Sedimo u tom mraku, na sred puta. Kraj nas prolaze neki drugi životi, neke druge priče. A ova naša, bez kraja, prerano se završila. Stalno gledamo druge kako idu napred, prolaze kroz mrak, ali iz njega i izadju. Mi ostajemo da čekamo, ali ja više ne Znam šta je to što nam ne dolazi. Pravi trenutak? Pravo vreme? Delim sa tobom isti teret, iste ožiljke. Ali oni nisu manji, dupli su. Gledam te i znam. Sve znam. Želiš isto. Iz navike mi stavljaš med u čaj, kao ranije, mnogo ranije. I mene to razgali. Jer, žena sam. Žena što voli. Stavljaš šaku do moje, i prstom okrzneš moju šaku, i ja znam Koliko jako želiš da me ponovo držiš za ruku. Više me ne plaši vreme koje prolazi, već to što mi prolazimo. Koliko još puta treba da se sretnemo da bismo shvatili? I ako nam nije sudjeno zašto se uporno vraćamo na početak? Zašto osećam u vazduhu ono što mislim da i ti osećaš? Koliko još pogrešnih ljudi da upoznam dok mi ponovo ne dođeš? Koliko želja u ponoć da zamislim? Koliko do sreće ima? Ko to računa? Zašto si mi tako blizu a tako daleko? I zašto me ne zagrliš kao nekad? Imam osećaj da nas posle toga ne bi ništa razdvojilo. Veruj mi.
PHOTO by : Pinterest
