Get Even More Visitors To Your Blog, Upgrade To A Business Listing >>

Gazda nuždu menja: Na pišanje samo uz lekarsko uverenje!

Ustanem. Dobro je.

Napravim detetu i sebi doručak, doručkujemo, pomazimo se, poljubimo se. Dobro je.

Obučem se i krenem na stanicu. Ulazim u taksi, sedam napred, stavila sam slušalice u uši, mislim dobro je, ali nije. Baba iza mene glasnija je od muzike, priča o udesu koji je pre osamsto godina pretrpela u vozilu.

Ja kad sam videla da auto ide u nas, samo sam dojke čuvala. Ajd ti znaj, od udarca u sisu može rak da se stvori. I zato sam ja ruke ukrstila preko dojki, da njih sačuvam.

Ovo je inače logika današnjih starleta, iako one čuvaju sise iz drugih razloga.

Baba pored nje se odmah priseti kako je i ona u udesu bila žrtva.

-Ti si sačuvala sise, ali ja nisam uspela leđa. Kad je kamion udario u zadnji deo auta, meni nešto škljcnulo u kičmi, hitno me operisali. Al, bar sam godinama posle odlazila u Banju na rehabilitacije, kad bih je ovako videla, osetila se sentimentalnost u glasu.

Taksista me laktom kvrca u nadlakticu. Vadim slušalicu.

Jel poginuo onaj drugi momak u udesu što je bio u tvom mestu? – pita.

Jeste – kažem.

Au, svašta se danas dešava – počinju grupno da rekonstruišu događaj. Sve znaju, iako ništa ne znaju. Ko je i koliko brzo vozio, odakle su se poginuli momci vraćali, kako bi oni upravljali vozilom, tačno znaju kako će biti njihovim roditeljima svakog dana do kraja života, kako su mladi silni…i tako.

Vratim slušalice. Pokušavam da ih ne čujem. Gledam u stranu. Ne, nije dobro.

U kafiću listam novine da nađem temu. Pročitam kako baba Ljubicu staru 87 godina nema ko da „preuzme“ iz bolnice, a ima šestoro dece (brojem 6). Baka je nepokretna, gluva i ima dekubitus po telu – dovoljan razlog da se  njih šestoro pravi da ih nikad nije porodila iz sebe. Prebacuju jedni na druge odgovornost ko vruć krompir. Protiv njih će biti podneta krivična prijava.

Krivična prijava protiv šestoro odraslih ljudi koji se prave da njihova majka ne postoji.

E, moja Ljubice, navikni se na Prihvatni centar.

Na strani pored pročitam:

Dejan Stanojević, vlasnik firme „Mita proizvodnja nameštaja“ iz Bobišta kod Leskovca, zabranio je zaposlenima odlazak u toalet!

gazda-nuzdu-menja

Posebnom Uredbom zabranjeno je da se piša češće od dva puta. Za uriniranje preko dozvoljenog broja, a van pauze, da se donese lekarski izveštaj!

Inače, u ovoj firmi radnici su pre Uredbe službenim biciklom išli do wc-a koji se nalazi na sredini fabričkog kruga. Dakle, zajebi socijalističko otpadanje po toaletima i vaćarenje sa koleginicom uz lavabo kad vas niko ne gleda. Nos da kopaš i sereš do mile volje kod kuće, ovde si rob i to shvati što pre. Ili pišaj dva puta ili letiš iz firme. Ima onih sa zdravijom (čitaj produktivnijom) bešikom što bi rado na tvoje mesto. To je ta logika! Vreme je novac.

Okrenem stranu, pročitam kako se neki Japanac oženio hologram lutkom koja živi u njegovom kompijuteru i može da priča, a u krevetu u kom spava ima opipljivu lutku sa njenim likom. Da smo tehnološki napredni, možda bi i kod nas bilo sličnih slučajeva, ovako su kod najočajnijih u upotrebi verovatno one lutke od jeftine gume koje se pumpaju pumpom za bicikl (karikiram).

O 25-godišnjoj manekenki koja se prekjuče obesila u iznajmljenom stanu u Beogradu i dalje se detaljno piše. Tačnije, nagađa. Novinari lešinarski prate instagram profil svih prijatelja pokojne devojke i svaku objavu štampaju i svojevoljno tumače, razvlačeći bol roditelja u nedogled.

Opet su čuđenja tipa „lepa, uspešna, nasmejana, vedra, sve je imala, šta joj bi?“ osvojila zlatnu medalju.

