Get Even More Visitors To Your Blog, Upgrade To A Business Listing >>

Na prvom susretu se osvaja rečima

Prilika da za sebe i one do kojih ti je stalo, napraviš nešto što će ostati zauvek. Uspomene urezane duboko u našu bit. Smisao našeg postojanja. Zanos. Mene su vaspitali da osećam drugo biće pored sebe. Njegovu radost. Bol. Da postupam prema njima baš onako, Kako bih i sam voleo da se i drugi ophode prema meni. Da, kada šetam sa devojkom gradom, ja uvek budem taj koji hoda onom stranom trotoara koja je bliža ulici. Pridržavam joj vrata, kako bi uvek ona prva ušla u tu neku prostoriju. I sve prisutne, svojom pojavom, ostavila bez reči. Uvek joj pomognem da obuče svoj kaput što lakše. Da pamtim ono što voli. Kako bi se, usled svega toga, okružili ljudima čije nas prisustvo ispunjava. Čini boljima. Kažu da život ne čini broj udaha koje napravimo, već sve te situacije zbog kojih ostanemo bez daha.

To je mesto na koje možda i ne volim baš preterano često ići. Ali ipak mesto na kome se uvek osećam Tako prijatno i lepo. Moj omiljeni deo dana. Uvek mi je drago kada imam priliku sa nekim da ga podelim. Odmah, kako sam zakoračio na ulazna vrata tog restorana, ugledah više poznatih i dragih lica. Moj brat i ja volimo tu provoditi vreme. Družiti se i razmenjivati utiske i stavove oko svega onoga što nam se u međuvremenu, od prethodnog viđanja, desilo.

Ponekad, taj dar od uočavanja svih tih sitnih detalja i stvari koje kod jedne osobe možeš da primetiš i vidiš, je nešto što zaista zna mnogo da mi prija. Što volim kod sebe. A i ipak, društvo u kome je on bio toga dana je bilo upravo takvo, da bi sve osim primećivanja i uživanja u tim detaljima bilo i više nego uzaludno potrošeno vreme.

Kada sam prišao njihovom stolu, njegov zagrljaj je bio ono prvo za šta sam čuvao mesto. Nisam ni pošteno stigao da skinem svoj kaput sa sebe, a njen glas je već bio usmeren ka meni.

“Pre nego što se upoznamo, i dok se još ne pozdraviš kako treba sa svima, ja samo želim da ti kažem da je meni danas rođendan. A tvoj brat kaže da su tvoje čestitke, kada to želiš da pokloniš, nešto najlepše što jedna osoba može od tebe da dobije. Da tvoja maštovitost i originalnost, idu toliko daleko ispred svih ostalih. Da će me to oduševiti. Ja nešto baš i ne verujem u to što mi je on napričao o tome. Jer, svi oni ovde su sasvim razočarali! Toliko, da ja prosto ne znam kako bi išta to moglo da popravi. Iako bi to bilo zaista toliko divno i poželjno. Tako da bi bilo i više nego sjajno ako bi imao sada, baš ovde pred svima njima, i za mene nešto od toga. Šta kažeš?”

Partneri, pričanje, šaputanje

Foto: Profimedia

Iako su njene reči pomalo bile ironične i onako podrugljive u smislu, hajde da i, kada sam već sve njihove pokušaje saslušala i slatko se ismejala svemu tome, stavim i sa tobom tačku na sve to i pokažem ti da ti i nisi ustvari sve to što on za tebe priča, u momentu sam odlučio da to uradim. Iako je to, za nju, u tome trenu, bilo nezasluženo. Ali ipak, neko uvek prvi mora načiniti taj početni korak dobre volje i vere. Zar ne?

Sve do njene poslednje izgovorene reči i nedugo zatim posle toga, nisam niti za jedan tren skinuo svoj pogled sa nje. Bez reči. Nekada su i one suvišne. I svi ostali su ćutali. I čekali. Znajući koliko je njena fizička pojava prijatna i lepa, za oko onoga ko se sasvim slučajno nađe u njenoj blizini, i koliko pažnje i reakcija je u stanju da izazove time, kao da je po mome pogledu shvatila da je možda ipak, bez razloga konkretnog prema meni, malo preterala u svom nastupu.

Ponekad, takve stvari nam daju za pravo da osećamo veću važnost u odnosu na ostale i pravo da usled toga, možemo reći šta god nekome drugome. Spustila je za tren pogled u stranu i krenula nešto da izgovori, ali nisam joj dao priliku da tu misao pusti iz sebe. Moje reči su prve došle pre njenih. Spuštajući svoj kaput na najbližu stolicu do sebe i zaustavljajući momka koji tu radi, moja misao je izašla taman toliko brže, da preduhitri njenu.

“Izvini mili moj, ali pošto kao što vidiš, ja poslednji dolazim na ovaj ovako divan skup ovde, a povodom jedne još lepše i sjajnije stvari, moram se malo iskupiti i opravdati za taj tako nepromišljeno napravljeni gest. Tako da ćeš biti ljubazan molim te, i za ove tri fenomenalne dame ovde, doneti svakoj po porciju hindu piletine. Momcima biftek. Svaki od njih će ti reći kakav voli da jede. Za mene, molim te, jako pečen. A za našu dragu slavljenicu nešto sasvim drugačije nego za sve nas. Pileći file princes. Lep i neodoljiv, isto kao što je i ona sama. Kao što i svaka princeza treba da bude. Devojkama ćeš doneti bocu belog, ti vrlo dobro znaš kog, mog omiljenog vina. Od iste kuće i crveno za nas momke. Ipak, nije rođendan svaki dan. Trabamo ga začiniti jednim lepim, zajedničkim obrokom.”

