Odlazi! Da. Dobro si čuo. I Nemoj slučajno da se okreneš da me pogledaš. Pola mene se raspada dok ovo pišem, druga polovina nestaće kad zatvoriš vrata. Evo. Uzmi. Ponesi i ovo. Zašto me tako gledaš? To su uspomene. Ne misliš valjda da bez tebe nešto vrede? Ništa nemoj da govoriš. Nijedno ali neće pomoći da se predomislim. Pobogu, ne dodiruj me. Biće mi teže. Idi pre no što kiša počne. Taman će za tobom isprati sve. Ostavi me sada. Danas. Nemoj. Ne želim zagrljaj. Ni on nema smisla više. Ali... Rekla sam ti. Nema ali. Ova priča nema srećan kraj. Šta to radiš sada? Zašto mi pokazuješ na tu fotelju, sto, i tepih? Ne želim ničeg da se sećam. Naravno da se sećam. Na toj fotelji smo prvi put sedeli kad smo pobegli od pljuska. Ušunjali smo se stepenicama, gore, u potkrovlje. Grlili smo se dugo gledajući se u ogledalo, posmatrali smo kako pada kiša. Bila Sam Tako srećna! Ne, neću se sećati tog stola! Ali, da... sećam se. Bili smo ludi. Bili smo željni jedno drugog. Strast je bila u nama, a u meni neka druga ja koju si ti probudio. Bila sam tako srećna! Nemoj. Ne prilazi. Ne tresem se, malo je hladno. Nema trideset stepeni napolju! Ooo, nemoj da me ubeđuješ više. Na tom tepihu sam htela da nam napravim piknik. Samo ti i ja. Htela sam da sedimo do ujutru zagrljeni, sa čašama vina. Htela sam da planiramo budućnost. Htela sam... Ne, ne mogu to i dalje ! Zašto? Pa, ne znam. Plašim se. Ne možeš ništa da uradiš. Jesam, luda sam. Zar se nisi zbog toga zaljubio u mene? Volim te. Ne znam zašto plačem. Ne znam šta hoću. Nemoj da me grliš. Plašim se. O, da, zagrli me. Stegni me jače. I idi. Ili ostani zauvek. Dugačije ne mogu.