Ljudi nikako da skapiraju da probleme i unutrašanje nemire možeš uspešno da prikrivaš. Malo je onih koji su pre dizanja ruke na sebe, šetali po gradu sa užetom oko vrata ili nožem i pištoljem u ruci.

Oni ne zovu u pomoć na taj način. Oni ne zovu u pomoć jasno i glasno!

Osim ako si brucoškinja iz Kragujevca kojoj se porukama upucava 62-godišnji profesor Filološko – umetničkog fakulteta Ž. Đ. Pa kaže:

„Razmišljam da li ima nešto između tvojih gaćica i kože“.

profesor-kragujevac-brucoskinja

Ovaj bi da radi u firmi „Mita nameštaj“ iz Leskovca sigurno morao češće od dva puta u wc. Što bi u neku ruku bilo ok, jer bi brzo bio sankcionisan. Ovako mu se može u nedogled.

Devojka je, kada je videla da je zapaljenost starog panja odnela šalu, podnela prijavu šefu katedre i odseka gde su joj tek nakon tri dana rekli da je to „obična prijavica“. U prevodu „šta si se narogušila, opusti se malo, matori se malo uspalio, proći će ga, izmirite se, dešava se“. Ne baš ovim rečima, ali je profesori jesu izokola ubeđivali devojku da povuče prijavu i nađe neko drugo rešenje, što ona nije uradila. Dobro je da nije.

Ljudi su otišli u *urac.  Kriziramo ko Darko Lazić na intenzivnoj u KBC Zemun. Uskoro ćemo se kolektivno tresti ko u apstinentskoj krizi, navučeni na sve boleštine koje nam se iz mili sekunde u mili sekundu serviraju kao “normalna” stvar a koju jadni zbunjeni mozak ne može da prihvati i obradi.

Gluposti, prostakluk, bolesti, priče o bolestima, rijaliti, prostodušnost, vulgarnost, ubistva, samoubistva, sebičnost, otuđenost postaju naša današnjica.

Šestoro dece, Odraslih Ljudi Koji odbacuju svoju majku to potvrđuje. Oni žive egoističnu krilaticu koja se potura “gledaj sebe i svoj život, jebe ti se za drugima!”( makar to bila i žena koja te rodila).

Vlasnik privatne firme koji prebrojava pražnjenje bešike radnicima dokaz je da se ljudi sve češće gledaju kao stvar, kao roboti, nešto metalno u čem nema srca, pa ništa i ne može da ih boli.

Iščuđavanje suicidom manekenke otkriva koliko se ovde sve gleda kroz prizmu lepote, zgodnog tela, širokog osmeha i posećivanja gradskih dešavanja. Ako imaš ovo, ti si srećan, to nam poturaju.

I baš zato najmirnija sam kad ne moram ovo da čitam i kucam (odbijte mi od honorara), kad sam sa svojim trogodišnjim detetom koji štapom vija bube u travi i priča neke lepe priče koje izumiru kad bez nje iskoračim iz kuće na ulicu.

Uvek postoje neki “taksisti” koji će vas, iako imate slušalice u ušima, cimnuti u lakat da vas uvuku u sranje koje ih zanima.

Od danas ću biti srećna i svaki put kad sednem na wc šolju i piškim do mile volje, ako treba osam puta za tri sata, onako rasterećeno, da žubori.

Srećna sam što sam skapirala da moja sreća nema nikakve veze sa tim da li mi je kosa u trendu, telo i odeća na njemu u trendu, guzica i dojke u trendu. Što ne kačim fotke na instagram i ko tresući otrovan pacov iščekujem svaki lajk, pa da mi poraste samopouzdanje nagnječeno činjenicom da je Bogdana od malog Ražnatovića dobila neki verenički prsten od brilijanata i sad srećno biraju gNJezdo u centru Beograda.

Srećna sam što danas nisam tinejdžerka koja ovo mora da čita, već sam bila tinedžerka u vreme kad se poklanjao dezodorans Fa u ukrasnom celofanu.

Srećna sam što još uvek, mada ređe, srećem divne, pametne, posebne, originalne, svoje ljude i beskrajno tužna što znam da ovde prolaze ko bos po trnju, nosajući ogromnu knedlu u grlu.

Najgore što može da ti se desi u Srbiji!

The post Gazda nuždu menja: Na pišanje samo uz lekarsko uverenje! appeared first on Luftika.



This post first appeared on Luftika, please read the originial post: here

Share the post

Gazda nuždu menja: Na pišanje samo uz lekarsko uverenje!

×

Subscribe to Luftika

Get updates delivered right to your inbox!

Thank you for your subscription

×