Izgovarajući sve to, na samom kraju, prišao sam joj najbliže što sam mogao. Privukao stolicu kako bih seo tik kraj nje.

Partneri, pričanje, šaputanje

Foto: Profimedia

“Ti sada sigurno misliš da je to neko sasvim obično, i kao i sve kod nas, po ceni gledano, a i ovako uopšte, precenjeno vino. I da je to njegov najveći kvalitet koji treba da oduševi onoga za koga se nameni. Ali svaka naša omiljena stvar, iza sebe nosi po jednu priču. Koja čeka baš ovakve, specijalne trenutke, kako bi u svom punom ruhu i sjaju bila ispričana. Kažu da je te godine, kada je porodica saznala da će ona doći na ovaj svet, ta loza bila zasađena. Svaka njihova želja i molitva je bila konačno uslišena. Iako to, u tome trenu, oni ni nisu znali. Jer, i pored svega toga čime su bili blagosloveni, toj familiji je falilo tako malo, a da bude sve ono što je svaki njen član uistinu od nje i želeo. O čemu je potajno sanjao. Ne smeći nikome da prizna, i to kaže. Ne znajući kako prvi da te korake pravi. A nadajući se da će ipak, taj trenutak doći. A ona postati sve ono za čime su svi žudeli. Ljubav. Tako blizu, a tako daleko od svih njih. Podrška. Reči uvek kazane u pogrešno vreme i na pogrešnom mestu. Blizina. Taj osećaj da nekome možeš reći sve. Svaki san i želju podeliti. Bez ustručavanja.

Bila je u mom naručju kada je ubrala prvi grozd te loze. Da li možeš da zamisliš osmeh tako beskrajno iskren? Pogled očiju tako opojnih i čistih? Blagi vetar koji dolazi iz pravca naših leđa. Dan možda naizgled kao i svaki drugi. Ali ipak mnogo, mnogo više od toga. Početak nečega što niko od nas nije ni mogao da pretpostavi. Na dan kada je ona bila rođena, doneo sam tri mala šteneta japanske rase Akito. Bruno, Ozi i Mars. Poklon meni, a za nju, od naših iskrenih prijatelja. Čin poštovanja. Tako bitan između nas. Tako bitan za sve. Da je, pored svih nas, i oni čuvaju čitav njen život. Istoga trena, taj groz je ispao iz njene male ručice i pao na tu zemlju ispred nas. Ostavio sam ga baš tako kako je i pao. Kako bi ta nevinost i čistoća njenog dodira, sa njega prešla na tu zemlju. Prenela sve ono dobro i čisto od nje. Oplemenila je. Učilila je baš takvom kakva je i ona sama u tome trenu bila. Savršena. Element koji je spojio sve oko sebe. Pretvorio snove u stvarnost. Otopio i one najledenije delove, davno zaboravljene kod tih ljudi. Napravio od njih sve ono što su i želeli da postanu. Ljude. Porodicu. Ja, njen Kum. Njen anđeo čuvar.

Partneri, razgovor, kafić, kafa

Foto: Profimedia

Ja ti želim da, gde god da tvoja noga krene, a ti se uputiš, budeš uvek isto tako čekana kao što je i ona bila. Sa nestrpljenjem. I tako velikom željom da te taj neko, koji te čeka, i o tebi sanja, što pre i vidi. Oseti tvoj miris. Tvoj dodir. Zagrli te tako, da ćeš samo zbog toga uvek znati koliko si željena i voljena. Da ćeš zbog toga i ti biti uvek bolja osoba. Neko ko će uvek znati koje je tvoje omiljeno jelo. Svaki tvoj divni detalj koji te čini takvom. Deliti taj obrok sa tobom. U svim trenutcima. Slušati kako je prošao tvoj dan. Kroz svaki njegov zalogaj. Čineći tako tvoje vreme, neizmerno dragocenim i vrednim. A taj vetar u tvojim leđima koji će te uvek gurati napred. Ka ostvarenju svih tvojih snova. Želja. Da budeš isto tako čuvana. Kao kap vode na dlanu. I da ćeš i ti isto tako voleti i znati šta znači kada imaš taj osećaj u sebi. Kada za nekoga tako misliš. Okružena svim tim stvarima i ljudima koji će tvoj život učiniti beskrajno sjajnim i lepim. Baš onakvim kakav ti želiš da on bude. A svaki tvoj dan protkan svim tim emocijama koje nas čine ovakvima kakvi zaista i jesmo. Da ćeš i ti biti taj element koji spaja. Privlači. Neko ko san pretvara u javu. A sve te snove, kao i ja ovaj, umeti da proživi. Oseti na pravi način. Postane sve ono što su drugi, zajedno sa njom, želeli i maštali za nju. Princeza.”

U tom trenu, dok je širom otvorenih očiju, i još ne znajući da li ću pričati i reći još nešto, samo ćutala i gledala u mene, iskoristio sam priliku i prislonio svoje usne na njen obraz. Izgovorio:
“Srećan rođendan mila. Ja sam Marko. A kako se ti zoveš?”

“Ceo Univerzum rođen je iz mašte. Ona ga održava. Mašta rađa život. Treba se hraniti svojim mislima i tako naučiti da se upravlja osećanjima, snovima i vizijama. Mašta se neguje, kao što se neguje i zanos. Ceo svoj vek treba provesti u zanosu. Zanos je jedini izvor sreće.”

Nikola Tesla



This post first appeared on Aska - Kad Portal Postane Najbolja Drugarica, please read the originial post: here

Share the post

Na prvom susretu se osvaja rečima

×

Subscribe to Aska - Kad Portal Postane Najbolja Drugarica

Get updates delivered right to your inbox!

Thank you for your subscription

×