežbe na parteru za obrazovanje – veliki slobodan prostor koji opet ima neke svoje limite i zahtevne elemente. I sve to sa osmehom i uzdignute glave, kao da to svako ume…

Za ovu vežbu mame treba da dobiju zlatne medalje, jer manje nisu zaslužile!