Gde god se pojavi, Goran Gostojić je zvezda. Ovaj četredesetpetogodišnji momak sa smetnjama u razvoju, kako se po najnovijoj terminologiji Svetske zdravstvene organizacije nazivaju ograničene mentalne sposobnosti, pretvorio je svoj hendikep u svojevrsnu prednost.

Uživa u životu punim plućima, ima ga svuda, sve ga zanima, on je, moglo bi se reći, maskota svih važnih događaja u Gradu – od fudbalskih i košarkaških utakmica, preko koncerata, do pozorišnih i bioskopskih predstava.

Ipak, omiljeno okruženje, mesto gde se najlepše oseća, jeste Dnevni boravak MNRO, udruženja koje okuplja odrasle osobe s posebnim potrebama.

Tu, među sebi sličnima, Gogi je svoj na svome, i, kao i obično, glavni i najglasniji.

Svestan je svog neodoljivog šarma i harizme, pravi je vođa i, što je retkost u današnje vreme – vidi se da je srećan.

Starateljstvo

Iako se odlično snalazi u gradu i dobro zna gde se šta nalazi, a samostalno koristi i javni prevoz, Goran zbog mentalnih ograničenja mora da ima staratelja. To su najpre bili roditelji, ali otac, veliki boem na kojeg je “povukao” i sin, umro je pre nekoliko godina.

Nedavno je i majka napustila ovaj svet, pa je brigu o njemu preuzela sestra Daca, s kojom živi u porodičnoj kući.

Iako su im primanja prilično skromna – njena plata plus porodična penzija koju je Gogi nasledio od roditelja, uspevaju da se “pokriju” od prvog do prvog, mogu čak i da priušte sebi neka sitna zadovoljstva.

Sestra je centar njegovog sveta, njihova zajednička slika zauzima počasno mesto u njegovoj sobi, gde se on, doduše, kratko zadržava, samo koliko da prespava.

U osam je već u Dnevnom boravku, gde ostaje do dva, pola tri, potom svrne kući da ruča i onda do večeri zuji po gradu.

Sveznalica

Gogi je završio specijalnu osnovnu školu “Dr Milan Petrović”, naučio je da čita, piše i računa, što mu mnogo znači, ali ne samo zbog toga da bi bio registrovan kao pismen, već zato što mu to pomaže da napravi raspored za dan Koji je pred njim.

Uvek zna koja je predstava na repertoaru u pozorištu, šta igra u bisokopu, održava li se u gradu kakav koncert, sportski događaj, izložba…

Njegovi favoriti

Goran je pravi VIP, jer na sve događaje ulazi besplatno, slobodno ulazi u pozorište i na koncerte: gde god da se održavaju, puštaju ga bez karte u bioskop, i, naravno, na fudbalske urakmice.

– Navijam za Vojvodinu, Partizan i Zvezdu – kaže kao iz topa a na pitanje kako je to moguće kad se njihovi navijači međusobno tuku, odgovara kratko: “Ja neću da se tučem”.

Gleda sve filmove i na koncertima sluša sve vrste muzike.

– Najviše mi se sviđa “Žikina ženidba”, mnogo je smešno. A muzika? Volim Čolu, Željka Samardžića i Đoganija, oni su mi omiljeni.

Crkva

Kao i u svemu, Gogi nije isključiv ni kada je reč o religiji. Svake nedelje u devet obavezno je u Sabornoj crkvi, gde prisustvuje svetoj liturgiji, pričesti se i primi naforu. Posle toga, u jedanaest, premešta se u katedralu da bi slušao hor.

– Baš lepo pevaju, milina ih čuti – smeška se, a na pitanje kako pored crkvenog hora može da se sluša Đoganija, sleže ramenima: “Mnogo je dobar Đole, super je i jedno i drugo”.

Filmski star

Pre četiri godine, na novosadskom filmskom festivalu Cinema City premijerno je prikazan dokumentarac “Goran” kanadskog reditelja Roberta Santaguide, čiji je glavni junak naš Gogi koji u ovom ostvarenju igra sebe. Kamera ga je pratila po gradu, išli su s njim na sva njegova omiljena, mesta, pokazao im je znamenitosti Novog Sada, vodio ih je na mostove koje je “branio” za vreme bombardovanja.

Santaguida, dobitnik brojnih nagrada, čiji su filmovi učestvovali na preko dvesta festivala širom sveta, postigao je veliki uspeh i s “Goranom”, a svog glumca u znak zahvalnosti potpisao je kao koscenaristu.

– Svašta me je pitao, sve sam znao da mu odgovorim. Dobar je Rob, išli smo na ćevape, i na kolače me vodio – kaže “glumac”.

Drugarice i drugovi

Goran je omiljen u Dnevnom boravku, ali on ima svoje favorite. Najbolji drug mu je Vasil, dok među devojkama najviše gotivi Medinu i simpatičnu Sašku, koja mu često poverava svoje ljubavne probleme, pa je on teši.

Ipak, srcu mu je najbliža konobarice iz omiljene kladionice, koja ga uvek pita “Gde si, Gorane?” i odmah mu donosi kafu.

“Joj, što je lepa, ima crnu, dugačku kosu, ko lutka je” – uzdiše s blaženim smeškom na licu. Možda će i ona doći na njegov 45. rođendan koji uskoro slavi u Boravku, uz sokove, sendviče i tortu.

Danijela i njena ekipa

Koordinatorka Dnevnog boravka MNRS (Udruženja za pomoć mentalno nedovoljnoi razvijenim osobama), pedagoškinja Danijela Mandić, otkriva nam da su ovu humanitarnu, neprofitnu nevladinu organizacija osnovali roditelji dece s posebnim potrebama, daleke 1961. godine.

Licencu od Ministarstva, dobili su pre trinaest godina, a grad im je obezbedio kontinuirano finansiranje i svetle, čiste prostorije, u kojima štićenici preko 27 godina borave cele nedelje, od sedam ujutro do tri po podne.

Mnogi od njih završili su, osim osnovne, i specijalnu srednju školu, ali teško dobijaju zaposlenje. Svi žive sa starateljima koji nemaju vremena da se bave njima onako kako se to čini ovde.

– Vreme im je ispunjeno kvalitetnim sadržajima, učestvuju u psihološkim, pedagoškim, edukativnim i kreativnim radionicama, uče da tkaju, slikaju, savladavaju mađioničarske veštine, s njima se izvode razvojno-korektivne vežbe – ističe Danijela, koja s još tri stalno zaposlene koleginice, Katarinom, Mirom i Natašom, organizuje sve aktivnosti.

Pomažu im i volonteri, koji preuzimaju popodnevne termine, kao i one vikendom, kada se u Udruženju okupljaju članovi kluba “Krilce” i Inkluzivnog servisa za čuvanje dece “Cvrčak”.

Omiljeni novosadski profesor zbog kojeg verujemo da nije sve izgubljeno

The post Na koju foru je život 45-godišnjeg Novosađanina ometenog u razvoju sadržajniji i srećniji od našeg appeared first on Luftika.