Često su ljudi iz našeg okruženja primećivali da naše bebe “nikada ne plaču”. Mislim da je jedan od glavnih razloga bio taj što su mi uvek bili blizu, što sam ih držala uz sebe i odmah namirivala sve njihove potrebe, kako one vidljive i očigledne tako i one nevidljive, a važne za njihov rast i razvoj. Čvrsto verujem da je jedna od najvažnijih potreba bebe u prvih godinu dana (a često i duže) – potreba za maminom blizinom. Ako sam se prvog puta u svemu tome i tražila i lutala, drugog sam od prvog dana znala – bliskost i nežnost hrane bebu bolje od svega drugog. Koliko sam u to bila sigurna, toliko sam znala i da ne mogu sve sama, naročito s dvoje dece. Imala Sam pomoć, imala sam slobodne ruke i rasterećen mozak. Imala sam nosiljke za bebe.

U početku smo oba puta koristili elastičnu maramu, koja nam je u velikoj meri olakšala prvi i izazovni period grčeva, neustaljenog i slabog spavanja,  čestog siskanja i generalno visoke potrebitosti malih bića za sigurnošću i bliskošću. Koliko mi je blago bila marama i čitavo iskustvo nošenja u prvim danima sa Duletom, sa Anicom je bilo i deset puta bolje i vrednije. Jer kada imate dvoje dece, slobodan par ruku nema cenu.
Kada je Anica imala samo sedam dana, nas dve smo se zaputile same po Duleta u vrtić. Bio je to eksperiment i izazov koji je za mene bio jako važan. Nakon što smo to prošli lako i lepo, pomoglo mi je da shvatim sam mnogo samostalnija, snažnija i snalažljivija nego što sam mislila. Bila sam potpuno slobodna, pokretna i rasterećena od prvog …

Ovaj članak je prvi put objavljen na carapice.rs

Članak Naša priča o nošenju se pojavljuje prvo na BlenderOnline.