Na rubu od kreveta, na ivici sreće, sedim pognute glave. On je bol. On je rana. On je rupa. On je prošlost. Kroz Njega Stalno prolazim, kroz njega stalno propadam. On nije osoba. Nije ni nečiji lik. Više nema ime. Samo je trag. Samo je dubok rez na mojoj koži. Prolazi vreme, godine bez njega. A ne leči se. Ono što je ostavio za sobom, ne leči se. On boli me tiho. Svaki dan. Ali borim se. Držim se za buduće dane. Vučem sebe ka napred. On me zove nazad. Ali u taj ponor, neću pasti ponovo! Neće me privući ponovo taj pogled od stakla... On je senka. On je laž. On ne postoji. Postoji samo ono što je ostavio za sobom. Senki se ne plašim. Ali kažu da duhovi mogu da zaposednu drugo telo. Ne bih podnela da ga sretnem u nekom drugom.