Od nas ostaće trag naših koraka Svuda Gde Smo, držeći se za ruke, koračali i smejali se sopstvenim glupostima. Neka nova ja grliće nekog novog tebe i šaputaće mu da želi sa njim da bude do kraja života. I neće kao ni mi shvatiti da kraj ponekad dođe pre života, iznenada, kad se napuni čaša kapljicom koja prelije sve. Od sećanja do zaborava težak je put, a mi smo se opet, nespremni i ludi, uputili njime i nismo odredili cilj.

Od nas ostaće zvuk osmeha u vazduhu svuda gde smo se umorni i gladni jedno drugog provlačili brzinom svetlosti. Plašili smo se, valjda, da se ljubav ne rasipa svuda sem tamo gde je možemo pokupiti. Govorio si da će nas nerazumevanje ubiti, da ćemo se saviti pred tim  izazovom a ja sam znala da neću ponos da žrtvujem prva. Zbog nekih borbi koje nemaju veze sa tobom, zbog nekih ranijih neuspeha, htela sam da za promenu neko osvoji mene boreći se za ljubav. Nemoj me kriviti za to, jer znaš, dala sam i više nego što sam mogla da bismo pehar mogli zajedno da podignemo.

Od nas ostaće par uramljenih fotografija koje će završiti u fioci, u najboljem slučaju. Moje ime spominjaće još neko izvesno vreme, a onda ću izbledeti i u tvom sećanju. Od mene ostaće bljesak svetlosti, trag od sunca u tvom životu. Od tebe jedno obećanje, nikad neispunjeno. Od nas ostaće tragovi da smo postojali, kad odem, kad odeš, možda ovom svetu to bude dovoljno.