Kad zaključaš vrata iznutra, kad se izujemo, pa počneš da me kritikuješ što bosa hodam po pločicama, kad me grliš na sred sobe dok se svetlo ulične svetiljke vidi kroz retke i spuštene roletne, kad pomislim gde smo bili pre šest meseci a gde smo sada, kad osetim noću tvoju ruku preko mog stomaka i kad otisneš poljubac na moje rame pa me pokriješ...tada znam da je vredelo. 

Vredelo je čekanja, nadanja, strepnje, plakanja i borbe. Kažu da nas svi ljudi koji prođu kroz naš život nauče nečemu. Uglavnom sam učila šta ne želim, ti si mi pokazao i drugu stranu. Naučio si me da žena ne mora da traži da joj se ljubav pokaže već da može da je oseti spontano. Najvažniju lekciju naučila sam Dok Sam tražila posao, želeći da ostanem ovde, sa tobom. 

Nisi mogao da mi pomogneš. Ali si to jako želeo. Videla Sam to svaki put kad si me držao za ruku dok sam brinula. Videla sam i tvoju strepnju kad sam i ja strepela. Bilo mi je teško, ali to što si ti uporno bio uz mene guralo me napred. Jednom si rekao da imam tebe, a nisi bio svestan da je to za mene u tim trenucima značilo imati sve. Stoji mi knedla u grlu, odavno nisam pisala, sve emocije su mi se izmešale, bilo je potrebno vreme da se sve istaloži. Sada, kad pogledam unazad, mogu da kažem  da se ne kajem ni za šta! Ponosna sam na nas. 

Znam, drugi bi poklekli već na početku. A vidi nas... Pre šest meseci bili smo samo dve duše koje lutaju, sad ja imam posao koji sam želela, ti novi dom. Zamisli tek koje nas sve lepe stvari čekaju! I zamisli kad ti ulazna vrata bude otvorila jedna mala ja, isto tako bosa, nasmejana i srećna što si došao. Njen heroj, junak, podrška i snaga!