Svi smo svedoci sve većeg tehnološkog napretka u svakom segmentu društva. Danas je nezamislivo da se posao radi bez kompjutera ili komplikovane mašine rade poslove koji su preteški za ljude ili bi ih ljudi puno duže radili, ali tih mašina i robota ne bi bilo bez napretka mikro i nano tehnologije, koja je u poslednjih 20 godina napredovala brzinom svetlosti.

Kada se Samo setimo kompjutera sa hard diskom od 1 megabajta, Danas ne bi mogli ni jednu mp3 pesmu da stavimo na taj hard disk. Pravac mikro tehnologije koji se bavi sa zvukom i zvučnim uređajima je posebno zanimljiv studentima ili ti deci već u osnovnoj školi, a zašto? Odgovor na to pitanje je veoma jednostavan ne moraju više uopšte da uče, sede satima za knjigom, neko im nešto objašnjava što im nikako ne ulazi u glavu, a svoje slobodno vreme mogu da utroše na šta god žele.
Kada su se pojavile mikro bežične bubice davne 2001 godine bile su jako skupe i njih su uglavnom studenti iznajmljivali retko kupovali zbog cene, a danas im je toliko cena pala da ih koriste deca đaci u osnovnoj i srednjoj školi. Dotle se došlo da čak i deca koja uče u školi a ne mogu baš dobro savladati neko gradivo posegnu za lakšim načinom i uzmu neku bubicu, kamericu i radi što boljeg rezultata to jeste visokog proseka koriste takve opreme. To bi već danas mogao biti problem zato što naviknuti dobrim rezultatima bez rada i truda gubi se volja za učenjem i daljnjim napredovanjem, a zna se da u današnje vreme bez konstantnog usavršavanja teško se može biti dobar u svom poslu. Na nivou fakulteta i visoko obrazovanih ustanova nešto se i napravilo, mnogi su nabavili razne detektore i blokatore i na taj način osujetili upotrebu mikro-bubica kod studenata. Na nivou srednjih i osnovnih škola kod te dece nije urađeno apsolutno ništa, oni su pušteni da prolaze kroz taj sistem i na kraju završavajući može se reći bez osnovnog obrazovanja ili znanja.
Tako ne čudi podatak kada su testirali decu u jednoj srednjoj školi u prvoj godini samo 38% njih je znalo glavni grad Mađarske a 44% da reši prostu jednačinu sa jednom nepoznatom, naravno deca koja su testirana birana su slučajnim uzorkom i veoma se vodilo računa da nemaju neku stvar za prepisivanje. Prema jednom Američkom istraživanju do 2020 godine na 65% svih poslova u ekonomiji posle završenog visokog obrazovanja zahtevaće dodatno obrazovanje i usavršavanje, a kako će se tek onda naša deca snaći u takvim okolnostima koja su naučila da im sa druge strane roditelji ili neko drugi diktiraju i sufliraju šta treba da napišu i koji je tačan odgovor. Roditelji koliko se može videti ne samo da podržavaju nego i učestvuju u diktiranju ne shvatajući da tim postupkom svojoj deci čine medveđu uslugu ali iz ugla roditelja i to je opet bolje nego problemi oko učenja i loše ocene.
Danas je mikro tehnologija i bežične bubice otišli toliko daleko da je deci prosto veliki izazov ne koristiti ih u smislu uradiće super test a ne mora da uči i niko ga ne može videti ili provaliti da nešto muva i prepisuje, jednom rečju zna da neće snositi nikakve posledice a samo može imati koristi. Iz tih razloga se sve više dece u sve većem broju odlučuje za takve postupke. Oduvek je bilo prepisivanja i muvanja na testovima i ispitima, nije to ništa novo, oduvek je bilo ko će tu koga preći profesor đaka ili obrnuto. Danas se ovaj način prepisivanja uz pomoć raznih oprema sveo na dimenzije koje ozbiljno utiču na celokupni obrazovni sistem koji dolazi do vrhunca u onom aspektu kada vam budući doktor koristi bubicu za polaganje nekog ispita, i onda sutra on treba to znanje da primeni u praksi i leči nekog na samo njemu znan način.